Jedan poziv menja sve

Mart mesec u Srbiji obično nosi neprijatna iznenađenja, ali se za jedno prijatno pobrinuo komesar za proširenje Evropske unije Oli Ren. Da je odluku o nastavku pregovora Beograda i Brisela o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju objavio samo dan kasnije, mnogi bi je sigurno protumačili kao prvoaprilsku šalu. Iznenađenje o dopunskom „grejs periodu“ bilo je utoliko veće jer je komesar Ren odluku doneo posle razgovora sa glavnom tužiteljkom Tribunala u Hagu koja nakon svoje posete Beogradu za sobom nije ostavila ni najmanji nagoveštaj zadovoljstva napretkom u saradnji Beograda i Tribunala. Razgovori Karle del Ponte i Olija Rena trajali su preko dva sata, a da nisu bili rutinski svedoči i to da su ih neko vreme vodili u četiri oka.

Jedan drugi razgovor, međutim, ostavio je na Rena snažniji utisak. Ren je posle razgovora s glavnom tužiteljkom izjavio da mu je premijer Srbije Vojislav Koštunica pružio uveravanja da će „otkriti, uhapsiti i neodložno prebaciti Ratka Mladića u Hag“ i da je zbog toga odlučio da pregovori ipak budu održani po planu, 5. aprila, ali je naglasio da će Evropska komisija „nastaviti da pažljivo prati koje će rezultate ostvariti vlasti“ i najavio da će krajem aprila ponovo preispitati svoju odluku.

Brojne signale da odluka o „poremećaju u pregovorima“, čime se Beogradu pretilo sa svih strana kako se približavao april, niko se nije usuđivao da tumači kao naznake dobre volje Brisela. I sam Ren je tri dana pred sastanak sa Karlom del Ponte za agenciju Rojters ocenio da se saradnja Begrada sa Hagom „pogoršava“. Istovremeno, domaći malodušnici širili su preko medija pesimizam kako je izliv narodnog bola nakon smrti Slobodana Miloševića Evropi poslao upečatljivu poruku, a evropski diplomatski izvori i zvanično i nezvanično poručivali su Beogradu da je njihovo strpljenje potpuno istrošeno i da bez Mladića u Hagu nema nastavka pregovora.

Doduše, vremenom je Brisel malo skratio štap, pa je pretnje suspenzijom pregovora preinačio u nešto blaži oblik kazne – „poremećaj pregovora“. Razlika nije samo lingvistička. Za nastavak „poremećenih“ pregovora nije porebno anketirati svih 25 vlada članica EU-a, već bi oni mogli da budu nastavljeni kada se ukloni glavna prepreka. Obnavljanje suspendovanih ili prekinutih pregovora, međutim, zahtevalo bi političku dobru volju svih zemalja članica, što bi proces odložilo taman onoliko koliko je vremena potrebno da se komplikovana mašinerija odlučivanja u Briselu ponovo pokrene. I potpredsednik vlade i drugi domaći zvaničnici najavljivali su da bi do obnove političke volje u Briselu moglo da protekne i godinu dana.

Prvi signal premišljanja Brisela čuo se od Kristine Galjak, portparolke predstavnika EU-a za bezbednost i spoljnu politiku Havijera Solane, ali je njena izjava da „EU donosi svoje odluke na osnovu više izvora i da je izveštaj Karle del Ponte samo jedan od njih“ ostala nezapažena u sve glasnijim pretnjama. Nedugo potom Oli Ren zbunio je donekle javnost poručivši da je nakon perioda pogoršanja saradnje u poslednje vreme „možda došlo do promene situacije“. Na Renovo „možda“ čulo se i jedno „mora“. Na pitanje novinara da li će biti ispunjena i poslednja obaveza prema Hagu, Koštunica je u Rimu odgovorio: „Mora biti.“ Time je predsednik Vlade ponovio da lično preuzima odgovornost za proces, nakon vrlo odlučne izjave date u razgovoru za RTS početkom marta. Tanja Miščević, direktorka kancelarije Vlade Srbije za pridruživanje EU-u, dan pred odluku iz Brisela jedva je uspevala da prikrije rezigniranost. Ona je u intervjuu za Radio B92 izjavila da haška senka predstavlja veliki teret za pregovarački tim: „To je veliki pritisak na sve nas koji se tehnički bavimo poslom evropskih integracija, jer naš dobar tehnički posao time je u potpunosti zamagljen. Zapravo, opet dolazimo u tu realnu situaciju da saradnja sa Haškim tribunalom zamagljuje tehničku spremnost i tehničku sposobnost nastavka procesa evropske integracije.“

Pregovori su obnovljeni, ali sa nešto skraćenim dnevnim redom, jer će akcenat biti stavljen samo na kretanje ljudi i opšte i završne odredbe, dok će saradnja na području pravosuđa i unutrašnjih poslova biti odložena za naredni period, pod uslovom da pregovori ne budu ugroženi. Potpredsednik Vlade i šef pregovaračkog tima Miroljub Labus ponovio je da je Srbija spremna da tehnički deo pregovora o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji završi u junu, a naši zvaničnici predviđaju da bi SSP mogao biti zaključen i potpisan novembra ove godine.

Sam tok procesa, međutim, i dalje je u senci spekulacija o garancijama koje je predsednik Vlade dao Oliju Renu. Međutim, bivši ministar spoljnih poslova i funkcioner Pakta za stabilnost Goran Svilanović prvi je pokušao da protumači znake dobre volje iz Brisela i iznenađujući višak razumevanja za nas, i to izvan Koštuničinih obećanja. On je iz razgovora sa evropskim zvaničnicima stekao utisak da je preovladao stav da Srbija nikako ne sme biti izolovana: „Očigledno da EU nije želela da zaustavljanjem pregovora sa Srbijom u ovom trenutku na bilo koji način dopusti da Srbija bude tema na referendumu u Crnoj Gori.“ Sličnog mišljenja je i Milica Đilas, profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, koja za „Vreme“ kaže da su na odluku iz Brisela, pored nedvosmislenog preuzimanja odgovornosti predsednika Vlade, uticali i faktori koji nemaju neposrednije veze sa Hagom: „EU je uvažila da su evropske integracije u izvesnom smislu i garant stabilnosti u Evropi, i obustava pregovora zapravo nikome nije u interesu.“ Vladimir Todorić iz Pravnog foruma upozorava da „moramo imati na umu da je potpisivanje SSP-a samo prvi korak ka integraciji u pravni i ekonomski sistem EU-a i da on sam po sebi nije veliko dostignuće, već šansa koja se može bolje ili lošije iskoristiti u zavisnosti od strategije zemlje potpisnice“. Podsetimo, onda, i na to da je Albanija zeleno svetlo za početak ovih pregovora dobila još oktobra 2002, a da je SPP parafirala tek pre dva meseca.