Zamenik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije kapetan Dragan Karleuša postao je poznat javnosti početkom maja ove (2001) godine, kada ga je načelnik Resora javne bezbednosti (RJB) general Sreten Lukić postavio za šefa operativne grupe sa zadatkom utvrđivanja svih relevantnih činjenica u vezi sa onim što se tada još nazivalo „afera“ ili „slučaj hladnjača“.
„VREME„: Prema objavljenim podacima, jednu od ključnih uloga u tome imao je tadašnji načelnik RJB–a Vlastimir Đorđević, koji je odmah posle početka vaše istrage pobegao iz zemlje?
DRAGAN KARLEUŠA: Jeste. Mi smo pokušali da s njim stupimo u kontakt. On je bio penzionisan, čak sam ga jednom, još ne znajući o čemu se tu radi, pozvao: „Rođo, dođi, ima neki kamion, priča se da ima neke veze sa policijom“, i, kad je došao, pitam ga: „Znaš li ti nešto oko hladnjače?“ On je nešto promumljao, zakukuljao, ništa mi u stvari nije rekao.
Gde je general Đorđević sada?
Ima kontradiktornih informacija, da je u Moskvi, te da je u Jugoslaviji, te da je otišao u Makedoniju…
Da li je traženo njegovo izručenje?
Mi smo raspisali lokalnu potragu, na području SR Jugoslavije. Obavestili smo sve granične prelaze i sve policije. Da bismo ga tražili u inostranstvu, potrebna je centralna poternica koju traži nadležni sud u odgovarajućoj proceduri. To onda ide preko Interpola i međunarodnih institucija. Što se mene tiče, on ne može nigde da se sakrije, naći ćemo ga ako nam bude potreban.
General Đorđević nestao je posle vaše izjave od 25. maja da je u martu 1999. kod Slobodana Miloševića održan sastanak kom su prisustvovali Vlajko Stojiljković, Vlastimir Đorđević, Radomir Marković i drugi. Ko su ti „drugi„?
Pa, to su „drugi“.
Zašto nisu saopštena njihova imena?
Nešto znamo, a nešto ne znamo, ili ta imena nisu relevantna. Mi smo istraživali ovu stranu, ovu priču – Vlajko, Rođa… Na tom sastanku bili su mnogi drugi koji su tada činili najviše rukovodstvo.
Jeste li razgovarali sa Stojiljkovićem i Markovićem?
Sa Radomirom Markovićem nismo jer su na tu temu razgovarali istražni organi. Međutim, u sudu postoje izjave koje govore o tome u okviru postupka koji se protiv njega vodi. Sa bivšim ministrom Vlajkom Stojiljkovićem nismo mogli da razgovaramo. Pozvao sam ga nekoliko puta, i pismeno. On se pozvao na imunitet rekavši da kao poslanik ima važnija posla nego s nama da razgovara. Kad ne bude zaštićen imunitetom, razgovaraćemo i s njim.
Razgovarali ste, kažete, sa desetinama svedoka, učesnika u transportu, otkopavanju, zakopavanju…
Kladovo, Tekija, Perućac, Užice, ovde na Batajnici… I ovde ima potpuno nedužnih ljudi koji su odvozili, dovozili, prali kamione; dobije zadatak da kamion odveze tamo, onda ga preuzima neko drugi, vozi nazad, idi u Prištinu i dovezi kamion ovamo… U čemu je njihova krivica? Oni su samo svedoci.
Sa stanovišta zakona oni bi, iako možda ne svi, mogli biti saučesnici u prikrivanju zločina…
Da li je to sad primarno? Ko će o tome da govori?
Sud…
Kako to da se pet grobnica u Batajnici i dve u Petrovom Selu nalaze na poligonima SAJ–a?
Treba pitati generala Đorđevića zašto je naredio da se kamioni voze u Petrovo Selo i Batajnicu. Napravljena je jedna stravična glupost, sad se to jasno vidi. Kome je moglo da padne na pamet bacanje hladnjače u Dunav, i to tako da ona gotovo odmah ispliva? Na isti način isplivala je i hladnjača u Perućcu. Verovatno je neko rekao: „Nećemo više to, videli smo da ne ide“, pa je onda odlučeno da se zakopavaju. Onaj ko bi mogao da odgovori zašto je to tako nije nam dostupan. General Đorđević je ključ cele priče. S druge strane, oba centra SAJ-a su u to vreme, tokom bombardovanja, bila dislocirana. Tu nije bilo nikoga i zato su – možda – mesta tako i odabrana.
(Izvodi iz intervjua objavljenog u „Vremenu“ br. 565 od 1. novembra 2001)
