Kako su studenti vratili nadu Srbiji

U subotu 1. novembra studenti i građani Srbije obeležiće u Novom Sadu godišnjicu pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u ovom gradu, tragedije koja je odnela 16 ljudskih života, otvorila bezbroj pitanja i pokrenula veliki studentsko-građanski bunt koji se ne stišava do danas. U ovih godinu dana Srbija se promenila, koliko god da je na prvi pogled mnogo toga ostalo isto. Kao da nas je tragedija trgnula iz more u kojoj smo se gušili, u mraku, bez vazduha. Ogromna, bolna tragedija koja je u sebi nosila katarzu.

Do tragedije i događaja koji su usledili verovali smo da ćemo još dugo biti nemoćni, zarobljeni u raljama kleptokapitalističko-ignorantskog režima, koji personifikuje jedna megaodiozna osoba. Da većina mladih ljudi živi u paralelnim svetovima koji skoro da ne dodiruju stvarnost. Da im je sistematski zgađena politika, odnosno da su zaprimili poruku da se ovde nikada ništa neće i ne može promeniti, da su se saživeli sa činjenicom da njihovim životima vladaju i da će, ukoliko negde ne klisnu, zauvek vladati bezobzirni šalabajzeri od čijeg se prisustva u trenutku osuši i pljuskom natopljen sunđer.

Autokratskim režimima je važno da u građanima ubiju svaku nadu. Vi koji živite u ovoj zemlji, ostavite svaku nadu van njenih granica! Studentsko-građanski postnadstrešnički protest ući će u povest kao jedan od temeljnih događaja u ovoj zemlji, kako god da se završi. Naravno, pod uslovom da Srbija i njena istorija uopše prežive naprednjačku vlast. Pisaće se o ovom fenomenu knjige i studije, ne samo ovde, a niko neće moći da zaobiđe činjenicu da je jednom oronulom, iscrpljenom društvu vratio ono što mu je bilo najpotrebnije – nadu. A kada se ona probudi, nemoguće ju je zaustaviti palicama, zvučnim topovima, nasiljem i strahom, “balkanskošpijunskim” metodama. Pre svega, studenti su nam vratili nadu, i to je revolucionarni pomak, verovatno najvažnije nasleđe njihovog pokreta.

Iako duboko politički i antirežimski, ovaj bunt je u mnogo većoj meri društveni. I to mu daje dodatu vrednost, na koju se plaća porez. Predstavlja i borbu protiv dugo godina razaranog društva, napravljenog na korupciji koja je više način života nego politički problem. Ne pristaju studenti, kao što pristajemo bezmalo svi, da žive u okruženju u kojem su poštenje, skromnost, dobro vaspitanje i druge vrline postale predmet zajebancije, nešto što ne pripada “ozbiljnim ljudima”, nešto što eliminiše iz “ozbiljnih poslova”. Skontali su već nekako šta je ovo društvo uradilo njihovim prethodnicima, studentskim demonstrantima iz devedesetih. Čast izuzecima i onima koji su otišli odavde, ali većinu njih je ovo društvo samlelo, postali su sopstvene karikature. Sadašnji studenti, ako nikako drugačije ono na zaumnom nivou, shvataju da moraju da promene društvo kako i od njih ne bi napravilo froncle. Kao da nam poručuju: ako hoćemo da pobedimo “ćacije” i promenimo društvo, prvo moramo da se obračunamo sa našim unutrašnjim “ćacijima”.

Ne želimo da o studentima pišemo ditiramb. Koliko god da su sazreli preko noći, koliko god njihov pokret sam sebe stvarao i učio, koliko god forma inkluzivnih plenuma uglavnom donosila dobre odluke, naravno da su studenti pravili i mnoge greške i da će ih praviti i nadalje. Ali one su male u odnosu na ono što su do sada postigli. Pogledajte samo najkraću moguću hronologiju važnih događaja koju smo priredili. Skoro ničega od toga ne bi bilo da nije bilo njih. Probudili su i najuspavanije, režim su i unutra i vani ogolili do kraja, sopstvenom hrabrošću i odlučnošću pokazali svima njegov bestijalni i neuki karakter. Režim, koliko god se pravio važan, nema nikakav odgovor na to što studenti čine. To najbolje govori da je poražen čak i ako nekim čudom, odnosno nasiljem, opstane na vlasti. Mnoge stvari koje režim čini samo su jeftina kopija studentskih akcija. Uz, naravno, nasilje.

