Javnost kao žrtva opsesije

Cenzura i otpor novinara, stanje medija u Srbiji, odnos političara prema novinarima, bile su neke od tema treće po redu tribine „Novinari i vlast“, održane u četvrtak, 1. oktobra, u Zrenjaninu. Učesnici u razgovoru na trećem, u nizu gostovanja kojim nedeljnik „Vreme“ obeležava svoj jubilej, četvrt veka postojanja, bili su novinari „Vremena“ Dimitrije Boarov, Miloš Vasić i Teofil Pančić. Tribinu je moderirala Lila Radonjić, direktorka PG Mreža.

Dimitrije Boarov kaže da je tokom 47 godina, koliko se on bavi novinarstvom, uvek bilo razloga za pobunu profesije: „Mislim da Srbija nema sreće sa vladajućim elitama. Svaka vlast teži da bude apsolutna. Postoje ljudi koji smatraju da je novinarstvo samo posrednik između vlasti i kritičke javnosti. Problem je što je atmosfera u društvu stvorena takva da iza novina ne stoji kritična masa intelektualaca, kvalifikovanih ljudi, specijalaca, stručnjaka. Kada želite da problematizujete u malobrojnom nezavisnom mediju neku temu, teško dolazite do sagovornika, to je isto problem. Greška je smatrati da nema dovoljno hrabrih ljudi u novinarstvu, ti ljudi koji su spremni da založe sve u novinarstvu samo nemaju na koga da se oslone. Novinarstvo tako ne može samo modernizovati Srbiju. Svi nedeljnici u Srbiji ostali su na 30.000 tiraža, to je katastrofa. Mi živimo u nepismenoj državi, ostaje nam da teramo svoje“, dodao je Boarov.

PSIHOLOŠKI PROFIL VLADARA: U društvima koja nisu demokratska i zavise od psihologije i hirova vladara zato je bitno analizirati njegovu ličnosti, rekao je Teofil Pančić.“Mi imamo sada vladara koji ima neku narcističku psihološku strukturu. Aleksandar Vučić mnogo više liči na Franju Tuđmana nego na Slobodana Miloševića. Franjo Tuđman je bio jedan groteskni preosetljivi narcis, on bi se ozbiljno naljutio i uvredio kada bi na naslovnoj strani „Ferala“ video da ga ovi nešto prozivaju. Milošević je bio ležeran u tom smislu, njega je zanimala samo vlast. Corax je mogao da nacrta Miloševića kako hoće, njega je zanimalo, što bi rekao Staljin, samo koliko Corax ima divizija. Vučić mogućnost vanrednih izbora najavljuje atmosferom u kojoj ga kritikuju, a on je premijer i normalno je da ga opozicione stranke kritikuju, zato su opozicija. To pokazuje koliko smo ono malo demokratskih standarda koje smo uspostavili srušili i pretvorili u karikaturu“, kaže Pančić. Saglasan sa ovim stanovištem bio je Miloš Vasić, koji je detaljnije pokušao da objasni različit pristup Miloševića i Vučića prema novinarima. „Slobodan Milošević nije voleo novinare, to znam iz prve ruke, jer sam jednom pozvao Miru Marković kako bih dogovorio njegov intervju za Rojters. Tada mi je ona rekla – Pa, znate, on mrzi novinare. Vučić ne samo da mrzi novinare nego je spreman da im to kaže lično, on oseća potrebu da ga svi vole i to je zabrinjavajuće. Milošević nije hteo da ga vole“, objašnjava Vasić. Ovo se objašnjava time da kod svakog političara postoji samosvest o tome na čemu je uspeo, kaže Boarov: „U komunizmu je zato bila važna vojska, danas su mediji. Vučić je odjedanput postao moćan zahvaljujući (zlo)upotrebi i kontroli medija, kao i na reklamnom potencijalu reformi.“

CENZURA: Stanje u medijima je jako slično onom kada je „Vreme“ pokretano, dakle u ranim devedesetim godinama, kaže Pančić: „Sve se može reći i sve se može napisati pod uslovom da to dolazi do malog broja ljudi. Sve ostalo je ukinuto i promenjeno do neprepoznatljivosti, kao Studio B i B92. Uništena je mogućnost javne debate o relevantnim stvarima, jedino na RTV-u postoji neka vrsta pluralizma. Svaka potencijalno škakljiva tema mora biti svedena na službeni diskurs. Cenzura nije bukvalna, ne živimo u Severnoj Koreji. Ona omogućava sitne slobode u jednom ograničenom krugu, ali na široku javnost vrši se presija. Aleksandar Vučić poimenično zna neuporedivo više novinara od nas i dobro zna ko je šta kad napisao. Patološki je opsednut, on želi da oni koji ga ne vole da ga se bar plaše. Nikad nisam bio premijer, ali zamišljam da on ima dosta posla. A zamislite čoveka koji ima toliko vremena da pored toga prati sve šta ko piše. Javnost je postala koleteralna žrtva te opsesije koja se manifestuje ukidanjem svake moguće alternative i sabijanjem u ćošak onoga što se baš ne može direktno kontrolisati. Dolazi do pomora lokalnih medija preko tzv. privatizacije ili se mediji gase ili ih preuzimaju ljudi bliski vlasti.“

