MODEL PREŽIVLJAVANJA: Buvlja pijaca u Beogradu
Ocena da će se ekonomska situacija u svetu razvijati nagore dominira u razvijenim demokratskim zemljama poput Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Francuske. Neispunjena očekivanja od G20. Naš čovek, bačen u krizu, a izbačen iz života. Vlada Srbije bi morala ozbiljnije se ponaša
O svetskoj ekonomskoj krizi izjasnili su se mnogi vodeći intelektualci – od Jirgena Habermasa, preko Edgara Morena do Jozefa Štiglica – koji, na primer, kaže da je pad Berlinskog zida pokazao da komunistička ekonomija ne može funkcionisati, a pad „Liman bradersa“ da isto tako ne može da funkcioniše ni neobuzdani kapitalizam“.
O uzrocima krize, njenom karakteru i merama koje treba preduzeti vode se dubokoumne rasprave širom sveta, dok se naša još javnost zabavlja raznim marginalijama. Objašnjenje za to možda leži u činjenici na koju ukazuje ekonomista profesor Ljubomir Madžar – da je sadašnja kriza tek jedna u nizu havarija s kojom se Srbija suočila u minulih dvadesetak godina: prošla je kroz dve razorne hiperinflacije, pretrpela je spektakularno makroekonomsko urušavanje na početku tranzicione recesije, godinama potom živela na obimu proizvodnje koji se kretao negde na polovini nivoa iz normalnih predtranzicionih godina i, najzad, sa vazdušnim udarima Severnoatlantske alijanse pretrpela još jedno ubitačno obaranje proizvodnje i ostalih makroekonomskih agregata. Kako god da se bude razvijala i najzad okončala tekuća globalna kriza, sva je prilika da će ona u redosledu nesreća koje su u poslednjih četvrt veka zadesile našu privredu zauzeti relativno skromno četvrto ili možda peto mesto, konstatuje profesor Madžar.
Sociolog Srećko Mihailović daje jedno dubinsko objašnjenje: „Naš čovek je, dakle, bačen u krizu, a izbačen iz života, isključen iz društva. U njegovoj i društvenoj krizi pojedinac shvata krizu kao stalno stanje stvari koje potom fatalistički prihvata kao nepromenjivo stanje, on je osuđen na kolotečinu propadanja…“
OZBILJNIJE, OZBILJNIJE: Neke opominjuće dijagnoze iznete su na naučnom skupu na temu „Kriza i globalizacija“, koji je Centar za ekonomska istraživanja Instituta društvenih nauka (IDN) organizovao 28. maja 2009. Radovi pripremljeni za taj skup i sakupljeni u zborniku od 400 strana odslikavaju nerazrešene dileme o dubini i karakteru te krize, a i o njenom delovanju u Srbiji.
Snežana Grk, naučna savetnica Centra za sociološka istraživanja IDN-a, na osnovu istraživanja „Srbija i Evropa – ekonomske analize i prognoze“ procenjuje da Srbiju u vrtlogu krize čekaju sumorne perspektive: „Vlada Srbije bi morala ozbiljnije da se ponaša u uslovima ekonomske krize jer se stiče utisak da ona nije ozbiljno shvatila događaje koji će tek da uslede.“
Ona upozorava na to da su sredinom marta 2009. godine srpska preduzeća dugovala 2,4 milijarde evra: „Računi 59.226 srpskih firmi bili su blokirani zbog duga domaćim preduzećima i institucijama od 220 milijardi dinara. A problem se i dalje ukrupnjava, jer je nelikvidnost srpskih firmi poprimila alarmantne razmere i preti da potpuno blokira finansijske tokove u privredi. Broj nelikvidnih preduzeća se dramatično povećava. Pošto preduzeća nemaju novac na računima zbog zastoja naplate, ona knjiže ogromne gubitke i nisu u mogućnosti da isplaćuju zarade uključujući i visoke stope poreza i doprinosa kao i ostale dažbine svojim zaposlenim radnicima. Rezultat takvog stanja jeste otpuštanje radnika. Tek će u vremenu koje dolazi srpska privreda osetiti sunovrat, uz nova velika otpuštanja radnika, a sve pod plaštom svetske ekonomske krize“, konstatuje ona.
