Poslednja kriza kapitalizma koja potresa svet već nekoliko godina na poseban način se prelila u Evropu i dovela u pitanje neke od osnovnih postavki dojučerašnje vladajuće neoliberalne perspektive. Podele na evropsku „južnu“ periferiju i „severni“ centar ponovo su isplivale na površinu i to u zaoštrenijem obliku nego ikada ranije u novijoj istoriji. Dok zemlje centra i „Trojka“ (Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF) politikama štednje zahtevaju od najširijih slojeva stanovništva da plate cenu kapitalističke krize, vidimo da sa krizom ovog puta vaskrsavaju i radikalno leve političke opcije.
Najpoznatiji primeri toga su pobeda Sirize na poslednjim parlamentarnim izborima u Grčkoj, kao i eksponencijalni rast podrške pokretu i partiji Podemos (Možemo) iz Španije. Čini se da narodima Evrope više nije tako izvesno da (kapitalizmu) nema alternative. Međutim, nakon traumatične dvadesetovekovne prošlosti levih političkih projekata i sama levica je bila primorana na određene transformacije kako bi ponovo stekla legitimitet i ponudila odgovore na sadašnju situaciju. Otud i epitet „nova“ kada govorimo o ovim i sličnim partijama. Logično pitanje odmah sledi: šta je novo u novoj evropskoj levici?
Zanemarujući razlike pojedinačnih partija, navešću određene tendencije za koje mi se čini da su im svima zajedničke. Na prvom mestu, nova levica se trudi da izbegava zamke svođenja na ekonomiju i u sebi ujedinjuje različite društvene pokrete, a ne samo radnički. Ona antikapitalističku borbu doživljava kao dug proces i odustaje od nekadašnjih trivijalnih pitanja i lažne suprotstavljenost između reformi i revolucije, partije i pokreta. Pokušava da bude istovremeno i pragmatična i radikalna i da ponudi odgovore na konkretna pitanja i zahteve ljudi, sada i ovde. Otuda i jaka agenda protiv mera štednje kod Sirize ili antikoruptivna linija u Podemosu. Konačno, postoji konstantna potreba levice da se oslobodi „kulta ličnosti“ koji joj se, s obzirom na prošlost, uvek pripisuje, kao i želja da vodi što demokratičniju politiku. Sama Siriza tako nastaje kao vrlo heterogena politička grupacija, dok Podemos pokušava da suzbije kult svog lidera Pabla Iglesijasa, organizujući redovna partijska internet glasanja i javna okupljanja širom Španije.
Međutim, prelazak granice, koja je veoma je tanka i mutna, ove prednosti može lako da pretvori u mane. Tako je sklanjanje fokusa sa tradicionalnog bavljenja klasnom borbom doprinelo razvodnjavanju levih politika i tupljenju njihove kritičke oštrice. Primoranost da bude pragmatična i da odgovara na trenutne izazove lako može dovesti do opadanja podrške kada antisistemsku logiku zameni neka pojedinačna problematika. Primer toga su poslednja dešavanja u Španiji, gde je Podemos izgubio svoju početku veliku prednost usled gotovo potpune identifikacije sa antikoruptivnom linijom, u trenutku kada se pojavila druga antikoruptivna partija (Ciudadanos). Jedina razlika između njih je ona ključna: jedno je levica, a drugo desnica. Međutim, ona se gubi kada se politika svede na ideološki neutralan teren antikorupcije.
Uprkos izvesnim naporima da to ne bude tako, određena doza populizma i „igranja na emocije“ takođe ostaje prisutna u novim levim pokretima i partijama. Međutim, kao što su i same emocije nestabilne i nestalne, nestabilna je i podrška političkim opcijama koje se baziraju na njima. S tim u vezi je i zamka parlamentarizma, koja i dalje ostaje kao jedan od najvećih izazova za novu levicu. Naime, liberalni parlamentarizam ima svoja pravila i unutrašnju logiku koja se mora poštovati da bi se u njemu uopšte učestvovalo. Većina evropskih ustava čak eksplicitno zabranjuje antisistemske partije. Levica ne bi trebalo da dozvoli da se njena aktivnost iscrpe u parlamentarnim i izbornim bitkama, pogotovo kada je one primoravaju da narod počne da posmatra kroz instrumentalističku perspektivu kao broj glasova, odnosno puku izbornu masu. To ima manje veze sa njenom lenjinističkom istorijom koliko sa savremenim političkim obrascima. Ostaje kao ključna stvar ponovo izmisliti načine uključivanje naroda u političku borbu kao subjekta promene, a ne objekta izborne procedure. Ova borba je stalna i ne svodi se na zaokruživanje određenog broja na izbornom listiću jednom u četiri godine.
