Guliver i liliputanci

Nastavak iz prethodnog broja

Kao što rekoh, i kao što pokazuju manje-više sva istraživanja različitih agencija, u odnosu na svoje političke rivale Boris Tadić trenutno deluje kao King Kong, da ne kažem – Guliver među Liliputancima. Ali taj utisak, odnosno ta činjenica ne bi trebalo da zavara ili uspava njegove saradnike, niti da obeshrabri njegove protivnike. Uostalom, Vojislav Koštunica je krajem dvehiljadite imao neverovatnu podršku od čak sedamdeset posto, pa je za svega dve-tri godine taj procenat sveden na skromnih 16 poena, a danas se njegova stranka (sa sve Veljom Ilićem i Novom Srbijom) grčevito bori za dvocifren rezultat.

Uopšte, Koštuničin primer i sudbina, mogu biti višestruko poučni za Tadića i njegovo okruženje. I to u više pravaca. Koštunica, barem do poslednjih meseci pred proglašenje kosovske nezavisnosti, nije ulazio u direktne konfrontacije na spoljnom i unutrašnjem planu i nije se mešao u mnogo stvari. Ekonomiju je prepustio Labusu i Dinkiću; diplomatiju, izuzev onoga što se neposredno tiče problema Kosova i Metohije, ostavio na milost i nemilost Draškoviću, kapitalne investicije i provinciju Velji Iliću, stranku Jočiću, a birače – Tadiću i Nikoliću. Izbegavao je da se javno opredeli i preseče političke, unutarstranačke i unutarkoalicione sporove, ljubomorno čuvao svoj „širok koalicioni kapacitet“ i neko vreme zaista profitirao iz pozicije nekoga ko može sa svima onima koji ne mogu jedni sa drugima.

Ali takva politika ne može biti uspešna na dugi rok. U politici, kao i u životu, bar ponekad se mora pokazati odlučnost i spremnost na određenu vrstu rizika. Koštuničina prva strateška greška, koja je predodredila i mnoge kasnije, bilo je to što se nije usudio da već na one prve postpetooktobarske parlamentarne izbore, kada je bio ubedljivo najjači, izađe samostalno i tako direktno preuzme odgovornost za sudbinu zemlje. Možda bi ga izazovi savladali, možda ne bi mogao da se izbori pritešnjen između zapadnih pritisaka i narodnih nadanja – ali bi se bar znalo da je pokušao i ne bi danas imao šta sebi da prebacuje, niti bi drugi to mogli da čine.

Razlika u karakteru

Tadić je drugačiji karakter – ali je i on već učinio jednu stvar koja veoma nalikuje na pomenuti Koštuničin promašaj. I Tadić je pre dva meseca, umesto da se zbog usvajanja budžeta upušta u sumnjiv aranžman sa radikalima, i umesto da trpi stalne ucene i nateže se sa nepouzdanim koalicionim partnerima, mogao elegantno da pusti da rokovi za budžet iscure i raspiše vanredne parlamentarne izbore. Niko mu ne bi mogao zameriti, a i ako bi neko to pokušao, samo jedan pogled na stanje u srpskom parlamentu bio bi dovoljan da otkloni svaku sumnju u opravdanost i svrsishodnost takvog čina. A na tim januarsko-februarskim izborima, opet se slažu praktično svi istraživači, Tadićev DS bi sam osvojio najmanje 40 odsto glasova, što bi mu bilo dovoljno da, takoreći, samostalno, ili samo sa jednim manjim partnerom formira vladu. Kriza još nije uzela toliko maha, opozicija je bila na kolenima, parlament u rasulu, koalicioni partneri, sa delimičnim izuzetkom SPS-a, bez šansi za cenzus… I lični i stranački interesi su Tadiću nalagali takav potez, ali ga on – baš kao ni Koštunica svojevremeno – nije povukao.

