Godina poplava i propasti DOS-a i DEPOS-a

Pamtimo 2014. po mećavi i „hiljadugodišnjoj“ poplavi što odnese 1,6 milijardi evra i po ledu što polomi voćke i poruši električne stubove. Bili smo svedoci masovne solidarnosti: predsednik, premijer i svi ministri bili su na terenu, po snegu i kiši, a i po ledu, što je medijski uzdizano i glorifikovano toliko da su time zabašureni nedostatak upravljačke sposobnosti na ključnim tačkama sistema, slabo stanje neodržavanih objekata za odbranu od poplave i posledice raspada sistema civilne zaštite.

Poplava je otkrila da Srbija, uprkos iskustvu sa 14-15 hiljada bujica, nije naučila kako da ih dočeka spremnija nego u Obrenovcu 2014.

Nasipi i kanali se ne održavaju, a u plavnoj zoni grade svi – od sirotinje do predsednika, uz ignorisanje ne samo propisa već i vekovnog iskustva. I u mnogoreklamiranom milenijumskom projektu „Beograd na vodi“, po rečima urbaniste Branka Bojovića, ucrtan je pešački most prema Novom Beogradu znatno niži nego što zahteva Sava kao plovni put, koji zahteva visinu mosta od 12 metara, a i kula do nebesa je iz nejasnih razloga ucrtana u samom toku Save, pa za vreme velikih ledova može opasno da ugrozi protok reke…

Vlast uz fanfare najavljuje nove projekte za budućnost, a premijer neke od aranžmana pripisuje ličnom prijateljstvu (‘oće prijatelj u galabiji da zagazi u mutnu Savu i da milijardu dâ na lepe oči, ‘oće), a kritičari kažu da u tom „vodenom biznisu“ nešto nije baš transparentno.

Reciklira se propaganda iz prvog čina devedesetih: onda nastavak antibirokratske revolucije, sada nastavak borbe protiv tajkuna; onda obećanje ‘švedskog standarda’ i brze pruge, sada „Beograd na vodi“ i opet brze pruge (na bazi koncesija i privatno javnog partnerstva), što je najčvršće obećano nakon samita grupe 16+1, koji je u političkim izjavama tumačena tako analitički optimistično kao da se grupa zove SČP, Samo Čekamo Pare ($10 mlrd kredita za 16 zemalja)…

Javni dug po stanovniku Srbije je 3.506,13 dolara (spoljni dug Republike Srbije oko 25 milijardi evra, javni dug Republike Srbije 20 milijardi evra), a spoljni dug privatnog sektora je oko 12,5 milijardi evra…

Neto strane direktne investicije u Srbiju u prvih sedam meseci 2014, po preliminarnim podacima, bile su samo oko 700 miliona evra, koliko su iznosile i u 2013. To je znatno manje nego što je u Srbiju investirano pre početka evropske ekonomske krize – 2008. direktne strane investicije iznosile su 3,36 milijardi, 2007. – oko 3,57 milijardi, a u kriznoj 2011. godini 1,827 milijardi.

Vlast najavljuje da će 2016. biti bolje, a analitičari prognoziraju da tada zaduženost Srbije može dostići nivo od 85 odsto BDP-a.

DALEKA MILIJARDA I SIROTINJSKA REZERVA: U godini u kojoj je, dakle, nivo direktnih stranih investicija od jedva milijardu dolara slabiji nego u ranijem periodu, osokoljeni time što im je 1.736.920 birača obnovilo mandat da baš oni spasavaju narod od dužničkog ropstva zadužujući se, da ga vade iz bede smanjujući mu prihode, da ispune Tarabića proročanstvo, naprednjaci su brzo formirali vladu koja je najavila nepopularne rezove odmah, dok se glasači ne prisete šta su od svojih izabranika stvarno očekivali.

Dok se zbog kresanja penzija i plata u javnom sektoru javljaju štrajkovi (prosvetni radnici, medicinari, studenti, milicionari), opoziciona Demokratska stranka, kad uspe da digne glavu od unutrašnjih trzavica i od udaraca koji po njoj pljušte (žali se da je uhapšeno 76 njenih ljudi, a da je procesuirano samo pet), taj novi vladin, s MMF-om utanačeni, reformski koncept ponekad pokuša da ospori: „Primenjivanje istog recepta koji je koristio Pinoče pre 40 godina ne donosi rezultat, već samo smanjuje privredne tokove, osiromašuje građane“ (Bojan Pajtić, predsednik DS-a i vojvođanske vlade)…

Prema podacima Ankete EU statistike o dohotku i uslovima života (European Union Statistics on Income and Living Conditions – SILC), 42,1 odsto (tri miliona) stanovnika Srbije izloženo je riziku siromaštva ili socijalnoj isključenosti, što je više nego u svakoj od zemalja EU osim Bugarske i Rumunije.