O studentsko-građanskom buntu već sada bi se mogla napisati višetomna enciklopedija. Iz hronološkog pregleda koji smo priredili izostavljena su, zbog manjka prostora, mnoga važna zbitija i mnoge važne ličnosti koje su pretprele torturu. Izabrani su događaji koje smo smatrali najindikativnijim.

Vučić je u svojim metastaziranim obraćanjima mnogo puta do sada najavljivao najveći naprednjački skup u istoriji. Valjda je to značilo da će biti angažovano više autobusa, da će za dnevnice svojih “obožavalaca” izdvojiti više novaca nego ikada do tada. Nije se desilo, niti će se desiti. Može da ima milion lažljivih medija i policajaca, ali niko ne može sakriti istinu. Njegovi skupovi svedoče o posrnuću, a ne o snazi.

Teško je proceniti koliko će ljudi biti 1. novembra na ulicama Novog Sada. Da li će to biti najveći skup ikada. Ali, kako stvari stoje, na novosadskim ulicama biće okean ljudi. Dođite i vi, budite deo istorije!

HRONOLOGIJA BUNTA

1. novembar 2024. Nakon, netom završena, dva preskupa renoviranja Železničke stanice u Novom Sadu, srušila se stanična nadstrešnica, teška oko 300 tona – odnevši 16 ljudskih života. Građani su besni, savršeno dobro znaju da je u pitanju logična konsekvenca korupcije i nestručnosti koje su premrežile nebo i zemlju naprednjačke Srbije. Gnev postaje veći zbog laži koje predstavnici vlasti iznose o tragediji. Najpoznatija od njih, brzo raskrinkana na društvenim mrežama i u nezavisnim medijima, jeste ona koju je izrekao Aleksandar Vučić: jedino nadstrešnica nije renovirana, ne zna čovek zašto.

5. novembar 2024. Veliki protest građana u Novom Sadu, desetine hiljada ljudi na ulicama odaju počast žrtvama i traže odgovornost za tragediju. Protest se završava ispred Gradske kuće, koja je to veče demolirana. Unutar objekta i u okolini njega bile su specijalne jedinice policije koje nisu dobile odobrenje da reaguju. Nasilnici koji su rušili Gradsku kuću do danas nisu otkriveni, što navodi na sumnju da je ponovljen scenario iz ranijih protesta građana protiv naprednjačke vlasti u ovom gradu: instruisane i maskirane režimsko-kriminalne grupe ruše i pale, kako bi se mirni protesti proglasili nasilničkim. Iste večeri, Vučić dolazi u Novi Sad i ispred stranačkih prostorija, pred par stotina stranačkih aktivista, drži govor kojim pokušava da novosadsku tragediju stavi u drugi plan, potencirajući nasilje demonstranata. Policija hapsi mlade ljude, onako đuture. Ne one sa “kukuljicama”. Sve ovo je produkovalo još veći gnev.

21. novembar 2024. Po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu uhapšeno je i zadržano u pritvoru 11 osoba za koje se sumnja da su odgovorne za tragediju. Među njima je i bivši ministar Goran Vesić.

22. novembar 2024. Protestima koji se održavaju širom zemlje pridružili su se i studenti i profesori državnih univerziteta u Srbiji. Ipak, katalizator velike, sistemske pobune studenata jeste napad ispred beogradskog Fakulteta dramskih umetnika 22. novembra. Organizovani aktivisti stranke na vlasti fizički nasrću na studente i profesore koji odaju poštu novosadskim žrtvama. Nakon toga otpočinju studentske blokade fakulteta i rektorata širom zemlje. Studenti pokazuju visok stepen organizovanosti, lagano usvajajući formu inkluzivnog plenuma kao model za donošenje odluka. Vrlo brzo njihova pobuna dostiže visoku popularnost među građanima. Režim je zbunjen, prvobitno se propagandno povlači pred pobunom studenata, shvatajući da protiv mladosti ne bi trebalo koristiti uobičajene dehumanizujuće metode borbe protiv političkih protivnika. Odlučuje se na sledeću taktiku: šalje nasilnike na njih, a istovremeno im u javnim porukama čak pomalo i podilazi. Potom odustaje od defanzive i kreće u propagandni kontranapad: tokom narednih meseci studenti postaju “teroristi”, “ustaše”, “strani plaćenici”… Brutalno se prebijaju i hapse.

