Isti tretman za istu muku

Jedna od vesti koje su obeležile proteklu nedelju odnosila se na velikodušan gest predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića koji je, iako to ne spada u domen njegovih ustavom i zakonom delegiranih ovlašćenja, odlučio da dečaku Farhadu Nuriju iz Avganistana (poznatijem kao „mali Pikaso“) i njegovoj porodici ponudi državljanstvo Srbije, i na taj način ih liši brojnih nedaća koje su se nesumnjivo nalazile pred njima dok su u Centru za azil u Krnjači čekali svoj red na listi za ulazak u Mađarsku. Da se odmah razumemo, ovakav gest bez ikakve sumnje predstavlja mudar državnički potez koji šalje dobru sliku o Srbiji u svet i, što je najvažnije, daje neku perspektivu četvoročlanoj porodici koja je napustila ratom razoreni Avganistan. Međutim, ovaj gest isto tako predstavlja ono što nama pravnicima i te kako smeta, a to je mešanje politike u oblasti i situacije koje bi trebalo da se rešavaju na način koji je predviđen važećim propisima Srbije, a u koje (verovali mnogi državni službenici koji rade u oblasti azila i migracija ili ne) spadaju i pravnoobavezujući i direktno primenjivi standardi koji proističu iz međunarodnih konvencija i prakse međunarodnih tela kao što je npr. Evropski sud.

Ono što sam hteo da kažem jeste da je ishod ove odluke (bezbedan i perspektivan ostanak porodice Nuri u Srbiji) mogao da se postigne i doslednom primenom Zakona o azilu Srbije, koji ljudima koji su svoju zemlju porekla napustili u strahu od progona i nasilja opštih razmera garantuje međunarodnu zaštitu u vidu utočišta ili supsidijarne zaštite. Drugim rečima, ovaj čin predsednika Republike mogao bi se posmatrati kao oličenje izuzetnog odnosa Srbije prema izbeglicama i tražiocima azila, kada bi svi drugi ljudi koji se nalaze u sličnoj ili čak težoj situaciji (poput Sirijaca na primer) kao porodica Nuri, imali prilike da dobiju zaštitu naše zemlje. Nažalost, to nije uvek slučaj, te se preostalih 99,9 odsto ljudi koji borave u Srbiji i žele, ili barem razmatraju da u njoj zatraže azil, podvrgava potpuno drugačijem tretmanu od onoga koji je talentovani Farhad dobio na prijemu kod predsednika Republike.

Kada se priča o Srbiji i o izbegličkoj krizi koja je „splasnula“ postizanjem političkog (NE PRAVNOG) dogovora između EU i Turske, uglavnom se govori o zemlji koja je pokazala humano lice i koje zbog svoje neposredne i burne prošlosti (rat u Jugoslaviji) razume muke i patnje ljudi koji su u stotinama hiljada prolazili kroz nju u periodu 2015/2016. godine. I zaista, humanitarni odgovor tokom masovnog priliva izbeglica nije bio savršen, ali je bio dovoljno dobar da svako ko je prošao kroz Srbiju dobije egzistencijalni minimum. Komesarijat za izbeglice i migracije organizovao je čitavu mrežu prihvatnih centara u kojima uslovi variraju od odličnih do negde i ne tako dobrih, ali koji pružaju osnovno ljudima koji u najvećem broju slučajeva pokušavaju da nastave svoj put dalje (što je usled mađarske žičane ograde i hrvatske policijske brutalnosti sve teže i teže).

TEŠKO PRELAZNE GRANICE: Ipak, na granicama Srbije odvija se, kako to predstavnici Ministarstva odbrane (MO) i MUP-a često umeju da naglase, svakodnevna borba za očuvanje bezbednosti Republike Srbije i suzbijanje ilegalnih migracija. Tu borbu vode združene snage vojske i policije koje su oformljene političkom odlukom Vlade u julu 2016. godine, a sa ciljem da se spreči masovan priliv „ilegalnih migranata“ u Srbiju. Metode koje ove jedinice koriste nemaju veze sa važećim zakonima Srbije, tj. imaju za cilj da na svaki, pa i pravno nedozvoljen način, odvrate izbeglice i tražioce azila da pristupe našoj teritoriji i postupku azila. I tako je u julu 2016. godine na našim granicama sa Bugarskom i Makedonijom uvedena praksa strogo zabranjena našim Ustavom, ali i međunarodnim pravom, koja se oslikava u svakodnevnim kolektivnim (neformalnim) proterivanjima i tzv. pushback-ovima u susedne zemlje. Više od 22.000 ljudi je prema poslednjim i ponosno iznetim podacima MO i MUP-a sprečeno da iz Makedonije i Bugarske uđe u Srbiju od jula 2016. godine do današnjeg dana. Kako izgleda ta herojska borba sa „nadirućom hordom ilegalnih migranata“ (u koje je do pre nešto više od osam meseci spadao i mali Pikaso iz Avganistana), može se najbolje videti na slučaju sirijske porodice koja je 17. decembra prošle godine ostavljena od strane „junaka“ iz združenih snaga vojske i policije na minus 11 stepeni u šumi kod Bosilegrada. Do današnjeg dana niko nije odgovarao što je sedmoro ljudi, među kojima su bili i dete od dve godine i trudnica, ostavljeno da se smrzne na zelenoj granici sa Bugarskom.