SRPSKI VOTERGEJT: Najnoviju aferu prisluškivanja predsednika DS-a Bojana Pajtića, Miloš Vasić objašnjava kao krupnu stvar, zato što nije normalno da podaci presretnutih komunikacija izađu u javnost jer služba ne plasira tako nešto. „Videlo se da Saši Đorđeviću, direktoru BIA, nije bilo prijatno. Ljudi su došli do određene informacije i pustili je u javnost, posle je potvrđena autentičnost te informacije od jednog od učesnika. Očito da tu nešto ima. Tu je reč o nekim parama, uvek je reč o parama. Igra oko energetike, ko će da uzme državnu subvenciju za energetiku. U totalitarnom ili autoritarnom društvu skandal je jedini oblik demokratije. Sad imamo neki skandal pa ćemo se zabavljati tako“, kaže Vasić. Ovaj skandal je deo političke borbe, kaže Mita Boarov: „Kada brutalizujete političku borbu, onda morate da budete spremni da će i opozicija u jednom trenutku preuzeti ta sredstva. Ako Pajtića prozivate u medijima, onda morate očekivati da u jednom trenutku on izvadi i svoje resurse. Mi, naravno, nećemo saznati istinu. Afera je jako ozbiljna, mislim da će SNS pokušati da je minimalizuje i smesti u treš deo političkog života. Afera udara u pramac SNS politike, a to je borba protiv korupcije. Ako vi nekog tamo kuma premijera optužite da je tražio mito, onda je to udar na tu politiku. Gde god država vodi politiku subvencija, tu se rađaju krađe zakonito. Sistem subvencija stvara privid da privreda postoji, a privreda ne postoji.“ O instrumentalizaciji borbe protiv korupcije nastavio je da govori Pančić: „Meni je priča o borbi protiv korupcije preko glave, to je najgora populistička priča. Borbom protiv korupcije dolazi do depolitizacije javnog prostora. Zapanjujuće je koliko je Srbija lako i jednostavno progutala političke karijere Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Maje Gojković. Prepustili smo ceo javni prostor ljudima koji određuju ko je lopov, a ko nije.“

KONFERENCIJSKA DRŽAVA: U medijima se proizvodi sadržaj, ali ima malo novinarstva što je odlika multinacionalnih kompanija, smatra Vasić: „Razlika između nas i sveta je u nijansama prostakluka. Tu vidimo sliku novinarske profesije, u normalnim zemljama na konferencijama kad kažu da nema pitanja, novinari bi otišli odmah, a naši sede svi.“

Odgovorni urednik nedeljnika „Vreme“ Filip Švarm rekao je da se slaže sa stavovima učesnika o stanju medija u Srbiji i misli da je u nekim segmentima i gore: „Mediji su odsečeni od informacija da je gotovo to neshvatljivo, kada pišete ozbiljne tekstove morate znati malo više od onoga što vam se kaže na konferenciji za novinare. U poslednjih 15 godina uvek je postojao neki kanal ‘Vremena’ sa Vladom i dobijali smo informacije, ali što se ove vlade tiče, kontakt je nula kao da je reč o Vladi Severne Koreje“, dodao je Švarm.

Teofil Pančić je rekao da su za njega najbitniji kredibilitet i ljudi. „Sećam se u leto 1990. godine, kada sam na radiju čuo da grupa uglednih novinara osniva novi nedeljnik i slede imena novinara osnivača. Pomislio sam da želim da budem deo toga. Ta imena su ulivala poverenje da će to biti nešto ozbiljno, dobro, dostojno i pošteno. Ponosim se što sam prvi tekst objavio u broju 39. u prvoj godini, ja to nosim kao orden. Meni je to bitno u životu, bitno mi je da budem deo ovoga, a ne one druge strane. Mi smo uvek na drugoj strani od onoga što je rijaliti, nikada nismo bili većina, a verujem da nikada nećemo ni biti. Ono što imamo je naše i to je dragoceno. Zbog takvih ljudi samo ostao u ovoj zemlji. To su stvari koje nemaju cenu, one vam isplate ovih 25 godina. Darovani ste jednom vrstom smisla“, rekao je Pančić.

foto: m. milenković