Hapšenja i pomilovanja

„Borba protiv korupcije“, kažu ljudi koji se bave ozbiljnim istraživanjima totalitarnih režima, omiljen je „vruć parol“ u nedostatku boljih ideja. Neki od njih čak će reći da je „borba protiv korupcije“ neizbežna karakteristika propagande fašističkih i srodnih političkih snaga, element potreban, mada ne i dovoljan da se pobudi sumnja u stvarnu prirodu takvih stranaka.

Nekada je postojao termin „politika gonjenja“; tu politiku vladajuća jedina partija saopštavala je tajno ili javno tužilaštvima i policiji – zavisno od „političko-bezbednosne situacije“, kako se to tada zvalo. Imali su i oni svoje kampanje „borbe protiv korupcije“, naravno, svaki put kada bi se Prezidijumu Politbiroa pričinilo da su neki „tehnokrati“, „anarholiberali“ i slični ojačali više nego što ih spada u datom, to jest poželjnom odnosu snaga. Tada je dolazilo do odgovarajućih sudskih procesa i prateće medijske galame.

Kakva je danas razlika? „Borba protiv korupcije i kriminala“, takva „beskompromisna“ i „opasna“ kakva je, polako počinje da se profiliše kao matrica ponašanja. Imali smo spektakularna hapšenja sa TV snimcima posle nedvosmislenih najava političara; imali smo izjave da bi nečije puštanje iz pritvora (dakle, ne prekid krivičnog postupka; puko puštanje iz pritvora) bilo nečiji „lični poraz“; kasnije se dotično lice nije nešto „lično poraženo“ ponašalo kada je tom optuženiku pritvor konačno ukinut. Setimo se, uostalom, spektakala oko „stečajne“ i „duvanske“ mafije – i sadašnjeg stanja tih predmeta na sudovima. Neko će reći da to nema veze: da je prvobitni cilj postignut, a da će se konačni pravosudni ishod ionako zaboraviti, jer će u medijima biti objavljen sitnim slovima, u malim vestima. Već smo naučili da načuljimo uši kad neko (a danas je to uvek jedan te isti neko) najavi predstojeća hapšenja ili rasvetljavanja famoznih zločina iz prošlosti.

Aleksandar Vučić (taj isti neko) najavio je onog utorka kod Olje Bećković hapšenje „dva tajkuna“, neimenovana, naravno, a oni neka se misle da o kome bi bila reč. Najavio je i skoro rasvetljavanje ubistva Slavka Ćuruvije – po ko zna koji put, kao da ne slutimo i sami da ko bi to mogao biti. Nismo mi tu usamljeni: da je Nadan Vidošević, dugogodišnji predsednik Gospodarske komore Hrvatske (GKH) viđen za skoro hapšenje, bilo je jasno kada su novine u bliskoj vezi sa državnim tužiocem Mladenom Bajićem počele da se bave njegovim umjetninama još pre dve nedelje. Eno ga u Remetincu u pritvoru.

ČEMU INSTITUCIJE: Svi će rado i često javno tvrditi da „institucije sistema“ treba da rade svoj posao, da je „sudstvo nezavisno, kao i tužilaštva“ i da „policija ne trpi pritiske“. Da se odmah razumemo: ova se vlast u tome ne razlikuje od prethodne nimalo. Ko je uz TV kamere hapsio Gorana Kljajevića i Dragana Džajića? Ko je tada huškao i hranio tabloide poverljivim informacijama koje su službene tajne? Ko ih sada hrani i huška? Zašto ih zovu „službeni glasnik“? Protiv koga su se tabloidi naglo okrenuli, kao pašče koje hraniš da te ujede? Vidimo sve jasnije matricu političkog ponašanja: u nedostatku boljega sve se više ljudi oslanja na naduvavanje imidža „beskompromisnih boraca protiv korupcije i kriminala“ uz zidanje fiktivne „narodne podrške“ kroz udvoričke medije i kroz društvene mreže na internetu. Onda bace narodu gumenu kost da je glođe do daljnjega; ili obećaju novu gumenu kost, kao Vučić kod Olje Bećković: evo samo što nismo još dva tajkuna klepili. To tako ide, a zašto i ne bi, kad funkcioniše?

Gde je tu pravosuđe, preko čijih leđa se cela igranka odvija? To treba pitati njih; tužilaštva i policija ionako su deo izvršne vlasti i postupaju po naređenju (koje se u tužilaštvu zove „obavezno uputstvo“). Onda dolazi do glavnih pretresa na kojima se u stvari vodi istraga, jer istrage jedva i da je bilo, pa polako ceo predmet odlazi u zaborav i kasnije u slivnik, a na kraju u Strazbur, koji dosuđuje odštete; itd.