PROMENLJIVI STAJLING: Naprednjačka većina u svom drugom mandatu sirotinju zamajava stalnim optužbama na račun „prethodnog režima“ za sve moguće što je sadržano u svemu postojećem. Opozicija se ponekad probije kroz vladajuće nenadmašno samohvalisanje i pretnje pa podseća na to da naprednjaci, menjajući stajling k’o guvernerka Jorgovanka i ostale ministarke, zabašuruju grehe koje su počinili kao radikali 90-ih, da je sadašnja vladajuća glavnina na kraju perioda svoje prethodne vladavine 2000. ostavila u nasleđe osramoćenu Srbiju kao crnu rupu. S vladajuće strane to se zabašuruje onim: „To je bilo drugo, rat, sankcije.“

Demokratska stranka međutim podseća da su se Josip Broz Tito, Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i Boris Tadić zadužili ukupno za 14 milijardi evra, a Vučić se za dve godine zadužio za sedam milijardi evra, da su uspeli i od Narodne banke Srbije da naprave gubitašku firmu, da u sadašnjoj vladi ima pola tuceta ministara koji su učestvovali u tim prethodnim vladama ili bili u partijama na vlasti, i da se u Vladi Srbije radom bavi ministar bez radnog staža, evrointegracijama se bavi urednica časopisa „Velika Srbija“, a sistemom odbrane – keramičar…

Što kaže Bamba iz Badnjevca za onog trenera s porodičnim pedigreom: „Postavljen za trenera reprezentacije, a nije šutnuo ni mačku s praga…“

IME PLEMENITO: Slabosti se sakrivaju ispod plašta samohvale. Samoljubivi Vučić, koji slabo kontroliše bes kada drugi kritikuju njega, a bez kočnica kada s visine vlasti napada druge, nezaustavljiv je u davanju komplimenata samom sebi: praktično je učinio prevaziđenom pesmicu: „Sad se narod uveliko pita, ko će nama da zameni Tita. Sad se znade ko je drugi Tito, Slobodan je ime plemenito“ (Događanje naroda, Ušće 19. novembar 1988).

Rekao je u Italiji da je Srbija danas uvažavana i poštovana više nego Titova Jugoslavija, a na kongresu Socijalističke partije Srbije dodao da je trenutna srpska vlada imala više diplomatskih poseta, pri tome i značajnijih nego što je Jugoslavija Josipa Broza imala u svojih najboljih pet godina.

Ivica Dačić, u revizionističkom zamahu na kongresu SPS-a, udari još jedan glogov kolac u telo imena ponositog rekavši kako smo u vreme Slobe Miloševića raspisali referendum protiv dolaska OEBS-a na Kosovo, a sada Srbija (tj. Dačić) predsedava OEBS-om. I još je rekao kako je Sloba zadao smrtni udarac SPS-u kada je ono na izborima podržao Šešelja.

Kad je već reč o „kruženju elita“ i ćudima političkih mena, na kraju godine propasti DOS-a i DEPOS-a u javnosti je ostalo gotovo nezapaženo da se zbog sporova u DSS-u oko neutralnosti i suverenizma s političke scene 14. oktobra povukao Vojislav Koštunica, izborni pobednik nad Slobodanom Miloševićem (24. oktobar 2000), predsednik raspavše se Savezne Republike Jugoslavije (2000), dvostruki premijer Srbije (2004, 2008), čovek godine 2000. koji je simbolizovao kraj onog događanjem naroda (1988) nastalog ratnog režima koji je izgubio sve ove godine obeležavane srpske slavne ratove od 1912. do današnjih dana.

Vaš hroničar je svedok da se u leto one 2000, prihvatajući se kandidature na predsedničkim izborima, Koštunica vajkao da bi više voleo da se bavi naučnim radom nego visokom politikom. Izgleda da je još u kondiciji, pa bi možda trebalo, sada i na osnovu vlastitog iskustva, da počne da piše drugi deo studije „Stranački pluralizam ili monizam“…

Dok je bio na vlasti, njegov legalizam, lično poštenje, obzirnost prema poraženom suparniku, skromnost i uzdržanost više su potcenjivali i žešće negirali saveznici nego protivnici.

Neki će te vrline možda tražiti u blatu koje bude ostalo nakon poplave vladajućeg populističkog polaganja nade u novog spasioca sa više ruku nego Šiva – onog dana kada Srbija opet postane umorna od lidera, kako je na početku one prethodne srpske priče koja ima tužan kraj rekao Dušan Čkrebić, podržavajući uzdizanje novog lidera, u pesmi kasnije opevanog „govornika sa suncem u kosi“, koji je na kraju umro u Haškom tribunalu, a u Srbiji mu jedva našli mesto gde će ga sahraniti, na koje ne mogu da mu dođu ni žena ni sin…

1.