A, POSLE: Ekonomista, profesor Petar Đukić: („Globalizacija krize i ekonomski razvoj Srbije“) pominje „promenu kursa reforme u zastoju“ i konstatuje da će kriza u Srbiji ostaviti kratkoročne i srednjoročne posledice (pad stopa rasta BDP-a, zaposlenosti, investicija i standarda), ali da su daleko opasnije dugoročne posledice koje se tiču mogućeg urušavanja institucija, naročito u situaciji u kojoj one u velikoj meri funkcionišu na slabim temeljima, uz nedovoljnu podršku zakonodavne sfere i vladavine prava, kao i nasleđenog kolektivizma, tradicije i ukorenjenih neformalnih institucija.
„S druge strane“, konstatuje Đukić, „upravljanje i kriznim uslovima traži mnogo vanrednih mera. U tom smislu podrazumeva se povećanje intervencije, ali i viši nivo regulacije. To može da donese odložene nevolje. Ključno pitanje u tom slučaju je: kako se privići na tržište i reforme nakon krize… U tom kontekstu, strateško upravljanje krizom u Srbiji zahteva odgovore na sledeća pitanja: Kako u krizi podići konkurentnost? Šta učiniti sa posledicama državnih intervencija nakon krize? Da li je protekcionizam prihvatljivo rešenje kada dođe do drastičnog pada proizvodnjе i zaposlenosti? Kome idu javna sredstva i na osnovu kojih kriterijuma, a u uslovima recesije?
Da li će njihova cena biti veća od mogućih koristi?
Sva iskustva pokazuju da je cena državne intervencije daleko manja na kratak rok. Složeni troškovi krize kao i paničnih reakcija u krizi mogli bi da deluju dugoročno i pogubno za budući ekonomski razvoj Srbije…“
BALKAN: Nina Vujošević, s Fakulteta za međunarodnu ekonomiju i finansije u Podgorici („Finansijska kriza i njeni mogući efekti na zemlje Zapadnog Balkana“), nalazi da zapravo do septembra 2008. godine, region Zapadnog Balkana nije osetio značajnije posledice finansijske krize. Ipak, u poslednjem kvartalu 2008. godine, naročito nakon kolapsa „Liman bradersa“, region Zapadnog Balkana počinje značajnije da oseća te posledice i to zbog toga što su zemlje glavni partneri, a to su prvenstveno članice EU, već ušle u fazu recesije, i što su zemlje Zapadnog Balkana bile visokozavisne od sredstava sa međubankarskog tržišta, koja je bilo nemoguće pribaviti jer je ovo tržište bilo blokirano.
Pored toga, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija i Albanija, nisu članice EU, što je povećalo njihov ,,country risk“ i probleme nelikvidnosti. U ovakvim okolnostima, banke majke iz zemalja EU su sve teže odobravale linije sredstava svojim kćerkama na Zapadnom Balkanu, kako zbog sopstvenih problema u centralama tako i zbog povećanog „country riska“…
Njihov izvoz je počeo da se smanjuje. To je uticalo na otpuštanje radnika u određenim granama industrije pojedinih zemalja Zapadnog Balkana, smanjene su cene industrijskih proizvoda, i to uglavnom cene metala na svetskim berzama. „Region je u velikoj mjeri zavistan od izvoza čelika i metala, što je, usled pada cijena ovih proizvoda na svjetskim tržištima, uticalo na usporavanje izvoza, kao i ukupnog ekonomskog rasta zemalja Zapadnog Balkana…“, navodi Nina Vujošević. U Srbiji je, US Steel, jedan od vodećih izvoznika, obustavio proizvodnju. U Crnoj Gori je obustavljena proizvodnja Kombinata aluminijuma Podgorica, koja čini oko 45 odsto industrijske proizvodnje i oko 50 odsto izvoza roba. Slično je i sa Željezarom Nikšić, koja je takođe obustavila proizvodnju. Ovakve situacije u prvom kvartalu 2009. godine su velikoj meri doprinele padu industrijske proizvodnje u analiziranim zemljama. Silmak, važan proizvođač feronikla u Jegunovcu u Zapadnoj Makedoniji, potpuno je prekinuo proizvodnju i otpustio 700 radnika.
