Grad u gradu

Prošle nedelje je, srušeno 50 romskih domova u novobeogradskom bloku 67 zato što se nalaze na trasi Univerzitetskog sela sazidanog za učesnike Univerzijade. Gradska vlast je pokušala da te ljude privremeno naseli na teritoriji Boljevca, ali ih Boljevčani nisu hteli. U vreme pisanja ovog teksta nije odlučeno kako će se rešiti ovaj problem. Gotovo istovremeno, samo u Nišu, stanovnici Južnog bulevara su se peticijom pobunili protiv inicijative grada da njihova ulica dobije ime Šabana Bajramovića, kralja romske muzike. I jedni i drugi neće Rome samo zato što su Romi. Kakvi su Romi kao ljudi, kako žive, šta vole, kao da nikog ne interesuje. I to je tako, još ko zna otkad.

U takvoj atmosferi, „Rende“ je objavio knjigu Beograd Gazela, moguće jedinstveni turistički vodič kroz sirotinjsko naselje, s namerom da Beograđane upozna sa delom njihovog grada pored koga svakodnevno prolaze, ali ga ne primećuju. Knjiga je rezultat projekta trojice Austrijanaca – Lorenca Agermana, Eduarda Frojdmana i Đana Gildija – koji su hteli da na primeru, inače jednog od najvećih sirotinjskih naselja u Evropi, upoznaju svet (knjiga je objavljena i u Beču) sa životom Roma u gradskom naselju. Turistički vodič kroz tzv. naselje Gazela je koncipiran kao i turistički vodič Londona, Tokija, ili bilo kog drugog grada na svetu

OPŠTE INFORMACIJE: Romsko naselje Gazela, ili Karton siti (nazivi nisu zvanični, naselje nema zvaničan naziv) na trasi je koja povezuje Beograd sa svim delovima Evrope. Nalazi se u novobeogradskom bloku 18a, u neposrednoj blizini hotela Hajat ridžensi i Kontinental. Ograničeno je mostom Gazela preko koga prelazi autoput E-75, železničkim nasipom kojim prolazi internacionalni saobraćaj, i ulicama Brodarskom i Vladimira Popovića. Površina naselja, blizu pola kvadratnih kilometara, među najskupljim je lokacijama u gradu. Tu živi oko 820 Roma (tačan broj je nemoguće utvrditi). Nema nijednog podatka, čak ni novinskog članka na osnovu kog bi se moglo odrediti kada su se tu naselili. Pretpostavlja se da su prvi stanovnici Gazele bile dve porodice s juga Srbije koje su tu stigle u vreme ekonomske krize nakon Titove smrti, oko 1983. godine. Vegetaciju čine divlje trave i nekoliko samoniklih stabala drveća, a faunu veliki broj pasa i mačaka koji najčešće lutaju okolo i hrane se otpacima. Vazduh je veoma nezdrav, a buka je neprekidna.

OBILAZAK: U Gazeli je nemoguće zalutati: ima glavnu ulicu koja spaja ulaz u naselje iz ulice Vladimira Popovića, i ulaz ispod mosta. Svuda okolo je mreža zemljišnih puteva, ulica i staza. Kada je zemljište vlažno, kretanje je otežano. Iako sve kolibe i barake liče jedna na drugu, čovek se lako orijentiše pomoću okolnih repera. Znamenitosti i restorana nema. Na nekoliko prodajnih mesta moguće je kupiti životne namirnice. Postoji jedan frizer: u šupici šiša isključivo muške mušterije.

Od 173 naseobine (zbog stalnog rušenja i zidanja ne zna im se tačan broj) sedmina su kolibe, stabilnije građevine od baraka. Na ivici Brodarske je jedina više(dvo)spratnica, sazidana je od cigala, a ima i regularne priključke za dovod struje i vode. „Većina kuća ima drvena vrata koja se spolja zaključavaju katancem, a iznutra rezom. Pred ulazom se često nalazi veranda ispred koje se izuvaju cipele i koja služi kao ostava. Prozori kuća su najčešće mali, pa tokom leta temperatura u barakama može da bude izuzetno visoka. Zbog toga se šporet postavlja ispred kuće, te se stambeni prostor širi i na verandu. Ona je prekrivena tepisima i postaje neka vrsta terase. Na nju se ulazi bez cipela i pazi se na čistoću, jer služi kao barijera koja sprečava da prljavština prodre u unutrašnjost kuće.“ Skoro sve kuće imaju dvorište. Ono služi za parkiranje, skladištenje materijala za ogrev i starudije, u njemu se pere veš, seku drva, obavljaju se sve ostale delatnosti. Samo neke kuće imaju sopstvene toalete, najčešće više porodica deli jedan zajednički. Tuševa, kade i lavaboa nema. U kućama sa više prostorija jedna se koristi za kuhinju, u njoj se zbog šporeta zimi odigrava glavni deo porodičnog života, a druga je za spavanje. „Veoma se vodi računa o čistoći prostorije, sofa, kreveta i dušeka. U osnovne elemente domaćinstva spadaju i televizor, muzički uređaj i razni ormani i regali u kojima se čuvaju odeća, sudovi i namirnice. Zidovi su ukrašeni posterima, kalendarima, zidnim satovima, porodičnim fotografijama i religijskim motivima, prostorije su često bogato dekorisane porcelanskim figurama, veštačkim cvećem, vazama, kao i mnogim drugim nađenim predmetima koji krase regale i komode.“