Ovakvih slučajeva ima još, a jedan od bolje dokumentovanih je i slučaj od 3. februara 2017. godine, kada su pripadnici združenih snaga vojske i policije kolektivno proterali u Bugarsku 25 izbeglica iz Avganistana, među kojima i devetoro dece (sva starosti od jedne do sedam godina), iako je Prekršajni sud u Pirotu naredio graničnoj policiji da ih odvede u kamp Divljana kod Bele Palanke (više podataka o ovom incidentu navodi se u prvom kvartalnom izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava za 2017. godinu). Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali ne bih isključio mogućnost da je i porodica Nuri bila podvrgnuta sličnoj praksi barem jednom, s obzirom da je mali broj klijenata Beogradskog centra za ljudska prava bez ikakvih problema uspeo da uđe u Srbiju „iz prve“.

KONCEPT „SIGURNE TREĆE ZEMLJE„: Onog trenutka kada izbeglice uspeju da uđu u Srbiju i kada odluče da zatraže azil, umesto prijatnog razgovora u zgradi Predsedništva od nekoliko minuta, očekuje ih duga i mukotrpna procedura azila koja može da traje od nekoliko meseci do nekoliko godina. Najbolje prolaze ljudi koji pred prvostepenim organom, Kancelarijom za azil, uspeju da izdejstvuju da se njihov slučaj raspravi u meritumu. Tada imaju više od 50 odsto šansi, pod uslovom da dokažu da su svoju zemlju porekla napustili u strahu od progona. Međutim, veća je verovatnoća da će njihov zahtev za azil biti odbačen jer su, navodno, Bugarska i Makedonija (zemlje koje su poznate po izuzetno lošem tretmanu izbeglica i migranata) za njih bile sigurne i jer su tamo mogli da traže azil. Ukoliko ishod prvostepenog postupka bude negativan, u smislu da je primenjen tzv. koncept sigurne treće zemlje, šanse za dobijanje azila pred višim instancama poput Komisije za azil i Upravnog suda su praktično nepostojeće.

U tim telima (uz nekoliko izuzetaka) očigledno sede ljudi koji su (što se mene lično tiče) dokazali za ovih skoro deset godina postojanja sistema azila u Srbiji da ili ne žele da priznaju da postoji međunarodno pravo ljudskih prava i međunardno izbegličko pravo, ili da o njima malo znaju. Dakle, za razliku od Kancelarije za azil kod koje je primetan napredak u poslednjih nekoliko godina (iako radi sa minimalnim kapacitetima i u teškim uslovima), Komisija za azil i Upravni sud su se izveštili u „štancovanju odluka“ kojima se automatski primenjuje koncept sigurne treće zemlje u odnosu na Makedoniju i Bugarsku. Na sreću porodice Nuri, njima niko nije postavio pitanje zašto nisu tražili azil u Bugarskoj ili Makedoniji (verovatno u Bugarskoj) kada im je ponuđeno državljanstvo.

Za one koji imaju više sreće i koji uspeju da dobiju azil (svega dvoje ljudi ove godine, što znači da je predsednik postigao duplo bolji rezultat od organa nadležnih za sprovođenje postupka azila ukoliko četvoročlana porodica X odluči da prihvati njegovu ponudu), čeka ih integracija u srpsko društvo koja je svoje prve korake napravila tek krajem 2016. godine. Nije lako naučiti jezik koji je preduslov za nastavak školovanja i pristup tržištu rada. Nije lako sedeti u Srbiji bez mogućnosti putovanja i posete svojim najbližim u drugim zemljama, jer MUP još uvek ne izdaje putne isprave za izbeglice, iako postojeći zakon o azilu to predviđa. Međutim, sve te probleme u svega nekoliko minuta predsednik Republike je rešio za porodicu Nuri kada im je ponudio državljanstvo, srpske pasoše i posao za „glavu porodice“.

Ostaje otvoreno pitanje zašto brojni ljudi, među kojima ima lekara opšte prakse, stomatologa, arheologa, poljoprivrednih i kompjuterskih inženjera, matematičara i drugih, ne mogu da dobiju mogućnost da ostanu u Srbiji (tj. da dobiju azil), ili ako su tu mogućnost dobili, da se integrišu na način na koji je to porodici Nuri omogućio predsednik. Takva mogućnost za njih bez ikakve sumnje postoji jer su (većina njih) ispunili sve uslove koje postavlja naš Zakon o azilu, koji samo treba da bude primenjen na adekvatan način. Prema tome, kako bi pored porodice Nuri iz Avganistana jednake šanse imali i drugi ljudi koji se nalaze u istom ili čak gorem položaju, neophodno je da se njihovi slučajevi rešavaju na način na koji predviđaju važeći propisi Srbije. Drugim rečima, neophodno je da se uloži mnogo više truda od jednog političkog čina („ponude državljanstva“) kako bi Srbija dobila efikasan i delotvoran sistem azila koji bi mogao da pruži zaštitu i malom Pikasu iz Avganistana, ali i mnogim drugim ljudima koji su napustili svoje zemlje porekla, ne da bi našli posao u Nemačkoj ili Holandiji, već da bi sačuvali goli život. Samo na taj način bi se stvorila situacija u kojoj niko ne bi mogao da spori humano lice Srbije u najvećoj izbegličkoj krizi u Evropi posle Drugog svetskog rata.