28. novembar 2024. Poslanica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić objavljuje na društvenim mrežama audio-snimak na kojem se čuje govor potpredsednika Skupštine AP Vojvodine Damira Zobenice. Na njemu se može čuti kako ovaj naprednjački lik za “specijalne operacije” daje nalog aktivistima stranke da napadaju i vređaju studente i druge građane u protestu. Vučić tvrdi da je snimak plod veštačke inteligencije, ali je par sedmica kasnije Zobenica podneo ostavku.

11. decembar 2024. Aleksandar Vučić u “ekskluzivnom” javnom nastupu objavljuje da su ispunjeni svi studentski zahtevi. Do tog trenutka studenti su tražili objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, kao i otkrivanje odgovornih za napad na studente Fakulteta dramskih umetnosti. Osim toga, tražili su i odbacivanje optužbi protiv uhapšenih studenata i građana privedenih tokom protesta, kao i povećanje sredstava za državne fakultete. Studenti su procenili da je u pitanju politička mimikrija, da zahtevi nisu ispunjeni. Vučić je tada studentske proteste nazvao “političkim demonstracijama”. Pominjao je “hibridni rat”, “finansiranje spolja”, “grupe za pritisak”. Praktično je najavio propagandni rat protiv studenata koji će uskoro uslediti. Kasnije se pokajao “što je ispunio studentske zahteve”. Prema rečima stručnjaka i studenata, do današnjeg dana se kriju delovi najvažnije dokumentacije o rekonstrukciji stanice, a delovi obnarodovane dokumentacije falsifikovani su.

12. januar 2025. Održan je prvi veliki protest na poziv studenata, ispred zgrade Ustavnog suda u Beogradu. Istovremeno sa beogradskim, protest je istog dana održan i u Nišu. Prethodnog dana studenti su protestovali ispred Bezbednosno-informativne agencije u Novom Sadu, a dan ranije su u Beogradu na sat vremena blokirali jednu od glavnih saobraćajnica – Mostarsku petlju. Ovim protestima su demonstrirali snagu, proširili delovanje izvan fakulteta i uneli dodatni nemir u redove režima. U tom trenutku 60 fakulteta na četiri državna univerziteta bilo je “van funkcije”, odnosno u funkciji slobode.

22. januar 2025. Na novosadskoj Zmaj Jovinoj gimnaziji osvanuo je ćirilični natpis “Ćaci u školu”. Ovim “lapsusom”, koji je za mnoge bio metafora gramatičkih i obrazovnih pregnuća naprednjačkih aktivista, autor je obogatio srpski jezik. Zauvek. Nikome nije bilo, od tada do danas, potrebno objašnjavati šta “ćaci” znači, svako je lično imao iskustva sa ljudima kojima je ovaj nadimak legao kao budali šamar.

28. januar 2025. “Nepoznate” osobe su u više navrata napadale studente i druge građane tokom blokada saobraćajnica i protesta. Pamtimo da je jedna devojka pokušala da prođe automobilom kroz veliku grupu demonstranata na Novom Beogradu, nanevši ozbiljne povrede jednoj od studentkinja. Drugoj studentkinji su po sličnom scenariju nanesene ozbiljne povrede u beogradskoj Ruzveltovoj ulici. Ipak, najznačajniji i najindikativniji nasilni čin desio se tokom noći 28. januara, kada su četiri osobe sa debelim kriminalnim dosijeima izletele iz prostorija SNS u Novom Sadu i palicama tukle studente koje su distribuirali protestni materijal. Tada je jedna studentkinja dobila ozbiljne povrede, tukli su je palicama dok je ležala na pločniku. Nakon ovog događaja ostavke su podneli predsednik Vlade Srbije Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić, osudivši nasilje. U julu je međutim predsednik Srbije pomilovao četvorku, nazvavši ih “junacima”. Kasnije je pomilovana i nasilnica iz Gagarinove ulice na Novom Beogradu. Ova pomilovanja izazvala su ogroman revolt građana, ali i sudija, tužilaca i advokata. Smatra se da je predsednik pomilovanjima zloupotrebio svoja ustavna i zakonska ovlašćenja, i odobrio “sezonu lova” na studente i građane u buntu.