Divlje vode vlasti iznad glave

Između 13. i 15. maja, ciklon „Tamara“ sručio se nad Srbijom, Bosnom i Hrvatskom. Brana Ravne iznad Valjeva je probijena, a šest sati kasnije Kolubara je probila nasip kod Velikih Crljena i u površinski ugljenokop Zapadno polje sručila 210 miliona kubnih metara vode, čitavo jedno Vlasinsko jezero, ugrozila najvitalniji industrijski pogon u Srbiji Termoelektranu „Nikola Tesla“, a Obrenovac je privremeno pretvoren u Tekiju (koja je, za razliku od Obrenovca 2014, planski potopljena 1970, pri izgradnji hidrocentrale Đerdap na 943. kilometru Dunava).

foto: jovo mamula

Proglašeno je vanredno stanje u celoj zemlji, iz bujicama poplavljenih područja evakuisano je na desetine hiljada ljudi. U zaštiti, spasavanju i zbrinjavanju ugroženih ljudi i njihove imovine učestvovalo je oko 6000 pripadnika vojske i policije, 1654 pripadnika vatrogasno-spasilačkih jedinica, pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice, vatrogasno-spasilačke jedinice, pripadnici Žandarmerije, rusko Ministarstvo za vanredne situacije je avionom poslalo 70 spasilaca, a samo u Beogradu se za akciju spasavanja prijavilo 12.500 mladih ljudi.

Štete od majskih bujičnih poplava Kolubare, Tamnave, Peštana, Baričke reke, Jadra, Despotovice, Čemernice, Lugomira, Turije… procenjuju se na 1,6 milijardi evra.

Prema podacima Kriznog štaba Privredne komore Srbije (PKS) i Ministarstva privrede, najveću materijalnu štetu u poplavama u Srbiji pretrpele su poljoprivreda i infrastruktura – vodoprivredni objekti, saobraćaj i energetika, u okviru koje je najviše štete pretrpela infrastruktura RBK „Kolubara“.

Opšta egzaltacija zbog masovne solidarnosti i požrtvovanosti spasilaca na terenu u drugi plan je potisnula pitanja o tome šta su radile sve te uprave i direkcije, javna preduzeća i sve državne institucije pre nego što je „vodena zmija ujela Srbiju i povukla se“ (kako se izrazio Tomislav Nikolić) i da li je možda bilo manje šteta da su na dolazeću katastrofu nadležni reagovali blagovremeno i pribrano umesto zakasnelo i panično.

Za sam Obrenovac poplave nisu novost, a učestale su još od onog doba kada je Marija Terezija izgradila nasip u Sremu, a zabeležene su 1937, 1940, 1962, 1981, 2001, 2006… Kolubara je 1981. probila nasip izgrađen na poroznoj zemlji, evakuisano je 1000 porodica naselja Šljivice, puštena voda u „kasetu“ u Velikoj Bari, ušla je voda u prizemlje elektrane, angažovano je 11.000 ljudi, komunalna preduzeća, inženjerijske jedinice JNA…

Neko naravoučenije je tada izvučeno i izgrađeno je 124 km kanala i 74 km nasipa za stogodišnje vode do Poljana, a tu je dalja zaštita odložena, zato što je dalja gradnja nasipa bila otežana zbog nestabilnosti terena i zbog radova na novootvorenim kopovima…

Hidrometeorološki zavod Srbije je svim nadležnim adresama poslao upozorenja o dolazećem ciklonu u subotu 10. maja 2014, pet dana pre proglašenja vanrednog stanja zbog poplave, a u ponedeljak 12. maja izdala je i crveni meteo-alarm kojim se najavljuju velike padavine.

Poslanik Zoran Živković nije dobio odgovor na pitanje zašto se nije blagovremeno reagovalo na hidrometeorološko upozorenje, i da li je tačno da Termoelektrana „Nikola Tesla“ nije imala plan odbrane od poplave.

Premijer Vučić je, prebacujući krivicu na prethodnike, u replici Živkoviću otkrio da Termoelektrana nije bila uredno osigurana od poplava (?).

Protekle jeseni izgledalo je da nijedna nadležna institucija, sa čijim su predstavnicima razgovarali novinari Centra za istraživačko novinarstvo (CINS), još nema dubinsku i upotrebljivu analizu koja objašnjava zašto su 2014. nasipi probijeni i kuda su se kretale vode Kolubare, Tamnave, Peštana i Trstenice…

Miloš Milovanović, direktor Beograd voda u vreme poplava 2014. (razrešen dužnosti 18. septembra), u razgovoru sa novinarima rekao je da je njegovo preduzeće napravilo izveštaj sa podacima o tome gde je koja reka prelila ili probila nasip i kako je voda stigla do Obrenovca 2014, ali da prema dostupnim informacijama CINS-a ni Republička direkcija za vode, ni Kancelarija za obnovu, niti bilo koje od tri vodoprivredna preduzeća nisu raspisali javnu nabavku za ovakvu analizu poplave u Obrenovcu, pa za hidrološke analize zaduženi Institut „Jaroslav Černi“ zasad samo čeka tender.

2.