NEZAPOSLENI: Po analizi naučne saradnice Centra za ekonomska istraživanja IDN-a Mirjane Maksimović („Nezaposlenost i globalna kriza“), prve i najjače udare ove krize pre svih osetili su radnici, kao najslabija karika u lancu, pa tek potom poslodavci i društvo. „Globalno posmatrano, Međunarodna organizacija rada (International Labor Organisation, ILO) predviđa da će broj nezaposlenih u svetu porasti sa 190 miliona u 2007. na 210 miliona u 2009. godini (u 2007. godini 5,7 odsto, a u 2009. godini 6,1 odsto). Pri tom najviše će biti pogođene sledeće grupe ljudi koje će i pretrpeti najveći rizik od gubitka posla: mladi ljudi koji traže posao, imigranti, ljudi sa niskim obrazovanjem i stariji radnici…“
Neke dijagnoze ukazuju na globalni rast pesimizma.
OD RAZOČARANJA DO REVOLTA: Saradnik Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje IDN-a Zoran Pavlović („Svetsko javno mnjenje o svetskoj ekonomskoj krizi“) zapaža da pesimizam prvi put u poslednjih pet godina postaje dominantno osećanje. On se poziva na nalaze internacionalne „Vojs of pipl“ ankete, koju je krajem 2008. godine na 45.700 ispitanika sproveo Galup, po kojima je pad optimizma od 2005. do 2009. godine linearan i postepen, a zbog tekuće finansijske krize on pada intenzivnije – sa 38 odsto na početku 2008. na 27 odsto na početku 2009. godine.
Većina svetskih građana godinu 2009. opisuje kao godinu ekonomskih teškoća (52 odsto) i godinu kojom će dominirati nezaposlenost (66 odsto). Dve trećine svetske populacije (66 odsto) očekuje da će se broj nezaposlenih u narednoj godini u njihovoj zemlji uvećati, dok samo 14 odsto misli suprotno…
Ocena da će se ekonomska situacija u svetu razvijati nagore dominira u razvijenim demokratskim zemljama poput Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Francuske (koje su najviše i pogođene krizom). Izuzetke od ovog trenda predstavljaju građani Kanade, Nemačke i Australije, koji su većinski optimistički raspoloženi. Najpesimističniji su svakako građani Italije gde svega nešto manje od jedne petine građana predviđa boljitak.
Drugu grupu čini ostatak svetske populacije koji predviđa poboljšanje ekonomske situacije na globalnom nivou. U tome prednjače građani Rusije, Kine, Indije, Nigerije, Kenije i Gane, u proseku 45 odsto građana analiziranih zemalja predviđa pogoršanje ekonomske situacije u svetu…
Kao i nekoliko ranijih godina, istraživanje, međutim, pokazuje da većina građana u svim analiziranim zemljama, ipak, nastavlja da podržava slobodno tržište, ali je tokom poslednje dve godine podrška opala u deset od 18 država koje su regularno anketirane od strane Global skena.
Stručnjak za međunarodne ekonomske odnose iz Instituta ekonomskih nauka Dragana M. Đurić („Per aspera ad…“) ne isključuje ni svetski talas revolta: „Bes difuznih antiglobalista je prerastao u bes naroda na globalnom planu. O tom besu će morati da vode računa političari, posebno u zemljama koje su glavni igrači na svetskom planu. U tom smislu i kapitalizam će morati da se transformiše i da mnogo više dobije socijalnu dimenziju. To bi išlo u pravcu ideja Bila Gejtsa o ‘kreativnom kapitalizmu’, koji nije samo jačanje društvene odgovornosti kompanija već i redefinicija distribucije bogatstva i eliminisanja siromaštva na svim meridijanima u svetu u okviru nekog novog Hobsovog Levijatana.“
IZNEVERENA OČEKIVANJA: Dragana Đurić ukazuje na izneverena očekivanja od „svetskog vrha“:
„Od sastanka G20 se očekivalo da se čuje nešto novo, da se iznedre nove ideje koje bi kriza nužno trebalo da dâ. Ipak ideje koje su date u Izveštaju G20 su u okviru postojećih dugo godina važećih, od kojih neke nisu nikad preduzete, a druge nisu na predviđen način realizovane.“
Po njenoj oceni, najveći doprinos tog sastanka G20 je jačanje funkcija MMF-a, putem obećanja sredstava ovoj međunarodnoj finansijskoj organizaciji u iznosu od 750 milijardi dolara kao i 100 milijardi dolara Multilateralmim razvojnim bankama, uz 250 milijardi dolara za finansiranje trgovine.