1–2. februar 2025. Sto dana od novosadske nesreće, blokade mostova i masovni protesti u Novom Sadu. Ovom akcijom se intenziviraju protesti. Studentima su se pridružili i poljoprivrednici. Osim po dugotrajnosti i masovnosti, ove demonstracije pamtićemo i po tome što su, više nego ijedne ranije, izazvali veliku pažnju međunarodne javnosti.

15. februar 2025. Na velikom protestu u Kragujevcu, koji su inicirali studenti, okupilo se više od sto hiljada ljudi. Paralelno sa ovim skupom, održan je miting SNS u Sremskoj Mitrovici, na kojem je Vučić za studentske proteste upotrebio termin “obojena revolucija” – ne prvi put. Rekao je i da je u rušenje države uloženo tri milijarde evra. Nije rekao odakle pare dolaze. “Obojena revolucija” predstavlja termin za građanske proteste u zemljama istočnog bloka, čiji su cilj bili otklon od Rusije i evrointegrativni procesi njihovih država. Do danas je nejasno zašto se ovaj termin upotrebljava za proteste u zemlji koja se zvanično i fanatično nalazi na evropskom putu, kako tvrdi vlast. U ovom periodu režimska propaganda je tvrdila da je cilj protesta – secesija Vojvodine. Kasnije je to zaboravljeno, pošto je postalo jasno da je u pitanju notorna budalaština. Sedam dana ranije Vučić je najavio da piše knjigu “Kako sam pobedio obojenu revoluciju” i da će biti objavljena do Vidovdana (28. juna). Do danas knjiga nije ugledala svetlost dana, a “revolucija” još traje.

14. mart 2025. Nakon što je audio-snimak sastanka u novosadskom odboru Pokreta slobodnih građana emitovan na režimskim televizijama, pod optužbom da planiraju državni udar uhapšeno je šestoro aktivista ove stranke i studentske grupacije “Stav”. Šestoro drugih mladih ljudi, studenata, koje je policija tražila, našlo se sticajem okolnosti u političkom egzilu. Advokati i pravnici tvrde da je u pitanju politički motivisan proces koji ima propagandni cilj – da se studenti i građani u buntu proglase teroristima. Uhapšeni su proveli par meseci u pritvoru novosadskog zatvora na Klisi, u krajnje nehumanim uslovima. Kasnije im je određen kućni pritvor. Do danas se trojica njih i dalje nalaze u kućnom pritvoru, iako je jedini dokaz koji protiv njih postoji – tvrde pravnici – nezakonito pribavljen i nezakonito emitovan snimak sastanka u prostorijama opozicione stranke. Šestorka se još uvek nalazi u egzilu.

15. mart 2025. Na velikom protestu u Beogradu, koji su organizovali studenti, a na kojem je učestovalo više stotina hiljada ljudi, policija je upotrebila akustično oružje kojim je delovala na demonstrante duž Ulice kralja Milana. Vlast je prvo tvrdila da ne poseduje nikakav “zvučni top”, ali se ubrzo ustanovilo da je to neistina. Još uvek postoje kontroverze oko ovog slučaja, ali se čini da je konačnu reč dala specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija za torturu Alis Džil Edvards, koja je rekla da je neka vrsta akustičnog oružja definitivno korišćena tokom mitinga u Beogradu. Postoje indicije da je oružje korišćeno po nalogu vrha države, sa ciljem da se pošalje poruka da je režim spreman na sve kako bi sačuvao vlast. Desetak dana nakon ovog skupa formiran je i tzv. Ćacilend, šatorgrad “studenata koji žele da uče” u beogradskom Pionirskom parku koji i dalje stoji na svom mestu. Ka Ćacilendu su 15. marta ujutro ulicama Beograda u velikim grupama marširali nasilnici u crnom, demonstrirajući silu i zastrašujući građane. Navodno su za to pristojno plaćeni. Na poziv studenata, nakon ovog protesta započelo je formiranje zborova građana.