Struja se dovlači iz trafo-stanice u Brodarskoj ulici pomoću pronađenih kablova, a oni se pričvršćuju za drveće, žbunje i kuće. U kućama koje za izvor struje koriste uličnu rasvetu, snabdevanje energijom je moguće samo dok gore svetiljke. U naselju postoji samo jedan izvor vode, zapravo crevo, položeno u udubljenju pored đubrišta. Pretpostavlja se da vodi od jedne vodovodne cevi ispod đubrišta. Priključenja na kanalizaciju nema, pa se voda iz domaćinstva prosipa. Đubre iz domaćinstva se odlaže iza kuća, a krupni otpad na đubrištu kod creva.

UREĐENJE I PRIVREDA: U Gazeli kažu da je među njima svako svoj vlastiti šef. Tu nema hijerarhije, a ni osećanja zajedništva, pa je zato i nemoguće donositi zajedničke odluke što postaje naročiti problem u slučajevima rešavanja konflikata. Društveno uređenje počiva na porodici, strogo je patrijarhalno, i podela posla je precizno određena. Deca su uvek i svuda prisutna, na njih se gleda kao na punopravne članove zajednice. Zato ona već u ranoj mladosti počnu da učestvuju u zarađivanju novca i vođenju domaćinstva, osnivaju svoje porodice, te tako iz detinjstva bez tinejdžerskog perioda ulaze u odraslo doba. Većina stanovnika zarađuje za život skupljajući stari materijal koje ostatak društva baca (otud i naziv Karton siti), i na taj način popunjavaju taj deo privredne delatnosti koji gradska uprava nije regulisala. Privilegovanim poslom se smatra skupljanje starog gvožđa, a najrasprostranjenije je skupljanje papira i kartona. Flaše mogu da prodaju po četiri dinara, kilogram aluminijuma za 55, mesinga – 65, a bakar po 130 dinara. Postoji i nekoliko muzičara, oni uživaju ugled među stanovnicima Gazele, i dobro žive.

OBRAZOVANJE: „Romi su siromašni jer nemaju poslove, nemaju poslove jer su neobrazovani, a neobrazovani su jer su siromašni. Ovaj pakleni krug bi se, prema uvreženom mišljenju, najefikasnije mogao prekinuti na jednom mestu: kod obrazovanja.“ Nivo obrazovanja stanovnika Gazele je izrazito nizak, mali je procenat dece koja idu u školu a i odraslih sa nekom diplomom. I ako imaju prijavu boravka bez koje ne mogu da upišu dete u školu, na njoj je neka lažna adresa u drugom delu grada, što znači da njihovom detetu škola neće biti blizu. S obzirom na to da u Gazeli žive socijalno ugrožene porodice, udžbenici i celo eventualno školovanje su im nedostupni.

ISHRANA: Najvažniji i najobimniji obrok je večera, kad se svi vrate kući s posla. Pripremaju se jela srpske kuhinje, s tim što dominiraju jeftine namirnice i povrće, a mesa gotovo da i nema. Jela su masna, uz svaki obrok se jede mnogo hleba, kako bi se nakupilo što više kalorija za naporan posao. Voda se malo pije, zato što je nema, gostima se nudi sok, a poseban značaj se pridaje kafi. Uveče se rado pije alkohol, pre svega pivo.

KULTURA: Televizijski program je osnovni i, može se reći, glavni oblik kulturnog života u Gazeli. U većini domaćinstava televizori su uključeni bez prestanka. Najomiljeniji su filmovi a naročito telenovele jer njihov sadržaj mogu da razumeju i nepismeni. Glavni junaci postaju uzori, pa se čak i deci daju njihova imena. Važan deo kulturnog života je muzika. Najomiljenija je novokomponovana, konkretno turbo-folk. Mladi se identifikuju sa hip-hopom i brejkdensom. Omiljeno je i zajedničko pevanje i igranje, dok je sviranje, zbog nemogućnosti nabavke instrumenata, ređe.

PREDRASUDE: „Romi u Srbiji važe za lenje, glupe, prljave, smrdljive, primitivne, ružne, varljive, podmukle, lažljive, animalne, kradljive i nekulturne ljude bez karaktera. Ova sveprisutna i višeslojna diskriminacija izaziva kod mnogih stanovnika Gazele nesigurnost, sumnju u sebe i rezignaciju. To ide toliko daleko da i sami poprimaju stavove većinskog društva i tako dolaze do zaključka da su necivilizovani i da su sami krivi za sopstvenu bedu. S druge strane, mnogi stanovnici krive većinsko društvo za uslove u kojima žive i ne nadaju se da će kao Romi ikada biti prihvaćeni i integrisani.“