Karavan kapitalnih laži

Ako je tezom da u Srbiji nema istraživačkog ni objektivnog novinarstva Ana Brnabić želela da dokaže kako u Vladi Srbije nije samo „fikus“, moglo bi se reći da je cilj u potpunosti ispunila. Ta skoro nadrealna, bizarna i tragikomična ocena, izgovorena 10. oktobra usred Brisela, evo već treću sedmicu izaziva talasanja, podiže nervozu i dodatno zamućuje stvari na ionako devastiranoj medijskoj sceni.

Zahvaljujući tome, izgubila su se iz vida bazična pitanja o slobodi govora u Srbiji, sporedne teme postale su glavne, a još jednom je reciklirana histerija povodom navodnih stranih medijskih plaćenika od kojih se tek očekuju ozbiljniji „udari“.

LAŽI ME NEŽNO: Pre svega, briselski nastup Ane Brnabić širom je otvorio vrata za još jednu plimu laži o domaćim medijima.

Prva i najočiglednija jeste upravno njena tvrdnja da „sada ima nedostatka istraživačkog novinarstva, ali ne zato što to guši Vlada, već ga nema jer nema objektivnog novinarstva u Srbiji, odnosno jako je malo objektivnih novinara“. Ovu laž demantuje pre svega činjenica da su istraživačke mreže i portali CINS, KRIK, Insajder i BIRN do sada dobili praktično sva najveća međunarodna priznanja za svoj rad, odnosno da je upravo istraživačko novinarstvo jedina preostala, u potpunosti svetla tačka ovdašnjeg novinarstva. Izuzev, naravno, ako premijerku ne proglasimo kvalifikovanijom za procenu nečije objektivnosti i istraživačkog potencijala, od najviđenijih međunarodnih žirija.

U gomili drugih sličnih neistina, koje su na javnu scenu grunule posle izlaganja Ane Brnabić, izdvaja se i ona koju je na zasedanju parlamenta 26. oktobra iznela ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović: „EP prvi put ove godine nije upotrebio definiciju manjak slobode medija, već ukazuje na neophodnost unapređenja kulture i profesionalizma medija u Srbiji, što je bitno drugačije“, rekla je Joksimovićeva, ističući da „situacija medija u Srbiji ne da nije najgora, već je bolja od mnogih u regionu, a možda smo čak i bolji i od nekih članica EU, ali smo mi kao zemlja kandidat pod većom lupom“.

Prava istina jeste da je pre dve sedmice, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, predsednik Evropske federacije novinara Mogens Bliher Bjeregard rekao da je „Srbija trenutno najgori primer kršenja medijskih sloboda na Balkanu“. Prava je istina i da je sloboda govora i medijskog izveštavanja u Srbiji – mereno najrazličitijim parametrima – jako loše ocenjena u izveštajima svih relevantnih organizacija (počevši od Saveta Evrope, preko IREX-a, Reportera bez granica, Fridom hausa i drugih). Konačno, prava je istina da ovdašnji mediji već nekoliko godina grcaju pod ekonomskim i političkim pritiscima, a da su oni kritičniji na rubu opstanka: preduzećima je eksplicitno zabranjeno da se reklamiraju u „antivladinim“ novinama, medijska publika je osiromašena i onepismenjena (pa im je opstanak na tržištu takođe onemogućen), predstavnici vlasti listom odbijaju da govore za takve medije, a njihovi novinari se svakodnevno blate i diskredituju na naslovnim stranama tabloida.

NASLEĐE I KATASTROFA: Još jedna ministarkina laž jeste i ona da je „vlada u pripremi nove medijske strategije doživela opstrukciju u radnoj grupi dela novinarskih udruženja koja sebe deklarišu kao nezavisna udruženja“. Po njenim rečima, može da se zaključi kako su „tu različiti politički i ekonomski interesi koji nemaju mnogo veze sa profesionalizacijom“.