Među protivrečnostima koje ostaju nerešene je upravo i ovaj pokušaj levice da se razvija i oslanja na grassroots pokrete, ali u javnosti de facto ostaje učaurena u zavisnost od popularnosti jednog čoveka (u Podemosu je to izraženije nego u Sirizi, ali je i dalje prisutno gotovo svuda). Uzgred, uprkos proklamovanju feminističkih principa, „taj čovek“ je po pravilu harizmatični i zgodni muškarac. Nonšalancija s kojom Iglesijas nosi svoj „konjski repić“, a Varufakis (novi grčki ministar finansija) ne nosi svoju kravatu, može nekome biti simpatična, ali ona samo na pojavnom nivou problematizuje formalnosti i poluge moći u partijama. Inspirativan i dobar smer koji Podemos pokušava da zauzme uz pomoć razvijanja pomenutog internet diskutovanja i glasanja kao puta ulaska baze u strukturu nije dovoljan ako se na njemu nadalje temeljno ne bude radilo.
Konačno, tako dolazimo do ključnog problema i osnovnog zadatka nove levice – demokratizacije politike, a posledično, i još važnije, demokratizacije ekonomije. Sam termin ne bi trebalo da nas zavarava jer pod tim ne podrazumevam liberalna obećanja da u evropskim demokratijama svako može da se pita, ali retki zaista odlučuju. Smisao na koji ciljam je potpuno suprotan neoliberalnom kursu – levica mora da vrati ekonomiju pod okrilje politike, a tako izmenjenu politiku prvi put da preda narodu. Ovaj istorijski zadatak, naravno, nije nimalo lak, međutim, Pablo Iglesijas nije tek iz populističkih poriva, na jednom od svojih obraćanja španskom narodu, rekao: „Ne plaše se oni mene, oni se plaše vas.“ Koliko god podela karata u trenutnoj igri moći bila gotovo apsolutno na strani desnice, ovaj strah je uvek postojan i on predstavlja jednu konstantnu pretnju i sistemu i njegovim personifikacijama u vidu kapitalističkih institucija, vlasti i samih kapitalista.
Problem je u tome što je ove pretnje desnica uvek više svesna od same levice. Jednom kada leve partije dobiju šansu da na vlasti zaista promene nešto one po pravilu popuste pod pritiscima tzv. realnosti. I to, naravno, nije njihova individualna krivica, jer do trenutka u kojem one dolaze na vlast, desnica je već uveliko pripremljena na borbu sa njima, i to sa svim polugama moći i represivno-ideološkim aparatima na svojoj strani. No, upravo je ovaj udar „realnosti“, oličen u ucenama Trojke, u stvari trenutak kada se otvara prostor za alternativnu politiku i levica se mora postaviti kao saveznik naroda u ovoj borbi. Saveznik koji će reći: ali ljudi stvaraju realnost, i ona može biti drugačija. Čini mi se da pomenute leve evropske opcije jasno uviđaju ovaj momenat, ali nisam sigurna da ga do kraja koriste. One stoje podeljene između želje da radikalno problematizuju kapitalistički sistem i nužnosti da odgovore na partikularne trenutne potrebe i zahteve svoje baze i podrške u narodu.
Za nas u Srbiji ova evropska dešavanja mogu ispasti ključna, s obzirom na to da se već suočavamo sa svim „evropskim“ problemima, a van Evropske unije. Zanimljivo je videti kako se ostale leve evropske struje i naš premijer koriste pretnjom Grčke na isti način, ali sa različitim zaključkom. Podemos u Španiji, kao četvrtoj najvećoj ekonomiji u Evropi, istoj preti grčkim scenarijom, koji bi u tom slučaju bio mnogo veći udarac od grčke krize. Naša vlast sa premijerom na čelu koristi grčki scenario kao izgovor za sprovođenje svih onih mera koje su Grčku, u stvari, i dovele tu gde jeste. Nije teško predvideti gde vode i nas. Ali, opšte je mesto da dodatno osiromašenje naroda otvara prostor za politike otpora. I nemojmo se zavaravati ni za trenutak – desnica u Srbiji je toga veoma svesna. Neophodno je da na vreme to uočimo i svi mi ostali.