Vanredni izbori 2014: „Grola i Peru o banderu“

Vlada Republike Srbije je 28. januara 2014. u Predlogu predsedniku Republike da raspusti Narodnu skupštinu navela da dalje ostvarivanje započetih ciljeva i reformi vladi nalaže preduzimanje mera koje iziskuju najvišu političku podršku građana Srbije.

Za većinu birača to je bio poziv da se glasa za Vučića i tako je i bilo. U Izveštaj Republičke izborne komisije o ukupnim rezultatima izbora za poslanike Narodne skupštine Republike Srbije, održanih 16. marta 2014. godine i ponovljenih na jednom biračkom mestu 23. marta 2014, saopštava se sledeći rezultat:

foto: fonet

1. Aleksandar Vučić – budućnost u koju verujemo (Srpska napredna stranka, Socijaldemokratska partija Srbije, Nova Srbija, Srpski pokret obnove, Pokret socijalista) dobila 1.736.920 glasova (48,35 glasalih, 25,67 odsto upisanih), što je donelo 158 mandata.

2. Ivica Dačić – „Socijalistička partija Srbije (SPS), Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), Jedinstvena Srbija (JS)“ – 484.607 glasova, 44 mandata.

3. „Sa Demokratskom strankom – za demokratsku Srbiju“ – 216.634 glasa, 19 mandata.

4. Boris Tadić – Nova demokratska stranka – Zeleni, LSV – Nenad Čanak, Zajedno za Srbiju, VMDK, Zajedno za Vojvodinu, Demokratska levica Roma – 204.767 glasova,18 mandata.

5. Vajdasagi magyar szovetseg – Pasztor Istvan – Savez vojvođanskih Mađara-Ištvan Pastor – 75.294 glasova, 6 mandata.

6. SDA Sandžaka – Dr Sulejman Ugljanin SDA Sandžaka – Dr Sulejman Ugljanin – 35.157 glasova, 3 mandata.

7. Partija za demokratsko delovanje – Riza Halimi – Partia per veprim demokratik – Riza Halimi – 24.301 glas, 2 mandata.

Trijumf naprednjačke kombinovane liste je ipak manji nego trijumf SPS-a 1990. (2.320.587 glasova, 194 mandata), ali ipak neprijatno podseća na godinu početka višestranačja u Srbiji.

Naprednjačka lista je delovala kao usisivač i skoro duplirala prethodni rezultat. Na prethodnim izborima lista Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić imala je 940.659 glasova ili 73 poslanika, a okupila je dvanaest raznorodnih članica (Srpska napredna stranka, Nova Srbija, Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Koalicija udruženja izbjeglica u Republici Srbiji, Pokret snaga Srbije – BK, Narodna seljačka stranka, Bošnjačka narodna stranka, Demokratska partija Makedonaca, Romska partija, Pokret vlaškog ujedinjenja, Pokret socijalista, Pokret za privredni preporod Srbije).

Izborni rezultat je pokazao da je Demokratska stranka desetkovana.

Njen rezultat 2014. je još uvek tri puta veći od rezultata DS-a s počeka višestranačja 1990. (374.887 glasova, 7 poslanika), u glasovima je veći od tadašnjeg rezultata SPO-a, glavnog izazivača tadašnje bande „crvene“ (794.789 glasova, 19 poslanika), ali kao glavni oponent prethodne naprednjačke vlade Ivice Dačića (i prvog potpredsednika Vučića), DS koja se ponovo podelila pred same izbore, nije prevazišla svoju unutrašnju krizu, niti odoleva pritisku naprednjaka koji nastupaju logorejično i uz upotrebu lake policijske konjice.

Birači, čija je volja na izborima ravna božjoj, poverovali su, dakle, vladajućoj propagandi i na izborima 24. marta 2014. tako učvrstili vlast naprednjaka (bivših radikala) da su oni do nogu potukli opoziciju – doduše uz oslonac na državne resurse. Transparentnost Srbija je uočila da su funkcioneri 2014. bili 848 odsto aktivniji u kampanji neko u resorima.

Neproporcionalna upotreba državnih resursa radi ponovnog osvajanja vlasti nije novost još od događanja naroda (koje je organizovano uz pomoć državnih i paradržavnih resursa, SSRN, SUBNOR), ali sadašnja vlast baš izgleda da je i to prevazišla.

Politički sistem u Srbiji je tim izbornim ciklusom promenjen ne samo zahvaljujući trijumfu Vučićeve liste već i time što su naprednjaci i njihovi sateliti dobili ohrabrenje od birača da nastave sa satanizacijom opozicije predstavljajući je kao tajkunsku ispostavu, i da povećaju aspiracije na apsolutnu vlast.

3.

