Šestorica bivših visokih funkcionera odlučila je da se odazove pozivu na predaju. Karadžić se oglasio pismom, ostali ćute
„Produžen rok zbog velikog interesovanja“ – naslov je koji eventualno može da pristaje uz vest da je neka domaća turistička agencija produžila rok za prijavljivanje onima koji planiraju da provedu predstojeće uskršnje praznike u nekoj evropskoj prestonici. Na primer, Hagu. Ko se prijavi i uplati danas, ima mesto u avionu i siguran smeštaj, a možda prođe i nešto jeftinije i dobije neuporedivo ljubaznijeg vodiča.
Pre nekoliko dana, identičan naslov upotrebila je, međutim, jedna domaća novinska agencija informišući korisnike da je rok do kojeg lica sa optužnica Haškog tribunala mogu da se „dobrovoljno“ prijave saveznom ministarstvu pravde i otpočnu proceduru oko sopstvenog odlaska u Hag ponovo produžen. Dežurnim urednicima se verovatno omaklo ono „zbog velikog interesovanja“, što je indirektno trebalo da sugeriše svima koji još razmišljaju da požure dok ne bude kasno.
Kada je savezna vlada u utorak u podne saopštila konačan spisak novih putnika za Hag, ispostavilo se da interesovanje i nije bilo baš toliko veliko kako su predviđali u onoj novinskoj agenciji. Ili, da su možda mnogi od zainteresovanih posle višednevnog razmišljanja ipak odustali od skorašnjeg susreta s Karlom del Ponte i rešili da nestanu negde u dubukoj ilegali. Od 23 potencijalna putnika, čija su imena objavljena pre desetak dana, pozivu su se na kraju odazvali samo njih šestorica. General Dragoljub Ojdanić i bivši potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović, nekadašnji predsednik RSK Milan Martić, zatim komandant tamošnje vojske general Mile Mrkšić, oficir bivše JNA Vladimir Kovačević, koga terete za učešće u dubrovačkom ratu, i Momčilo Gruban iz Prijedora. Do poslednjeg časa, bar prema nekim novinskim najvama, izgledalo je da će se među dobrovoljcima naći i Veselin Šljivančanin, optužen za učešće u vukovarskoj ratnoj priči, ali se sve završilo s ljutitim saopštenjem Odbora za odbranu ovog bivšeg oficira JNA i njihovom tvrdnjom da Šljivančanin nikada nije pomislio da se preda Sudu koji ne priznaje.
Izuzev Mrkšića, koji je zbog bolesti dobio rok od 30 dana da stigne do Haga, svi drugi moraju to da učine najkasnije za 14 dana, računajući od 23. aprila. Ostali sa liste od 23 imena (izuzev aktuelnog predsednika Srbije Milana Milutinovića, koga funkcija štiti od primene Zakona o saradnji sa Tribunalom) mogu da očekuju da će biti uhapšeni čim se za to ukaže prilika. Za uzvrat, šestorica dobrovoljca imaju obećanje ovdašnjih vlasti da će im biti omogućeno da početak suđenja sačekaju na slobodi. Njihovi advokati mahom govore da su te garancije čvrste, neki savezni ministri tvrde da ništa nije baš tako čvrsto i ne važi unapred dok optuženi ne stignu u Hag, dok zvaničnici Tribunala poručuju da garancije beogradskih vlasti za ovaj sud ne znače mnogo i da će se u svakom konkretnom slučaju procenjivati ko može ubrzo da se vrati kući i sačeka početak suđenja na slobodi.
Objavljivanje imena šestorice haških optuženika koji su odlučili da se suoče sa onim što im se stavlja na teret protumačeno je u prvim reakcijama kao konačan izlazak iz „krizne faze saradnje s Hagom“. Miroljub Labus je iz Vašingtona poručio da sertifikacija i krediti neće biti problem, premijer Đinđić je saopštio da u Londonu Toni Bler nije ni pomenuo Hag, jedan visoki evropski zvaničnik pohvalio je Beograd i ustanovio da se SRJ prilično brzo približava Savetu Evrope, a ima i onih koji obećavaju da će nam vize za putovanje po svetu biti ukinute neuporedivo brže nego što se iko ovde nadao. Oglasio se i predsednik SRJ Vojislav Koštunica koji je primetio da vest o šestorici putnika za Hag ne bi trebalo da bude povod za preterano izražavanje zadovoljstva ili likovanje. Koštunica je upozorio i na obavezu države da krajnje ozbiljno ispoštuje preuzete obaveze i zažalio što Zakon o saradnji s Hagom nije usvojen neuporedivo ranije kako bi se izbegla atmosfera napetosti, poniženja i lova na ljude. Činjenica da u Hag ponovo odlaze visoki vojni i politički funkcioneri ove zemlje bila je prilika za predsednika SRJ da još jednom podseti na selektivnu hašku pravdu i zaboravnost tamošnjih tužitelja da pred Sud izvedu i odgovorne za ratne zločine počinjena prema Srbima.
