Odluka Dijane Hrke da stupi u štrajk glađu mora se posmatrati u dva konteksta, ljudskom i političkom. Sa ljudske strane, apsolutno svako ko stoji uz nju želi da prekine štrajk glađu i da sačuva zdravlje. Sa političke strane, njen potez je nešto na šta Aleksandar Vučić nema odgovor
Utorak je, dan kad ovaj broj “Vremena” odlazi u štampu. Dan je sunčan, mada ne i topao. Na platou ispred Doma Narodne skupštine stoje policija i žandarmerija – i jedni i drugi u opremi za razbijanje demonstracija. Okrenuti su ka Takovskoj ulici, Skupština im je iza leđa. Reklo bi se, opasnost vreba iz pravca Takovske. A “opasnost” je bolom skrhana žena koja već treći dan štrajkuje glađu.
Koga to jake policijske snage od nje čuvaju? Pijanice, batinaše i plaćenike Srpske napredne stranke, naoružane palicama, pirotehnikom i ko zna čime još. Njih policija štiti od Dijane Hrke, majke Stefana, momka koji je 1. novembra 2024. poginuo u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
Godinu dana je Dijana Hrka na ulici, sa Studentima u blokadi. Dočekivala ih je dok su pešačili, hodala sa njima, stajala na blokadi Radio-televizije Srbije… Još tada su joj grupice plaćenih batinaša pretile i presretale je. Onda se u jednom trenutku izmestila iz zemlje, ali ne daleko. To je nije spasilo režimskog maltretiranja. Pod maskom “sezonskih radnika” plaćenici režima, onog zbog čije je korumpiranosti nadstrešnica pala i ubila 16 ljudi, dokopali su se Dijane i psovali joj mrtvog sina. Onda se vratila u Srbiju.
Da će se odlučiti na nešto radikalno, bilo je jasno još 20. oktobra, kada je gostovala na Televiziji N1.
“Neću mešati decu i neću mešati građane”, rekla je tada. “Ja ću nešto sama preduzeti i saopštiću svim novinarima šta će biti. I mislim da posle tog mog govora neće ništa biti isto. Neće moći da bude isto. Moraće neko nešto da radi posle toga. Zaista će morati neko nešto da radi posle toga. I mislim, možda će se vlast sad probuditi, na koji način, videćemo.”
“OGRAĐUJEM SE OD STUDENATA”
U tom gostovanju, Dijana Hrka rekla je da su je studenti održali u životu: “Mene su, zaista, studenti održali u životu i hvala im na tome. I pored njih sam počela da živim, da kažem, na neki način, da postanem svesnija svega, jer ja sam bila pala. Kao i drugi roditelji, verovatno, što su pali.”
Međutim, 1. novembra, na godišnjicu pada nadstrešnice, Hrka je izašla na binu ispred Železničke stanice u Novom Sadu. Poštujući običaje, posle godinu dana žalosti, skinula je crninu. Tog dana je rešila da se ogradi od studenata, naravno, samo simbolički.
U majici sa natpisom “Mama protiv mašinerije” stala je na binu i poručila: “Danas Novi Sad plače. Ali ja se borim da nikad više ne zaplače ni jedna od nas. Poručiću Aleksandru Vučiću da raspiše izbore. Ja sada krećem u borbu sama. Ograđujem se od studenata i sada krećem u borbu sama. Krećem u štrajk glađu i štrajkovaću ispred Skupštine, preko puta Ćacilenda. Ja moram da znam ko je ubio moje dete, ja moram da znam ko je ubio 16 ljudi.”
Istog dana, u izjavama za medije iznela je i svoja tri zahteva: “Moj štrajk glađu trajaće dok vlast ne ispuni tri uslova koja ću im postaviti. Prvo, očekujem da saslušaju sve osumnjičene za pad nadstrešnice i da ih sve pritvore, da konačno krenu suđenja, ali ne samo za onih 13 koje su naveli, jer ih ima još. Drugo, moraju da puste sve protivpravno pritvorene studente, da ih oslobode svake krivice. I treće, da predsednik raspiše izbore.”