Južni turski tok

„Pošto još nismo dobili dozvolu Bugarske, mislimo da u aktuelnoj situaciji Rusija ne može da nastavi realizaciju projekta Južni tok“, rekao je ruski predsednik Vladimir Putin u ponedeljak 1. decembra, na zajedničkoj pres-konferenciji sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, nakon što su Moskva i Ankara ugovorile izgradnju gasovoda prema Turskoj ispod Crnog mora kapaciteta 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje.

foto: fonet

Iz Gasproma je poručeno da je odluka o otkazivanju Južnog toka konačna, i da Evropa, ako želi gas iz turskog gasovoda, mora da izgradi potrebnu infrastrukturu za njegov transport do svojih potrošača.

Rusija je tako javila da i dalje nastoji da zaobiđe Ukrajinu kao tranzitnu zemlju, od čega EU želi da je odvrati, a da u Evropi nije voljna da investira u gasovod čiji deo kapaciteta mora da prepusti konkurenciji. Tražila je izuzeće Južnog toka od primene Trećeg energetskog paketa, što Brisel neće.

Slični sporovi oko Severnog toka (kupac gasa E.ON, GDF Suez i Dong) razrešeni su privremenim rešenjem, po kome je Nemačka 25. februara 2009. kopneni produžetak Severnog toka, gasovod OPAL od Grajfsvalda do Obenaua uz nemačko-poljsku granicu, na 22. godine nakon puštanja u pogon izuzela iz regulative koja se tiče taksi i pristupa, a Evropska komisija još ispituje taj slučaj. Iz Nemačke su dolazile izjave da se i posle Putinovog turskog zaokreta i o Južnom toku još može pregovarati.

U novogodišnjem intervjuu Putin je inače tvrdio da je hteo da svog turskog partnera Erdogana poštedi trenutnih evropskih pritisaka i da je predložio da se rusko-turski ugovor o gasu još ne objavljuje, ali da je Erdogan odgovorio da za to nema razloga, jer on ugovorom o gasu ništa ne krade…

O turskom zaokretu Rusi nisu prethodno obavestili ni dostavljače ni izvođače radova poput italijanskog konzorcijuma Saipem…

Nisu obavešteni ni bugarska vlada ni austrijski OMV, koji je nedavno potpisao ugovor s Gaspromom, ni Beograd, koji je na Južni tok gledao kao na strateški projekat koji bi u perspektivi Srbiji omogućio da iz tranzitnih taksa otplati kredit Gaspromu za izgradnju gasovoda i da kasnije pokrije značajan deo troškova za uvoz energenata.

Tu se kulturi sećanja nameće ona bizarno patetična slika srpskih ministara koji su solidarno stajali gologlavi na kiši dok slavna srpska vojska maršira pred Putinom. Da li je moguće da tada nisu pitali Putina šta je s Južnim tokom, oko koga se dugo nešto kuvalo i natezalo, i da nisu razumeli Putinovu rečenicu da je za tango potrebno dvoje, već su se toliko prenerazili kad je iz Ankare došla poruka koja se tiče Južnog toka: „A mi s Turkam zdjes prijatelji…“

O posledicama promene južne gasne maršrute po Srbiju, Putin je 7. decembra 2014. razgovarao s premijerom Mađarske Viktorom Orbanom i predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, koji saopštava da je ruskog predsednika zamolio da se kao kompenzacija obezbedi snabdevanje gasom hemijske industrije Srbije po povoljnijim cenama. Tvrdi da se razgovaralo i o tome da je za Srbiju značajna podrška oko formiranja Ruskog investicionog fonda, čija bi sredstva bila namenjena poljoprivrednoj proizvodnji i farmaceutskoj industriji orijentisanoj ka ruskom tržištu, i nešto o projektu „Petrohemija“.

Predsednik Nikolić je kasnije izjavio da mu se iz razgovora s Putinom čini da, uprkos njegovoj želji, Južnog toka neće biti, jer Rusija žuri da nađe rešenje preko Turske. Ministar spoljnih poslova Dačić posle razgovora s ruskim ministrom Lavrovom pominje da će srpske energetske potrebe biti uzete u obzir pri projektovanju novog gasovoda…

Uprkos najavi Rusije o obustavljanju Južnog toka, u Briselu su 9. decembra na sastanak sa evropskim komesarom za energiju Marošom Šefčovičem okupljeni ministri energije Italije, Austrije, Bugarske, Rumunije, Slovenije i Grčke, kao i ambasador Hrvatske pri EU, koji su se složili da je Južni tok trebalo uskladiti sa pravilima iz Trećeg ekonomskog paketa, dogovorili se da se okrenu drugim projektima, a kao jedan od alternativnih puteva za dotok gasa naveli su Južni koridor, koji bi od nalazišta u Kaspijskom moru trebalo da prođe kroz Azerbejdžan, Gruziju, Tursku, Grčku i Albaniju deonicom preko Jadrana do Italije. Izvorište tog gasa je polje „Šah Deniz“, koje za sada može dati 10 milijardi kubnih metara gasa godišnje, šesti deo projektovanog kapaciteta Južnog toka od 63 milijarde kubika godišnje.