Druga važna odluka se odnosi na jačanje finansijske supervizije i regulative radi vraćanja poverenja u finansijski sektor u celini. Pored jačanja nacionalnih pravila, novinu predstavlja insistiranje na jačanju međunarodne saradnje, ne na nivou od sedmorice ili osmorice velikih, već šire, na nivou dvadeset, među kojima će u narednom periodu bez sumnje najznačajniju ulogu imati grupa BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina).
Postojeći Forum za finansijsku stabilnost, koji poslednjih godina nije pokazao neku zapaženu aktivnost, dobio je naslednika u Bordu finansijske stabilnosti, koji bi zajedno sa MMF-om trebalo da u ranim fazama neravnoteže ukazuje na probleme i predlaže mere.
POVRATAK KEJNSU: Dragana Đurić zaključuje da postojeći kapitalistički sistem neće doživeti promene iako je anglosaksonski koncept neoliberalnog sistema doživeo potpuni neuspeh. Promene će, ipak, nužno uslediti…
Verovatno će se svet vratiti Kejnsovim idejama o prihvatanju intervencija države… Pronalaženje prave mere regulative će ujedno biti jedan od najvećih izazova, pogotovo kada se ima u vidu da je preterana regulativa nakon 1929. godine kontraproduktivno delovala na privredno oživljavanje…
Što se tiče koncepta neoliberalizma, i on će, zaključuje Đurić, verovatno doživeti svoje “ omekšavanja“, pre svega u smislu napuštanja ne tržišta već „tržišnog fundamentalizma“ kao svojevrsne ideologije, uz veće uvažavanje civilizacijskih, kulturoloških, istorijskih i ostalih osobenosti zemalja u kojima se odvijaju transformacije privrede.
Srećko Mihajlović, Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje IDN–a
Na fokus grupama i u dubinskim intervjuima (u prošlogodišnjem istraživanju CeSID-a o socijalnoj eksluziji) evidentirali smo nekoliko razloga za nečinjenje, to jest za čekanje drugih i od drugih:
1. Ne mogu da radim, bolestan sam, nisam sposoban za rad – pri tom, nije reč o laganju već o delimičnoj istini – reč je o ljudima koji nisu najzdraviji, ali koji i dalje mogu (po mojoj ličnoj proceni) koliko-toliko da privređuju (i zarađuju).
2. Nema posla je veoma čest izgovor, ali još češći realni razlog za nečinjenje. Međutim, kada uz te reči, na potpitanje o traženju posla dobijemo negativan odgovor ili ono „Dig’o sam ruke, nema vajde!“, onda se može reći da je u pitanju izgovor.