Drugi oblik politike mešanja u rad pravosuđa su abolicije i pomilovanja. Početkom ove nedelje digla se galama oko zahteva Radomira Markovića da ga predsednik pomiluje. Čovek uredno služi 40 godina kao organizator mučkih političkih ubistava i sada bi pomilovanje. Cela ta ujdurma – očito poreklom iz izvesnih kancelarija advokata-consigliera – ima za cilj da ispipa je li sadašnja stranka na vlasti i dalje „idejno bliska“ kao nekad. Uz to idu slabo uvijene pretnje da bi Radomir mogao, ako ga ne pomiluju, da ispriča svašta. Puštena je i priča da je supruga, gđa Ivančica, u posedu „petnaest dosijea“ Službe koje će iz Zagreba dostaviti celoj Evropi, pa će se videti čija nana crnu vunu prede. To se, inače, zove ucena i iznuda, ali još nemamo reakciju organa. Imamo, međutim, reakcije na ideju o pomilovanju: sud koji se za to pita protiv je, kao i Ministarstvo pravde (odmah nam je lakše). Vuk Drašković je, posle razgovora sa Aleksandrom Vučićem, sav srećan objavio da je PPV protiv toga; e, tek nam je sada laknulo: ako je PPV protiv, sve je u redu. Naime, setićemo se, upravo je Vučić bio dobio ideju da FK Crvena zvezda spase od propasti tako što će na čelo kluba dovesti Dragana Džajića. Džajić je, eto kako se desilo, baš bio predmet krivičnog postupka, posle onog spektakularnog hapšenja uz TV kamere, ako se sećate. Onda je Vučić rekao Tomi Nikoliću, a Toma je Džajića abolirao svojim Previšnjim Ukazom. Posle je ispalo da su tu još neki bili pod krivičnim postupkom po istoj optužnici sa Džajićem, pa je Toma abolirao i njih; nije beg cicija, a i nastavak krivičnog procesa protiv ostalih doveo bi do veoma neprijatnih rezultata. Vuk Drašković je, dakle, otišao kod stvarno nadležne instance u predmetu mogućeg pomilovanja čoveka koji ga je dva puta ubijao, ali mu nije uspelo (Radomiru, to jest).

REFORMA REFORMISANE REFORME: Sve su to opasne i avanturističke igre. Svaka manipulacija policijom, tužilaštvima i sudstvom opasna je i kobna igra. Takvu igru ne bi smeli da igraju oni koji se svako malo kunu u „institucije države“, „nezavisno pravosuđe“ i ostale lepe i hvalevredne pojave. U redu: puni smo razumevanja za što veće predizborne rejtinge stranaka; za želju da se druge stranke izlaktaju sa političke scene; za ambicije malih stranaka da se uguraju među velike; za neodoljivu želju političara kojima je krenulo da zgrabe što više stvarne političke moći, pa makar na koji način. Ali: ako se sve to radi uz očiglednu zloupotrebu policije, tužilaštava i sudova – onda je to lakomisleno rušenje tih istih „institucija sistema“ u koje se svi licemerno zaklinju.

Policiju, tužilaštva i sudove treba ostaviti na miru da svoja posla rade kako znaju (a znaju, kad ih se ne dira). Za svaku pohvalu je Vučićeva naredba da se funkcioneri Srpske napredne stranke povuku iz sportskih klubova – ako ne lažu. Još samo da policija tamo uđe, čim oni odatle izađu i ne zatekne neke druge funkcionere stranaka iz vladajuće koalicije.

Zar pravosuđe nije dovoljno uzdrmano i oštećeno reformom, pa reformom reforme, pa reformom reformine reforme? Poslednje što pravosuđu treba su najave velikih afera i epohalnih otkrića; nemojte im više pomagati, ako Boga znate! Ostavite ih na miru; kažite im da sude po zakonu i savesti – pa šta ispadne… Osim ako postoji opasnost da zakonito i savesno suđenje dovede do neželjenog ishoda, da su lakomislene najave ovih i onih senzacija bile glupe i nepromišljene. Politiku bi ipak, svemu uprkos, bilo pametnije voditi u skladu sa dobrim običajima, bez tabloidizacije i pratećih cirkusa. Vlada Srbije i njen „prvi potpredsednik“ imaju pametnija posla od najava hapšenja tajkuna i odlučivanja o pomilovanjima notornih zlikovaca. A ako gđa Ivančica Marković zaista ima u vlasništvu izuzetno delikatna dokumenta Službe kojima preti (ako ne lažu) – pa to je barem jednostavno. Jedva čekamo da i to vidimo.

foto: aleksandar anđić

…i šetnja Radomira Markovića foto: reuters