Transferom šestorice sa haške liste zvanični Beograd dobija dakle kratki predah, a šta zaista dobija Karla del Ponte? Sa Momčilom Grubanom staviće se tačka na ratna zbivanja u Prijedoru i na priču o tamošnjim logorima. Bolest Mileta Mrkšića biće najverovatnije smetnja za skori početak bavljenja vukovarskom trojkom. Ojdanić i Šainović do sada nisu nagovestili da bi u Sudu, inače podložnom raznim političkim dilovima, pokušali da otkupe sopstvenu slobodu tako što bi za sve ratne strahote na Kosovu optužili svog nekadašnjeg vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića. Iz okruženja bivšeg predsednika RSK Milana Martića stigla je svojevremeno poruka da bi „rado svedočio protiv Miloševića kad bi mu se sudilo za ono što je učinio srpskom narodu, a posebno Krajišnicima“, ali da ne želi da svedoči protiv bivšeg predsednika SRJ na procesu započetom u Hagu.
Suđenje Milanu Martiću (optužnica je podignuta još 20. juna 1995. godine) moglo bi po mnogo čemu da otvori i mnoga neprijatna pitanja i prilično transparentno pokaže često pominjanu selektivnost Suda koji bi trebalo da sankcioniše sve zločine počinjene na tlu bivše SRJ, bez obzira na to ko ih je činio. Martić je, naime, 1. maja 1995. godine u vreme Bljeska, akcije hrvatske vojske u Zapadnoj Slavoniji u kojoj je ubijeno oko 300 srpskih civila (za to još niko nije odgovarao), prvo javno upozorio hrvatske vlasti da prestanu s ubijanjem izbeglica, a nešto kasnije naredio raketiranje Zagreba. Navodno, gađao je zgrade Ministarstva odbrane i MUP-a (neki tvrde da je cilj bio aerodrom), ali su kasetne bombe ubile šest nedužnih civila. Četiri godine kasnije, komandant NATO-a general Vesli Klark naredio je bombardovanje Niškog aerodroma, takođe kasetnim bombama. Njegovi piloti pogodili su pijacu u ovom gradu i Kliničko-bolnički centar i ubili 17 civila. Čisto pravno gledano, ova dva slučaja neodoljivo liče jedan drugome. Čisto politički, ubijanje civila u Nišu okvalifikovano je kao „kolateralna šteta“. Gospođa Del Ponte odbila je da se pozabavi NATO zločinima počinjenim 1999. godine, smatrajući (i bez istrage) da za tako nešto nema nikakvog osnova.
Ne postoji određeno pravilo ni procedura odlaska srpskih građana u Hag. Praksa je pokazala da se, ukoliko optuženi dobrovoljno putuje u Ševeningen, to obavlja uz pratnju osoblja Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu, a dozvoljeno je prisustvo rodbine i prijatelja. Kao u slučaju Jokić, putuje se redovnim linijama domaćeg avio-prevoznika JAT-a, dok se prilikom hapšenja optuženog pronalazi najpogodniji i najbrži način transporta; obično helikopterom za Ševeningen via Tuzla, a primenjuju se pravila ekstradicije kao i za bilo koju drugu zemlju. Optuženima nisu potrebne vize jer je zatvor u Ševeningenu, barem njegov deo rezervisan za osumnjičene iz bivše SFRJ, eksteritorijalna jedinica.
Polasci iz Beograda za Amsterdam su ponedeljkom, sredom, četvrtkom, petkom i subotom u 6 časova i 30 minuta izjutra. Avionska karta do amsterdamskog aerodroma Schipol u jednom smeru iznosi 225 dolara, povratna na mesec dana 240 dolara, na tri meseca 265 dolara, na šest meseci 305 dolara i na godinu dana 345 dolara.
Na kartu u jednom smeru ne plaća se dodatna taksa, koja na primer za povratnu kartu na tri meseca iznosi 51 dolar, uz obavezno osiguranje od deset dolara.
„Svi optuženi treba da kontaktiraju s domaćim vlastima i mi zaista ne želimo da ulazimo u detalje tih aranžmana. Tek kada optuženi pristanu na dobrovoljan odlazak i tamo stignu, na svom jeziku biće obavešteni o optužnici. Ostale stvari zaista ne želimo da komentarišemo“, kaže Matijas Helman iz beogradske kancelarije Haškog tribunala. Iako od Helmana nismo dobili zvaničnu informaciju, u jednoj beogradskoj nevladinoj organizaciji saznali smo da troškove svih putovanja snosi Haški tribunal jer on zahteva ekstradiciju.
Što se lica pozvanih na svedočenje tiče, Haški tribunal pokriva sve njihove putne troškove. Svedok dobija plaćenu avionsku kartu, pratnju u vidu terenskog pomoćnika koji pomaže prilikom čekiranja na aerodromu, carinskoj i graničnoj kontroli, a kod pomoćnika se nalazi i viza za ulazak svedoka u Holandiju. Svedok, naravno, mora da ima ispravnu putnu ispravu. Svedoku je dozvoljeno da sa sobom povede i jednu osobu, rođaka ili prijatelja koja mu pruža podršku dok boravi u Hagu. Tribunal u Hagu svedoku će tokom njegovog boravka na putu i suđenju isplatiti minimalnu zaradu zaposlenog u UN-u u zemlji iz koje svedok dolazi. Sud u Hagu pokriva sve troškove smeštaja i ishrane svedoka, koji prima i dnevnicu od 30 eura za svakodnevne lične potrebe poput cigareta, sokova ili paste za zube. Pomoćnici svedoka dužni su da licima koja svedoče prave društvo, pomažu im tokom praktičnih problema i pravovremeno ih odvedu na sud.
D. K.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