TAMPON ZONA
Kao što čitaoci već dobro znaju, Hrki nije dozvoljeno da započne štrajk glađu tamo gde je naumila. Plato ispred Skupštine, koji je uprkos blizini nehigijenskog šatorskog naselja Ćacilend svih meseci postojanja tog rugla bio prohodan, sa obe strane je zatvorila policija. Zato je Dijana sada na samom obodu platoa, u blizini raskrsnice Takovske i Bulevara Kralja Aleksandra. Čuvaju je ratni veterani i građani. Broj građana oscilira, ali uveče ih obično bude dosta. Baš u to doba dana i Ćacilend se puni. Stanovnike ovog paravojnog kampa sprovode posebnim putanjama, dok niko drugi ne može ni da mu priđe.
Režim, odnosno jedan čovek, na štrajk glađu Dijane Hrke nije uspeo da odgovori ni na jedan smislen način, ako takav način uopšte postoji. Umesto toga, napunio je Ćacilend batinašima i poslušnicima.
A onda je usledilo nešto od čega se svakom iole razumnom i normalnom i dalje prevrće želudac. U nedelju uveče u Ćacilend je doneto ozvučenje, sa kog su puštane pesme Baje Malog Knindže. Poseban stepen sadizma prema Dijani Hrki okupljeni su pokazali kad je krenula, inače poznata četnička pesma, “Morem plovi jedna mala barka”. Naime, u pesmi postoji stih “Morem plovi, ne boji se mina, pošla majka da potraži sina. Pošla majka, sina da potraži pa se javi đeneralu Draži…”
S jedne strane ograde perverzan prizor: raspomamljene žene i muškarci u zanosu zbog pesme, cerekaju se, svi okrenuti prema mestu na kojem se nalazi Dijana. S druge strane preneraženi građani, od kojih mnogi uspaničeno viču policiji: “Kažite im da promene pesmu, samo nek promene pesmu!” Bilo je još orgijanja i prangijanja te noći, a građani koji podržavaju Dijanu pokušavali su da nadglasaju muziku povicima i pištaljkama. Međutim, kad je ova pesma počela, atmosfera se promenila, nije bilo vike i buke, već molbi i preklinjanja da policija regauje. Nisu ni trepnuli.
“Imam da im poručim samo to da me neće slomiti”, rekla je Hrka.
Sutradan, u ponedeljak, bilo je još glasnije. Doneto je profesionalno, koncertno ozvučenje. Provokativnih pesama nije bilo, ali ima ljudi koji su uspeli da se nekako uvuku u Ćacilend, odakle su svedočili da tamo uopše nije bučno, jer su zvučnici okrenuti ka Dijani i građanima koji je podržavaju. Emitovana je tradicionalna muzika, a onda se desilo nešto neočekivano. Pobunili su se izvođači. Pevačica Danica Crnogorčević objavila je na svom Instagramu: “Posebno želimo da naglasimo da su ispred Skupštine u Beogradu puštane i naše pesme, ali mi to ne možemo da prihvatimo niti podržati (…) da se u ovim trenucima, kada tu stoji majka koja je izgubila svoje dete, čuje bilo kakva pesma umesto tišine. Smatram da u ovako bolnim trenucima treba pokazati poštovanje, dostojanstvo i tišinu. Ne postoji pesma koja može da nadjača bol, i zato verujemo da je najveći znak poštovanja ćutanje i molitva za upokojene.”
Oglasio se i “Duo Kalem”, rekavši da im niko nije tražio dozvolu za puštanje njihovih pesama, ali da preispituju pravna sredstva koja su im na raspolaganju. Muzički ansambl “Fenečki biseri” izvinio se Dijani Hrki, takođe naglasivši da im niko nije tražio dozvolu da pušta njihovu muziku.
MOGU ONI JOŠ BEDNIJE
Dijanu Hrku danima obilaze i čuvaju građani, zborovi, studenti, ali i srednjoškolci. U ponedeljak uveče, stanovnici Ćacilenda spustili su se još jedan stepenik niže.