April 2025. U cilju internacionalizacije protesta studenti biciklima kreću ka Strazburu, potom i trčeći ka Briselu, u želji da prezentuju svoju borbu evropskim institucijama, ukazujući na to da je ona u skladu sa evropskim vrednostima i tražeći od EU da prekine da podržava korumpiranog autokratu. Tokom meseca traju i protesti prosvetnih radnika, škole su u štrajku. Prosvetni radnici i roditelji su se solidarisali sa studentima. Nastavnici i učitelji su poneli veliki teret bunta. Poslednjih meseci zbog toga trpe brojne konsekvence – mnogi su ostali bez zaposlenja.

5. maj 2025. Nakon što su procenili da nijedan njihov zahtev nije ispunjen (osim četiri prvobitna zahteva, studenti su naknadno tražili i istragu o upotrebi zvučnog topa, ali i zahtevali odgovornost Aleksandra Vučića, koji je zajedno sa novinarima blepnuo na intenzivnu negu Univerzitetsko-kliničnog centra Srbije kako bi posetio povređene u požaru u Kočanima u Severnoj Makedoniji, čime je narušio protokole i ugrozio zravlje pacijenata), studenti su zvanično zatražili vanredne parlamentarne izbore. U taj zahtev su se slili svi prethodni.

28. jun 2025. godine. Veliki vidovdanski protest u Beogradu. Ogroman broj ljudi na ulicama, dolazi do sukoba sa policijom. Posle skupa privedeno najmanje 77 učesnika. Policija pokazala brutalnost, koju će demonstrirati sve do danas.

Leto 2025. Policijska brutalnost postaje glavna vest sa svih protesta koji se tokom leta održavaju širom Srbije. Policija deluje zajedno sa uniformisanim ili neuniformisanim naprednjačkim “aktivistima”. Razlika između policije i kriminalaca potpuno je izbrisana. Studenti i drugi građani se brahijalno prebijaju, hapse, privode, primenjuju se srednjovekovne metode zlostavljanja. Zabeležene su brojne povrede demonstranata – prelomi, povrede glava, prebijanja. Na meti su i maloletnici. Policijsko nasilje je zabeleženo u Zemunu, na fakultetima širom zemlje, u Užicu, Vrbasu, Bačkoj Palanci, Valjevu… Mnoge kancelarije SNS i drugih vladajućih stranaka širom zemlje demolirane su. Po nalogu Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) 1. avgusta je uhapšeno 11 osoba, među njima i bivši ministri Tomislav Momirović i bolešljivi Vesić, a zbog korupcije u vezi s rekonstrukcijom novosadske stanice i pruge Beograd–Budimpešta. Ubrzo nakon toga Udarna grupa MUP za ispitivanje pranja novca, koja je na ovom slučaju radila u sadejstvu sa TOK – raspuštena je.

foto: marija janković

5. septembar. Policija je, po nalogu predsednika Vučića (čime se sam hvalio), primenila najbrutalnije masovno nasilje nad demonstrantima u Novom Sadu. Ono što se dešavalo na ulicama ovog grada iznenadilo je čak i one najpesimističnije. Prebijani su stariji građani, zlostavljani novinari, upotrebljeni su suzavav i šok-granate, čak i nedozvoljena hemijska sredstva. Povod za meganasilje dala su dvojica neidentifikovanih bilmeza koja su napadala policiju nekakvim motkama. Smatra se da je to bio deo naprednjačkog plana. Pojavili su se iz mraka i nestali u mraku. Nakon ovog protesta, režimska propaganda počinje intenzivno da rabi teorije zavere kojima se objašnjavaju uzroci pada nadstrešnice. Navodno je u pitanju bila diverzija čiji je cilj bio rušenje vlasti u Srbiji. Vučić za diverziju optužuje novosadskog odbornika i bildera Mišu Bačulova, što izaziva bezbroj šala na društvenim mrežama. Teorije zavere su u potpunoj suprotnosti sa svim dokazima koje su do sada prikupili istražni organi.

15. oktobar 2025. Anketna komisija za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice, koju čine univerzitetski profesori i drugi eksperti iz raznih oblasti, i koja je mesecima “češljala” dokumentaciju o rekonstrukciji Železničke staniice u Novom Sadu – utvrdila je da je za pad nadstrešnice “kriva organizovana kriminalna grupa na čijem čelu je predsednik Vučić”.