Tanjug 19. oktobra javlja da je lider Socijaldemokratske stranke, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, u Bakuu razgovarao s predsednikom Azerbejdžana Ilhamom Alijevom o mogućem priključenju Srbije interkonekcijom preko Bugarske na gasovod Južni koridor.

U vreme Tadićeve vlasti, Azerbejdžanci su finansirali rekonstrukciju Tašmajdanskog parka u Beogradu, tamo gde je 1830. pročitan Hatišerif sultana Mahmuda kojim je Srbija dobila unutrašnju autonomiju, Miloš proglašen za naslednog kneza, a narodu dato pravo da izabere mitropolita, kada, po zapisu hroničara, „naši snovi počeše ostvarivati se“.

Dok je Tadić u govoru prilikom otkrivanja tog spomenika zborio o divnom i velikom narodu – hazarskom narodu, o kome je pisao Milorad Pavić u Hazarskom rečniku, u delu javnosti je kritikovano to podizanje spomenika diktatoru, a citirana je i rečenica direktora Azerbejdžanskog servisa Radija Slobodna Evropa Kenana Alijeva: „U Azerbejdžanu se već šalimo, pa kažemo da bilo koja zemlja kojoj je potrebna nafta ili gas samo treba da nazove neku ulicu po Hajderu Alijevu, podigne mu spomenik ili nazove neki park po njemu i dobiće tražene resurse…“

4.

Kineski most na novom putu svile

Most Zemun–Borča preko Dunava, dugačak 1,5 kilometara, sa 21,6 kilometara pristupnih saobraćajnica, koji se gradi od oktobra 2011. godine, otvoren je 18. decembra, kao prateći događaj samita grupe 16+1, koji je pod motom „Novi motor, nova snaga, nova platforma“, 16. i 17. decembra u Beogradu okupio 1350 učesnika iz Kine, Srbije, Bugarske, Češke, Estonije, Mađarske, Letonije, Litvanije, Poljske, Rumunije, Slovačke, Slovenije, Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Hrvatske…

Most košta oko 260 miliona dolara (85 odsto kreditira kineska Eksim banka, dok preostalih 15 odsto obezbeđuju država Srbija i Grad Beograd).

foto: fonet

Ugovor o zajmu za kredit za most Zemun–Borča između Vlade Republike Srbije i kineske Export-import banke potpisan je 14. jula 2010, a ratifikovan 30. novembra 2010, nakon što su Srbija i Kina 20. avgusta 2009. godine, tokom posete tadašnjeg predsednika Republike Srbije Borisa Tadića Kini, uspostavile strateško partnerstvo.

Sedmi član tog ugovora o strateškom partnerstvu se odnosi na privrednu saradnju dve zemlje, na unapređenje trgovinske i ekonomske razmene i na podsticanje preduzeća dve zemlje da sarađuju posebno u oblasti izgradnje mostova, elektrana, puteva i drugih infrastrukturnih projekata u Srbiji, kao i u oblastima kao što su komunikacije, petrohemijska industrija, energetika, visoke i nove tehnologije, industrijska proizvodnja i prehrambena industrija.

Kada je ta grupa 16+1 svoj prvi samit držala u Varšavi 2012, čulo se obećanje da će Kina od 3,2 hiljade milijardi evra svojih državnih rezervi oko 10 milijardi evra izdvojiti za kreditiranje, na 15 do 20 godina, istočnoevropskih puteva, železnica, aerodroma i elektrana.

Na samitu 16+1 u Bukureštu 2013, Srbija je kandidovala projekte koji se tiču energetike i infrastrukture, ugovorena je revitalizacija i izgradnja novog bloka Termoelektrane Kostolac, vrednosti preko 700 miliona dolara (za šta su pripreme počele 2010. godine) i izgradnja dela autoputa na tzv. Koridoru 11 – od Obrenovca do Ljiga.

U međuvremenu se govori o tome da su Kinezi voljni da finansiraju milijardu i po tešku modernizaciju pruge Beograd–Budimpešta preko koncesija, ili državno-privatnog partnerstva, uz obećanje da će radovi biti završeni za dve godine, i uz nagoveštaje naših političara da bi pruga mogla da se produži na jug do Pireja i da postane „južni tok kineske robe ka Evropi“. To je deo kineskog istočnoevropskog nastupa, na novom putu svile, kako se to naziva u novom dugoročnom planu kineske vlade o obezbeđivanju puteva kineske robe ka Evropi. U poslovičnom kič-preterivanju u prilikama u kojima se potpisuje i obećava ističe se izjava predsednika Srbije Nikolića da je pred kineskim premijerom Lijem citirao proroka Tarabića iz Kremana:

„Pre 200 godina bio je kod nas jedan mudar, ali nepismen čovek, a bio je prorok. Nikada nije čuo za Kinu, ali je rekao: ‘Doći će ljudi sa istoka, žuti ljudi, i zavladaće svetom. Oni će piti vodu sa srpske reke Morave…“