Ranije tog dana Dijanu su posetili đaci Pete beogradske gimnazije, koja je u blokadi. A onda su batinaši iz Ćacilenda izveli akciju po kojoj se vidi da su, pored ostalog, i najniži oblik huligana sa stadiona. Došli su do zgrade Pete beogradske gimnazije i nasilno skinuli transparente i zastavu pa ih odneli u svoje nehigijensko naselje ispred Skupštine. Kada su nepoznati muškarci iz Ćacilenda došli do Pete beogradske gimnazije, školu su čuvali roditelji i ratni veterani, a deca su bila u njoj. Škola se nalazi na samo nekoliko stotina metara od Pionirskog parka, a čuva se 24 sata jer je u blokadi.
“Sad je već i strah prisutan, jer smo svi gledali šta su radili ljudi iz Pionirskog parka prethodnih noći”, rekla je jedna majka učenika Pete gimnazije za “Vreme”.
A prethodnih noći bacali su pirotehniku ka Dijani Hrki, prebijali novinare, dok je policija uporno odbijala da reaguje. To “organe reda” nije sprečilo da uhapse bivšeg košarkaškog reprezentativca Vladimira Štimca i još 36 ljudi, među kojima i dvoje maloletnika.
DIJANA, I ŠTA SAD
Za sredu, dan kad će “Vreme” biti u štampi, navodno je planirano okupljanje pristalica SNS na nekakvom velikom skupu ispred Narodne skupštine. Za sada je još sve na nivou glasina i čitaoci će u četvrtak znati više nego redakcija “Vremena” sada.
No, šta god da bude, i u trenutku kad nastaje ovaj tekst, a i u četvrtak, važiće jedno. Najmoćniji čovek u državi, Aleksandar Vučić, potpuno je nemoćan pred jednom ožalošćenom ženom. Odluka Dijane Hrke da stupi u štrajk glađu mora se posmatrati u dva konteksta, ljudskom i političkom. S ljudske strane, apsolutno svako ko stoji uz nju želi da prekine štrajk glađu i sačuva zdravlje. S političke strane, njen potez je nešto na šta Aleksandar Vučić nema odgovor. Ima ološ i batinaše, moralno deficitarne ljude sakrivene iza jakog ozvučenja, i ima jednako moralno prikraćenog narodnog poslanika SNS Uglješu Mrdića, koji, dok Dijana Hrka gladuje, čuči u šatoru ispod stepeništa Skupštine i navodno, takođe štrajkuje glađu. Njegov je zahtev da budu uhapšeni oni koje je on lično proglasio odgovornima za pad nadstrešnice.
Porediti Uglješu Mrdića i Dijanu Hrku neljudski je i nečasno. On nije vredan pomena, dok za nju važi samo jedno – ustati pa reći “Dijana Hrka”. A što se daljeg toka protesta protiv režima tiče, biće šta mora.
U javnosti se ovih dana mogu čuti pitanja o tome zašto je, od porodica 16 stradalih u padu nadstrešnice, samo Dijana Hrka stala uz studente i direktno proziva krivce za smrt svog sina Stefana. Objašnjenja nema, niti bi sve druge trebalo osuđivati. Žalost i trauma su nešto što svako prolazi na svoj način. Ipak, Dijanin primer nije jedini u Srbiji. Godine 2017, u Fabrici MB Namenska u Lučanima poginuli su radnici Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović. Glas je digla samo Milomirova porodica, a najglasniji bio je otac Milovan. On je 2019. godine prišao Aleksandru Vučiću, koji je bio u poseti Lučanima. “Milovane, teško te je gledati, ali tvoj sin nije radio na manekenskoj pisti”, rekao je Vučić.
Kada je u noći između 23. i 24. aprila 1999. godine bombardovana zgrada Radio-televizije Srbije, poginulo je 16 radnika ove kuće. Jedina koja je od prvog dana jasno ukazivala na odgovornost rukovodstva RTS i državnog vrha bila je Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše Stojanovića. “Misle da ću ućutati, ali neću, vikaću, do boga bih vikala”, rekla je Žanka još 2000. godine, kada je na pisarnici RTS ostavila poruku naslovljenu sa “Optužnica” tadašnjem direktoru RTS Dragoljubu Milanoviću.