Šta je mogao biti razlog Tadićevog oklevanja? Zamor biračkog tela zbog neprestanih izbora nakon kojih se opet ništa ne rešava? Činjenica da ova vlada, pošteno govoreći, do sada nije ispunila ni jedno jedino predizborno obećanje? Približavanje ekonomske krize koje ne dopušta luksuz međustranačkih sukoba i rasipanje vremena i novca na skupe predizborne kampanje? Sve su to samo relativno dobri izgovori, ali ne i uverljiva objašnjenja. Situacija je bila čista, ali je Tadić je jednostavno ustuknuo i po prvi put u svom političkom životu propustio da odigra najbolji potez.

Razume se, u ovom trenutku sve pomenuto još deluje kao puko analitičko teoretisanje. Tadić i DS su i dalje neprikosnoveni na političkoj sceni, situacija u parlamentu se malčice popravila, a opozicija i koalicioni partneri su takođe malo uvukli rogove – verovatno upravo iz bojazni da „Borisu ne pukne film“. No, sve je to samo privremeno. Tadićeva politička, lična i stranačka pozicija više nikada neće biti ovoliko povoljna i jaka, a nezadovoljnika, otpadnika i neprijatelja će biti sve više i više.

Doduše, protivnici će se, do daljnjeg, kloniti direktnog sučeljavanja sa njim, već će se pre opredeliti za taktiku postepenog iscrpljivanja. I to je ono što je, na neki način, već na delu. Mnogo malih udaraca, sitnih afera i medijskih uboda. Pri tome glavni cilj nije – ili barem nije u ovoj fazi – da se Tadić sruši, već da se nekako oslabi i po mogućstvu natera na defanzivu, odnosno navede na to da se, po mogućstvu, što manje „meša u svoj posao“. Otud i ova u poslednje vreme tako aktuelna priča o njegovom „izlasku iz okvira ustavnih ograničenja“.

Iz perspektive mnogih zainteresovanih posmatrača, uključujući tu i neke koji su mu svo ovo vreme itekako pomagali, Tadić je već „pobedio isuviše“ i ne bi mu se smelo dozvoliti da tu svoju pobedu dovede do kraja i da je kapitalizuje.

Uloga „ovna“

Ima u tome možda i iskrene brige za sudbinu demokratije u Srbiji, odnosno straha od koncentracije previše moći u jednim rukama. Ali rekao bih da je, nažalost, najčešće u pitanju samo svojevrsno licemerje. Da nije tako, onda Tadićev do sada najozbiljniji ispad izvan okvira ustava i dobrih političkih manira – upozorenje političkim protivnicima, izrečeno neposredno nakon poslednjih parlamentarnih izbora, da „ne pokušavaju da formiraju parlamentarnu većinu koja bi bila drugačija od iskazane izborne volje građana“ – onda, dakle, taj ispad ne bi prošao bez osude, ili čak bio dočekan sa aplauzima od strane „demokratske javnosti“. U pitanju je zato, ipak, nešto drugo.

Izgleda da je, barem u nekim domaćim i stranim kalkulacijama, Tadić, slično Koštunici od pre osam-devet godina, viđen samo kao neka vrsta oruđa („ovna“) za probijanje neprijateljskog političkog bedema, nakon čega manje-više prestaje njegova misija i svrha. Drugim rečima, Boris Tadić je trebalo da posluži kao „trojanski konj“ koji je, nakon gotovo decenijske opsade, naše „ahajce“ konačno trebao da uvede u opsednuti grad (tj. na vlast), a onda se skloni u stranu, da ne smeta u daljim „reformama“ i jurišu na preostale državne resurse. A pošto Tadić, gle čuda, baš i nije previše sklon da se pomiri sa namenjenom mu ulogom, onda mu život treba što više zagorčati, pokazati mu koliko smo moćni i podsetiti ga na to koliko nam duguje. I ta „pokazna vežba“ je upravo u toku.