Tu nekako logično sledi pitanje za eksperte za kanal Morava–Vardar, među kojima i za eks-ministra Baćevića, sada ambasadora u Kini: Ako se napuni milijardu trista pedeset sedam miliona i trista osamdeset hiljada (1.357.380.000) čaša, samo po jedna za svakog Kineza, da l’ će Morava da presuši…

Premijer Li je odgovorio širokogrudo:

„Kao što ste pomenuli, mi ćemo zajedno da pijemo vodu i iz Dunava i iz Morave. Evropske zemlje, uključujući i Srbiju, vi ste dobrodošli u Kinu, da zajedno pijemo vodu iz reke Jangce…“

To je pošteno, ali kako ćemo, kad je prema podacima Privredne komore Srbije, 2013. godine vrednost izvoza Srbije u Kinu iznosila 9,2 miliona USD, dok je u istom periodu vrednost uvoza Srbije iz Kine bila šesnaest puta veća i iznosila 1,6 milijardi USD. Ove godine nije mnogo popravljena ta proporcija, koja je inače znatno lošija od salda zemalja istočne Evrope, u kojima je uvoz iz Kine 10 puta veći od izvoza u Kinu.

5.

Beograd na vodi, ugovor u fioci

Skicu oživljavanja Savskog amfiteatra „Evropolis“ CIP je uradio za potrebe predizborne kampanje SPS-a i JUL-a, kao repliku ranije rađenog projekta u SANU „Treći milenijum“, a lansirala je 1995. vlada Mirka Marjanovića. Socijalisti su tu ideju reciklirali još jednom, pred izbore 2008. „Beograd na vodi“ je naprednjačka predizborna tema iz 2012. Prema tvrdnji Nebojše Bakareca u jednom polemičkom tekstu, projekat tog Potemkinovog sela po nalogu SNS-a za vreme te predizborne kampanje, predstavio je neki Srđan Rupar, građevinski inženjer hidrotehničkog smera i vlasnik privatne firme „Hidroplaning“ iz Rakovice, koja je imala 9 zaposlenih…

Ove godine, 18. januara u Beogradu, pred vanredne izbore, projekat „Beograd na vodi“ je predstavio direktor novoosnovane kompanije „Eagle Hills“ Muhamed Alabar. Zaključkom Vlade RS (1. maj 2014) „Beograd na vodi“ je definisan kao projekat od posebnog značaja za Srbiju i grad Beograd. Rekonstruisana je zgrada „Beogradske zadruge“ u kojoj je priređena stalna izložba makete. Počelo je raščišćavanje terena, nekoliko šina pred izbore, a ostalo potom…

Stručna javnost je postavljala pitanja na koja je vlast nastojala da ne odgovori, o detaljima ugovora, o načinu finansiranja, o isključenosti domaće urbanističke struke, o provizornom menjanju generalnog urbanističkog plana Beograda, o nepoštovanju propisanih procedura neophodnih za takve projekte.

Odbor za arhitekturu i urbanizam Srpske akademije nauka i umetnosti dostavio je Republičkoj agenciji za prostorno planiranje dokument koji sadrži 22 stranice primedaba u kome se kaže da će „Beograd na vodi“ ostati izolovano ostrvo u centru prestonice, teško pristupačno i jedva prohodno, da će, ako se nacrt plana ne izmeni, mreža saobraćajnica u budućem kompleksu biti nedovoljna za predviđenih 17.700 stanovnika, a i da je nejasno gde će se, s obzirom na ekonomske prilike, naći kupci za poslovne lokale i 6128 stanova prosečne veličine od 170 kvadrata.

Transparentnost Srbija je predložila Republičkoj agenciji za prostorno planiranje i Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove Beograda da se nacrt prostornog plana za priobalje Save (projekat „Beograd na vodi“) povuče iz javne rasprave i da se pristupi izradi novog, jer je taj prostorni plan izrađen suprotno propisima, uz kompromise sa potencijalnim investitorom i pritiske tog investitora.

Nepreciznosti ima i u finansijskom delu plana. Infrastrukturno opremanje zemljišta potpuno je izostavljeno, a pretpostavljeni prihodi su beznačajno mali u odnosu na neminovna ulaganja u pripremu zemljišta, mišljenje je odbora SANU.

Na pitanje: „Najzad, kako vam se čini, da li će se i koliko izgraditi Beograd na vodi?“, sociološkinja Ksenija Petovar je u intervjuu „Vremenu“ br. 1247. od 27. novembra 2014, odgovorila:

„Ne znam. Prvo mora da se izmesti železnička stanica, da se reši pristup Prokopu, pa da se izgradi Prokop… Tu nije jasan nikakav redosled. Ali važno je istaći da je reč o građevinskom zemljištu nadomak Dunava, a s obzirom na to šta Dunav danas znači, na koji način se reguliše i da je to praktično glavni plovni put kroz Evropu, ima razloga da se razmišlja i o motivima zaposedanja teritorije. ‘Beograd na vodi’ je direktna pristupnica tom zemljištu, bez ikakvih ograda, bez ičega. Ugovor, koliko znam, iako ga je Šabić (poverenik za informacije) tražio, nedostupan je. Tako da mi ne znamo da li je to zemljište u zakupu, da li je poklonjeno ili prodato, mi još ne znamo ništa…“

6.