Muzika je korišćena za mučenje pritvorenika koje su držale Sjedinjene Američke Države tokom “rata protiv terorizma” nakon napada 11. septembra 2001. Islednici su obično birali hevi metal, kantri i rep muziku, ali je korišćena i muzika iz dečjih televizijskih emisija. Ova praksa bila je široko rasprostranjena i zvanično odobrena, a primenjivala se u zatvoru Gvantanamo Bej, kampu Kroper i u nekoliko drugih američkih pritvornih kampova. Upotreba muzike kao instrumenta mučenja potiče iz psiholoških istraživanja iz pedesetih, a ovu taktiku su zvanično odobrili i neki istaknuti zvaničnici američke vojske. Muzika se koristila da bi se pritvorenici osetili beznadežno i da bi sarađivali sa islednicima, a ponekad je bila kombinovana sa drugim oblicima zlostavljanja.
Psihoterapeut Goran Tomin izjavio je za N1 da muzika koju okupljeni u Ćacilendu puštaju ispred Skupštine Srbije, a koja je, kaže, očigledno namenjena Dijani Hrki koja štrajkuje glađu na istom mestu, jeste tortura.
“Idem iz pravca ‘Londona’ peške i čujem ovu torturu. Naravno da sam pomislio na Dijanu. Ovo što čujemo i vidimo je produkt jednog perverznog uma. Ovo jeste zlostavljanje, ne samo nje, nego svih koji su došli da je podrže”, rekao je. Tomin podseća da je u nedelju, na dan kada je Hrka stupila u štrajk glađu, iz pravca Ćacilenda išla vesela muzika.
“Od Galije, ‘Majka traži sina’ i drugih nije ništa drugo nego pervezna tortura jednog perverznog uma. Ali ono što jedna majka može da uradi, to ni eksperimentalna psihologija ne može da objasni”, poručio je.
Ćacilend nije samo bizarnost, kažu sagovornici „Vremena“, već ima razne funkcije. Držanje tog rugla u centru grada košta vlast, ali bi je još više koštalo da je sada ukloni i prizna svojevrsni poraz
Ruglo u centru Beograda klasičan je paramilitarni kamp koji “čuva” prostor za proteste protiv vlasti i koji je spreman za upotrebu sile nad kritičarima režima, kao što se i dešava. Dalje – to je i neka vrsta odbrambenog garnizona jer se režim zaista plaši demonstranta. Reč je i o mestu sa kog se građani kontinuirano provociraju. U svakom slučaju, u pitanju je zatvorena, organizovana i militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi pod zaštitom policije
“Ako kritikujete, optuže vas da rušite državu; ako se samožrtvujete – ćute. Štrajk glađu bi trebalo da ukaže društvu na to u kakvoj se poziciji čovek našao kada mu ništa drugo ne preostaje”, kaže za “Vreme” profesor Oliver Tošković. “Postupak Hrke i reakcija onih koji su je podržali pokazuju da postoji spremnost i istrajnost u borbi iako je ta borba dugotrajnija nego što bismo želeli”, zaključuje u našem nedeljniku profesorica Tamara Džamonja Ignjatović
“Kroz istraživanja koje pratimo ne vidimo da se dešava ništa što pokazuje da su građani razočarani i da apstinenti žele da se vrate u apstinenciju. Ljudi su i te kako rešeni da kada god dođu izbori, izađu i glasaju protiv SNS. A to vam pokazuju i trenuci velikih mobilizacija u društvu”
Kako su maturanti u blokadi postali studeni u blokadi, šta misle o sebi i drugima i za kakvu se Srbiju bore
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Na početku je propagandno-bezbednosni kamp u Pionirskom parku bio mesto “studenata koji žele da uče”, a sada ga Vučić naziva “ostrvom slobode”. Ispada da vlast kreće u oslobađanje države. Od koga? Pa valjda od studenata i građana, nikog drugog