3. Sramota me, stidim se – Neki poslovi su u nas socijalno potcenjeni. Evo priče učesnika forum grupe u G. Rom, izgubio radno mesto na prevaru, sada je na Zavodu, 56 godina, bolesna žena i sin koji čas radi, čas ne radi; imaju dobru kuću („Dok se radilo, moglo se“): „Bila me je prvo sramota da ja idem po selu i skupljam gvožđe, da idem po varoši i skupljam karton, a posle sam navik’o. Vid’o sam da nemam gde.“ I priča teče dalje. „Zovem sina da mi pomogne da izguram kolica sa papirom uzbrdo, ne mogu sam, nemam snage. A on mi kaže da ga je sramota, a ja njemu: ‘A što te nije sramota ujutru kad ustaneš pa nemaš ništa da pojedeš’.“
4. То је ispod mog nivoa, nisam se za to školovala, ali dodaje da bi „ако je nužda natera“ prihvatila i ,,to sa javnim radovima“ jer „nema posla koji ne bi radila zbog dece“. „Ponižavajuće je to što Dinkić nudi, javni radovi…“, bankarska službenica koja je izgubila radno mesto u banci, prijavljena na Zavodu već nekoliko godina, dve ćerke na školovanju, muž je umro a pre toga se razveli. Drugi slučaj, livac bez posla, prima neku nadoknadu za telesno oštećenje i dobija nešto preko Zavoda, odbija poslove: „Ja sam, bre, bio najbolji livac u Fabrici.“ Priča u forum grupi, iz druge ruke: slučaj tročlane porodice u kojoj niko ne radi, žive od pomoći, imaju kuću i nešto veću okućnicu (velika bašta). Dođe njena majka pa im poseje baštu, poseje krompir, dođe jesen oni ne povade krompir, nešto istruli, a nešto nikne sledeće godine ,,svo nikakvo“. ,,Ne zna čovek kako žive i od čega žive, ali ih zbog lenjosti niko ne žali niti im pomaže.“
5. Oni koji se vade na sudbinu – Nema sumnje da je priča o sudbini samo izgovor za one koji nisu spremni da se suoče sa posledicama svojih loših odluka ili loše javne politike. „Neki veruju u sebe, a neki u sudbinu; lakše je verovati u sudbinu ne moraš ništa raditi, a ništa nisu bolji ni oni koji kažu: ‘Tako je Bog hteo’.“ Fatalističko verovanje u sudbinu, to verovanje da je sve unapred određeno i da mi našom voljom, snagom i inteligencijom ne možemo ništa da učinimo, ni da promenimo, dovodi do toga da se prepuštamo delovanju nekih činilaca koje nećemo ni da pokušamo da kontrolišemo. „Veća sloboda uvećava sposobnost ljudi da sami sebi pomognu i da istovremeno utiču na svet…“
6. Ja bosiljak sejem, meni pelen niče – Ovu antitezu sam jednom direktno čuo, a nekoliko puta indirektno. Sagovornici hoće prvo meni, a onda valjda i drugim slušaocima u forum grupi, da kažu kako rade i svašta pokušavaju, ali da im ništa ne ide od ruke. Dešava im se da „izgube volju“ i da upadnu „u neku čamotinju“, pa se opet trgnu, „ali nema vajde“. Sve su te priče delovale uverljivo. Prvi utisak koji čovek stekne slušajući ih, jeste pomisao da oni ne znaju ni šta, ni kako da rade i da su prepušteni sami sebi, a da njihova volja za činjenjem nije dovoljna. Njima je neophodna neka specifična vrsta pomoći; u stvari, softver pomoć. Ukupno uzev, od osoba sa invaliditetom se može mnogo toga naučiti u situaciji kada mnoge među nama društvena kriza pretvara u socijalne invalide, bez obzira na to što nemaju vidljiva fizička oštećenja.
POSLE SLOMA: Veseli berzanski mešetari
Dušan Mojić, Filozofski fakultet. Beograd
Svojevremeno, Veber je govorio o etici asketskog protestantizma kao jednom od bitnih preduslova razvoja kapitalizma. „Unutar-svjetovna protestantska askeza je, dakle… djelovala punom snagom protiv bezbrižnog uživanja posjeda, ona je stegnula potrošnju, specijalno luksuznu potrošnju.“ Nasuprot asketskoj etici koju pominje Veber, menadžerske vrednosti poslednjih decenija su pre okrenute visokim platama, enormnim bonusima, sve većem posedovanju akcija svojih i drugih kompanija, te nezamislivo „udobnim“ „zlatnim padobranima“. Početkom osamdesetih oduševljena potraga za efikasnošću u kompanijama, ali i celokupnoj američkoj privredi, dovela je do prevlasti „neobuzdanog“ individualizma nad zajednicom. Rezultirajući naglasak na kratkotrajnim dobicima na berzama kapitala i „manija spajanja“ (merger mania) na Vol Stritu slikovito je opisivana na filmu i u popularnoj književnosti kao „kazino društvo“ i „cirkus ambicija“. Stil života menadžerskog sloja pratio je navedenu „maniju“ i često se u velikoj meri može poistovetiti sa pojmom „upadljivе ili prestižne potrošnje“ (conspicuous consumption) poznatog sociologa Torstejna Veblena.