Prava istina jeste da su predstavnici UNS-a, Asocijacije medija i grupe novinarskih udruženja (NUNS, NDNV, Lokal Press, ANEM i AOM) izašli iz radne grupe za novu medijsku strategiju, ali da su prethodno napisali svoje priloge i predali ih na raspolaganje radnoj grupi – što je saopšteno i u samom Ministarstvu, uz napomenu da će se i ti materijali koristiti u daljem radu. Prava je istina i da su svi izašli zbog konkretnih i jasno definisanih problema o kojima su otvoreno izvestili javnost (a koji se, svi listom, odnose na ponašanje države u ovoj situaciji).

Istom prilikom kad i ministarka Joksimović, još jednom je zablistala naprasno okuražena premijerka. Ona je, odgovarajući na pitanja poslanika (vidi antrfile „Da te pitam“) izjavila da je situacija u medijima „nasleđena i katastrofalna“. Tu stvar je ilustrovala podsećanjem na izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011. kada je konstatovano da je nad medijima uspostavljena potpuna kontrola. I o ovom je pitanju, kao i svim drugim, ovde već bilo mnogo reči i suvišno je sada ponavljati tu tužnu priču: da, situacija u medijima nije bila sjajna ni 2011, tadašnji DS je zapravo postavio osnovu i „smislio modlu“ za aktuelne zloupotrebe medija, ali je aktuelno stanje neuporedivo s tadašnjim.

U tom smislu, najsvežiji je i vrlo ilustrativan primer „Kurira“ koji je mesecima bio u nemilosti, u blokadi računa, ali istovremeno u ozbiljnoj ofanzivi protiv režima. Međutim, čim je Aleksandar Vučić skinut s naslovnih strana, a oštrica pomerena ka njegovim saradnicima i Tomislavu Nikoliću – eto i deblokade računa 25. oktobra. Isti taj netom odblokirani „Kurir“ danima se već suptilno zahvaljuje za takvu milost, pa o boravku ministarke Jadranke Joksimović u parlamentu objavljuje da je „ministarka plenila stasom“ i „prošetala minjak“: „U danu kada su narodni poslanici postavljali pitanja premijerki i članovima Vlade, Joksimovićeva se u Skupštini Srbije pojavila u više nego izazovnoj crnoj suknji koja je u prvi plan istakla njenu zgodnu figuru i duge noge. Ministarka je ne mareći za poglede okupljenih poslanika nonšalantno prošetala crni minić koji je uskladila sa bluzom na kojoj su dominirali zlatni detalji. Ona je preko prebacila i crni mantil, pa je celokupan pomalo jednoličan stajling razbila žutom tašnom“, piše dnevni list čiji se gazda Aleksandar Rodić donedavno hvalio kako će baš on stati „ispred cele profesije“ i reći „dosta“.

Nije ta epizodica najvažnija u ovom trenutku, posebno što niko ne može odgovorno da tvrdi šta se zapravo sada događa u dugačkoj, strastvenoj i incestuoznoj ljubavnoj vezi „Kurira“ s vladarom iz Pionirskog parka, ali ona svakako pokazuje da je ovde okretanje medijskih leđa Vučiću, u poslovnom smislu, isto što i potpisivanje sopstvene smrtne kazne. I obrnuto – da vraćanje pod vladarske skute i deblokada računa podrazumeva egzaltaciju nogama i stasom Jadranke Joksimović.

Naravno, ovaj karavan kapitalnih i očiglednih neistina ne bi bio potpun da mu se nije priključio i Aleksandar Vučić. Ovaj put, ipak, nije bio naročito inventivan. Najavljujući 29. oktobra da „očekuje još žešću kampanju protiv Vlade i predsednika“ jer je to ono „u šta se do sada ulagao veliki novac“, istakao je da neki mediji vole da „obmanjuju javnost“ i da tu nema objektivnosti: „Radite za nečiji novac, po nečijem projektnom zadatku i ne radite to objektivno, već radite sa određenim političkim ciljem. I to je sve u redu, to je sve zakonito u našoj zemlji. To je dobro došlo našoj zemlji da nam suficit bude veći i da se više potroši u Rajićevoj, u Ušću i u Delta sitiju. Samo nemojte da obmanjujete javnost da to radite zato što ste skloni objektivnom informisanju za razliku od onog neobjektivnog.“