Politika zameranja

Psihološki je rezumljiva i gotovo instinktivna ljudska reakcija da se zaštitite od udarca i zaklonite od napada. I upravo na taj elementarni psihološki mehanizam računaju oni koji ovih nedelja i meseci uporno podgrevaju priču o Tadićevom „autoritarizmu“ i pretećoj „diktaturi“. (Naravno, uvek treba biti oprezan i uvek je svašta moguće – pogotovo u Srbiji i pogotovo u uslovima nadolazeće ekonomske krize. Ali, pošteno govoreći, čini mi se da je u ovom trenutku Srbija mnogo bliža političkom i socijalnom haosu nego bilo kakvoj i bilo čijoj diktaturi.)

Tadić se već dobrano zamerio nekim tajkunima, a kroz istupe ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića žestoko se zamerio i nekim uticajnim ambasadama, i to upravo onim koje su se najviše angažovale prilikom formiranja aktuelne vlade. Zamerio se penzionerima jer im nije podigao penzije u skladu sa predizbornim obećanjima i postizbornim dogovorom sa Krkobabićem. Zamerio se Šumadiji, jer od Fijata, kako sada stoje stvari, neće biti ništa. Zamerio se Amerikancima, jer je sklopio gasni sporazum i prodao NIS Rusima. Zamerio se evropljanima jer nije odustao od Kosova i jer se čini da, uprkos verbalnom zaklinjanju, polako napušta mazohističku „Evropa ili smrt“ platformu. Zamerio se autonomašima, jer im, očigledno, nije baš nalegao na rudu povodom statuta Vojvodine. Zamerio se „drugosrbijancima“ jer, makar i stidljivo, govori o nacionalnom dostojanstvu i nacionalnim interesima. Zamerio se nacionalistima, jer je izručio Karadžića i, po svemu sudeći, ozbiljno juri Ratka Mladića… I sve je to uradio za manje od godinu dana od kako je potvrdio svoj predsednički mandat i od kako je dobio, odnosno sastavio vladu po svojoj volji.

Neću da kažem da poneke od gore pobrojanih stvari nisu za pohvalu i da poričem da mu čak možda mogu služiti na čast. Ali prosto konstatujem da je u vrlo kratkom periodu Tadić otvorio previše frontova i da čak ni Koštunica nije za tako kratko vreme porušio toliko mostova. Doduše – i to jeste bitna razlika – za razliku od Koštunice iz njegove poslednje faze, Tadić svoje mostove nije spalio, već samo snažno potresao i zaljuljao, tako da, za nevolju, preko njih još uvek može da pređe i pođe na različite strane. Ali takvo stanje ne može trajati predugo. Neke opcije će naprosto morati da otpadnu i politička cena nekih izbora i odluka će morati da bude plaćena. Jedino je neizvesno da li će mu te odluke biti nametnute ili će ići događajima u susret, i da li će neminovni politički gubici na jednoj, biti kompenzovani na drugoj strani. Ili će zaista proći kao Koštunica, koji je na kraju izneverio i „reformiste“ i „nacionaliste“ – a da pri tom nije uspeo ni da nametne i afirmiše neki svoj autentični „treći put“.

U svakom slučaju, sve dok se on i njegova ne baš naročito jasna i profilisana politika (koja, u povoljnijoj interpretaciji može pomalo da podseća na Josipa Broza, dok nekom manje naklonjenom oku neodoljivo liči na ono „pomoz bog čaršijo na sve četir’ strane“) budu nalazili u sendviču kritika koje dolaze od strane tzv. nove srpske desnice („podivljali diktator“, M. Đurković), s jedne, i kvazigrađanskih fundamentalista („retardirani klovn“, P. Luković), s druge strane, Boris Tadić ne mora previše brinuti za svoju političku budućnost… Ali ne bi smeo ni da se baš previše kocka. Politička fortuna se ponekad zna okrutno poigrati čak i sa svojim dojučerašnjim miljenicima. U stvari, naročito sa njima.