DARVINIZAM: Istaknuti savremeni filozof i sociolog Jirgen Habermas, analizirajući navedenu orijentaciju razmatra i prirodu savremenog neoliberalizma kao načina života u kojem su danas građani međusobno prvenstveno konkurenti: „Jači, koji u divljoj utakmici pobedi suparnike, ima pravo da uspeh pripiše sebi. Postalo je krajnje smešno da se menadžeri velikih firmi posmatraju sasvim ozbiljno kao primeri i da se slave. Kao da smo izgubili sposobnost da razlikujemo funkcionalnu elitu od stvarne društvene elite. Molim da mi se objasni šta to ima hvale vredno u karakteru ljudi koji se nalaze na vodećim položajima u velikim firmama? Oni više-manje solidno obavljaju posao. Pa šta? Pa to radi i ostali svet. Društveno-darvinistički potencijal slobodnog tržišta proglašen je za neprikosnoven princip. Na Zapadu su pobedili fundamentalisti slobodnog tržišta.“
Vrednosti velikog dela menadžera današnjeg razvijenog sveta (pogotovo SAD) možda najbolje odslikavaju reči Gordona Geka (lik iz poznatog filma Olivera Stouna „Vol Strit“) u tumačenju Majkla Daglasa (uloga nagrađena priznanjem Američke filmske akademije Oscar): „Pohlepa je dobra… Jedan odsto najbogatijih u ovoj zemlji poseduje polovinu ukupnog bogatstva… Jedna trećina toga dolazi kao posledica napornog rada, dve trećine potiče iz nasledstva, kamate na kamatu koje akumuliraju udovice i sinovi-idioti i onog što ja radim, finansijskih i građevinskih špekulacija. Imamo devedeset odsto američke javnosti sa malo ili nimalo neto vrednosti. Ja ne stvaram ništa. Ja posedujem. Mi stvaramo pravila, druškane. Mi vadimo zeca iz šešira dok se svi pitaju kako smo dođavola to uradili. Najzad, ti nisi toliko naivan da misliš da živimo u demokratiji, zar ne prijatelju? Reč je o slobodnom tržištu… Ja nisam uništitelj kompanija. Ja sam njihov oslobodilac. Suština je, dame i gospodo, da je pohlepa, u nedostatku bolje reči, dobra. Pohlepa je ispravna, ona funkcioniše. Pohlepa pojašnjava stvari, eliminiše slabe i u sebi sadrži suštinu duha evolucije. Pohlepa, u svim svojim oblicima: pohlepa za životom, ljubavlju, novcem, znanjem označava uzlaznu putanju čovečanstva…“
POHLEPA BOLI: Nasuprot ovom slikovitom citatu iz navedenog filma, tokom tekuće ekonomske krize (pa i pre nje), sve više je glasova koji upravo u navedenoj pohlepi vide ključni problem savremenog društveno-ekonomskog sistema (kapitalizma). O tome najbolje govore naslovi različitih napisa poput: „Pohlepa boli: Uzroci globalne finansijske krize“, „Iskrivljene vrednosti“: Uzrok finansijske krize?“ i slični. Zanimljivo je da takve ocene najčešće dolaze iz religijskih krugova, ali je sve više glasova iz redova političke elite razvijenih zemalja koji govore o krajnje neetičkom ponašanju velikog broja menadžera.
Nakon saznanja da su tokom 2008. godine kompanije sa Vol Strita isplatile više od dvadeset milijardi dolara u bonusima, predsednik SAD Barak Obama te postupke je nazvao sramnim i vrhuncem neodgovornosti, pozivajući na hitnu promenu „kulture pohlepe“ na Vol Stritu. Britanski premijer Gordon Braun takođe je reagovao na isplatu bonusa menadžerima banaka koje su dobile enormne sume novca od države radi izbegavanja bankrota: ,,Mi predvodimo svet u ukidanju kratkoročne bonus kulture prošlosti i njenoj zameni odlučnošću da se ne dozvole nagrade za neuspeh i omogući nagrađivanje jedino dugoročnog uspeha…“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