Predsednik ovde otvoreno laže, jer vrlo dobro zna da projekti ne znače da se radi „sa određenim političkim ciljem“, baš kao što ciljano prećutkuje da je baš tokom njegovog premijerskog staža Vlada za svoje projekte dobila neuporedivo više novca nego mediji. Nažalost, baš zbog nepostojanja slobodnih i svima dostupnih „mejnstrim“ medija, građani i građanke Srbije tako ostaju uskraćeni za notornu činjenicu: da se predsednik svakodnevno diči dostignućima čiju su realizaciju finansirale međunarodne organizacije, a da medije – zbog saradnje s istim tim organizacijama – optužuje da su izdajnici, ljudi koji žive u luksuzu (jer su tržni centri valjda luksuz?) i koji su zarad tog luksuza spremni da se prodaju.

DEFINICIJA JE MAJKA MUDROSTI: Osim laži, premijerkin antologijski nastup u Briselu otvorio je vrata i za zamenu tezu i zbunjivanje javnosti. Tokom govora u skupštini ministarka Joksimović tako je iznela stav da „medijska strategija treba da odgovori prvo koja je definicija novinara i istraživačkog novinarstva“. Na stranu, dakle, nepostojanje medijskog tržišta, na stranu činjenica što državna novinska agencija Tanjug već dve godine praktično ilegalno radi, na stranu to što REM otvoreno krši zakon za čije je sprovođenje odgovoran, na stranu što je to telo pod potpunom kontrolom vlasti, na stranu nerešeno pitanje pretplate, na stranu nikad viđena medijska dominacija jednog čoveka i jedne stranke, na stranu kriminal u komisijama za projektno sufinansiranje medija, na stranu sloboda govora, … sve to pada u drugi plan pred potrebom da se definišu pojmovi novinara i istraživačkog novinarstva?!

Nije sporno da je te pojmove neophodno definisati, ali ne u medijskoj strategiji, ne u zakonima, ne u udžbenicima – tamo to već postoji. Definiciju bi trebalo objasniti političarima (onima na vlasti, ali i opozicionim, koji su u toj stvari podjednake neznalice), ministrima, premijerki i predsedniku lično. Oni bi konačno mogli da utuve da novinari nisu ni njihove sluge, ni vojnici, već ljudi koji izveštavaju, pitaju, analiziraju, kritikuju i istražuju u javnom interesu, tj. u interesu građana i građanki; da su to ljudi koji imaju ista ljudska prava kao i ostali, pa se na njih ne sme urlati, ne smeju se mlatiti po ulicama i optuživati za izdaju bez ozbiljnih dokaza, mora im se dozvoliti da rade svoj posao, da slobodno govore i žive.

Što se tiče istraživačkog novinarstva, i tu je neophodna kraća edukacija nadležnih – jer, upravo oni moraju da shvate da Aleksandar Vulin ili Siniša Mali, kao nosioci važnih funkcija, nemaju pravo da vređaju i diskvalifikuju novinare kada ih ovi suoče s dokazima o ozbiljnoj korupciji. Vulin, Mali i svi slični njima u tim situacijama moraju da podnesu račun državi i društvu. Posao novinara istraživača jeste da „njuškaju“, kopaju po papirima, utvrđuju i dokazuju zloupotrebe onih koji su plaćeni iz budžeta ili izabrani na ovu ili onu funkciju – sve uz jasna profesionalna i etička pravila. Što naši novinari istraživači već rade, i to više nego uspešno. Zato nije baš najjasnije šta hoće ministarka Joksimović i njeni politički partneri. Da CINS i BIRN istraže uticaj parenja slepih miševa na mikroklimu, a da se KRIK i Insajder dodatno pozabave njenim minićem? Ili da svi zajedno batale posao i odu negde daleko od SNS-a i njegovog Eldorada?

Kako izgleda ta zamišljena medijska budućnost, dalo se zapravo i naslutiti u danima nakon briselske predstave Ane Brnabić. Aleksandar Vučić otvoreno se pobunio zbog toga što je Ivica Dačić na N1 dobio osam sekundi više od njega, Goran Vesić samo što fizički nije nasrnuo na koleginicu Maju Nikolić, „Kuriru“ je ukazana milost, a nastup predsednika na TV Pinku bio je dvoiposatni monolog održan u prisustvu osoba koje rade u medijima, a koje nisu smele, uspele, želele ili umele da postave nijedno iole suvislo pitanje.

Da li tako, po mišljenju Ane Brnabić, Jadranke Joksimović i Aleksandra Vučića izgleda to famozno objektivno novinarstvo?

Da li je takvo medijsko okruženje ono što nas očekuje, ili bar ono čemu se vladajuća elita nada?

Da li je to slika pred kojom će – kao i do sada – raznorazni evropski i svetski zvaničnici koji pohode Vučića nemo klimati glavom i praviti se da ništa ne primećuju? Da li je to ideal kojem bi trebalo da stremimo uz njihovu podršku?

Da li je baš takvo novinarstvo, da li su takvi mediji ono što građani i građanke priželjkuju? Je li njima milije da im neko kaže kako jeste nego da ih lepo, lako i prigodno laže?

Ako premijerka održi svoje obećanje i pozitivno odgovori na zahtev Grupe za slobodu medija da se s njima javno sastane, ovakva pitanja verovatno neće biti postavljena, bar ne u ovoj formi. A trebalo bi, uprkos nepraktičnosti i nediplomatičnosti.

Jer, upravo od odgovora na ta pitanja zavisi da li da ovde ostajemo ili da se lepo pozdravimo dok nas još ima.

Da te pitam

ČEKAMO ODGOVORE: Novinari dele letke sa pitanjima ispred Skupštine

Grupa za slobodu medija, koja okuplja skoro 300 medija, medijskih udruženja, organizacija civilnog društva i pojedinaca, zamolila je poslanike i poslanice da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja predstavnike Vlade ispitaju i o stanju u medijima. Poslanici i poslanice su 26. oktobra dobili i spisak pitanja za pojedine ministre i premijerku – što putem mejla, što na lecima koji su im podeljeni ispred Skupštine.

PITANJA ZA PREMIJERKU ANU BRNABIĆ

– Zbog čega niste prihvatili poziv na sastanak sa Grupom za slobodu medija koja okuplja više od 300 novinarskih udruženja, medija i organizacija civilnog društva?

– Šta Vam govori podatak da su 2013. godine zabeleženi 23 napada, pretnje ili pritisci na novinare, a ove godine samo u prvih 8 meseci – 54?

– Na osnovu kojih kriterijuma ste ocenili da nema objektivnih novinara i da li kritička pitanja smatrate neobjektivnim novinarstvom?

PITANJA ZA MINISTARA UNUTRAŠNJIH POSLOVA NEBOJŠU STEFANOVIĆA

– Zašto policajci u uniformi i civilu nisu reagovali tokom incidenata na inauguraciji predsednika Aleksandra Vučića 31. maja 2017. godine?

– Pre tri meseca ste izjavili da su identifikovane sve osobe koje su napale novinare i građane na skupu podrške Aleksandru Vučiću na dan kad je polagao zakletvu i preuzimao dužnost predsednika Republike Srbije. Zašto njihova imena još nisu poznata javnosti?

– Ko je provalio u stan novinarke Dragane Pećo?

PITANJA ZA MINISTARKU PRAVDE NELU KUBUROVIĆ

– Postoje li efikasni mehanizmi kontrole kako bi se ustanovilo da li u primeni mera kao što su praćenje, snimanje i tajni nadzor komunikacije novinara, nadležni organi zloupotrebljavaju svoja zakonska ovlašćenja?

– Zašto još nisu otkriveni nalogodavci ubistva Slavka Ćuruvije?

– Zašto su slučajevi ubistva novinara Dade Vujasinović (23 godine) i Milana Pantića (16 godina) i pokušaj ubistva novinara Dejana Anastasijevića (10 godina) i dalje u predistražnom postupku?

PITANJE ZA MINISTARA ODBRANE ALEKSANDRA VULINA

– Kada ćete se ograditi od saopštenja Vaše stranke Pokret socijalista koja je urednika KRIK-a nazvala „narkomanom“ i „stranim plaćenikom“?