Dron s Prokletija

Sprava koja je raskopala stare rane srpsko-albanskih odnosa i protekle jeseni izazvala histeriju u regionu zove se dron, nazvana tako po trutu i zujanju. To je takozvani kvadrotor, mala bespilotna letelica sa četiri rotora (dva se okreću u smeru kazaljke na satu, a dva u suprotnom).

foto: ap photo

Prototipove su konstruktori pravili još 1908, pa 1922, pa 1956, ali piloti nisu uspevali njime da upravljaju. Usavršavanjem kompjuterske kontrole dron je postao upravljiv, koriste ga vojske za izviđanje, njime se može upravljati i sa pametnijeg mobilnog telefona ili tableta, ali je incident na stadionu Partizana pokazao da je posledicama koje izazove upravljati teško.

Tokom utakmice fudbalskih reprezentacija Srbije i Albanije iznad terena pojavio se dron o koji je bila okačena mapa „Velike Albanije“ s ispisanom rečju autohtonost (autochtonus) i sa slikama s početka 20. veka Ismajla Ćemajlija, koji je na velikoj Narodnoj skupštini, održanoj u Valoni 28. novembra 1912, proglasio nezavisnost albanske države i podigao albansku nacionalnu zastavu sa dvoglavim orlom, i Ise Boljetinija, kačačkog vođe iz Boljetina kod Zvečana, koji se sukobljavao i sa Turcima i sa Srbima, kako kad.

Kad je reprezentativac Srbije Stefan Mitrović pokušao da ukloni tu stvar koja je na ovdašnje navijače i mnjenje delovala kao crveni plašt na bika ranjenog banderiljama u nekoj španskoj areni, albanski reprezentativci Ljilja i Džaka su skočili da otmu „albansku nacionalnu zastavu“, neki gledaoci su utrčali u teren i nastala je tuča, jurnjava, rvanje, bacanje raznih predmeta na albanske igrače, dok se s tribina čulo skandiranje nalik na ono iz devedesetih: „Ubij, zakolji, nek Šiptar ne postoji“.

Neki navijači Škendije i navijači iz Prištine „preuzeli su odgovornost“ i slavili „pobedu“ uz incidente u Prištini, Tetovu, Kosovskoj Mitrovici, ispred srpske ambasade u Tirani, kod mosta u severnoj Kosovskoj Mitrovici i u Beču.

„Srpski huliganski revanš“ išao je na pekare: u Somboru je demolirana pekaru „Dva brata“, u Novom Sadu pekare „Vojvođanka“, „Evropa“, „As Pek“ i lokal „Baš ćevap“; u Vršcu pekare u ulicama Nikite Tolstoja i Dvorskoj, a na jednu pekaru u Staroj Pazovi bačena je bomba.

FIFA je kasnije registrovala utakmicu sa 3:0 za Srbiju, zbog odbijanja albanskih reprezentativaca da nastave utakmicu, a Srbiji je oduzela tri boda i odrezala novčanu kaznu zbog loše organizacije.

Dok se još nisu stišale strasti, u posetu Srbiji je 22. oktobra, posle malo zatezanja i pritiska evropskih diplomata, ipak došao albanski premijer Osli Rama, čijeg su mlađeg brata u medijima sumnjičili da je organizovao incident, a policija ga saslušala i dozvolila mu da napusti Srbiju s američkim pasošem.

Ta prva poseta visokog albanskog zvaničnika 68 godina nakon susreta Tita i Envera Hodže 1946. obeležena je još jednim diplomatskim incidentom: Rama je na konferenciji za štampu rekao da Srbija treba da prizna neminovnost – tj. nezavisnost Kosova, a premijer Vučić mu odgovorio da što se Srbije tiče Kosovo nikad neće biti nezavisno i da on neće dozvoliti ponižavanje Srbije. I pored incidenta, Rama je, zbog jačanja regionalne saradnje, pomirenja u regionu i kineskih para, još jednom došao u Srbiju, na samit grupe 16+1…

Javno mnjenje se u medijima kretalo po amplitudi između albanofobnog ogorčenja zbog velikoalbanskih provokacija i ruganja sarkastičnih komentatora-evrofila nad navodnom privremenošću političke formule „I Kosovo, i Evropa“.

U međuvremenu predsednik Srbije Nikolić je nekoliko izjava zapadnih diplomata, sličnih Raminim, protumačio kao nagoveštaj da će Brisel kad-tad Srbiju suočiti sa priznavanjem Kosova i najavio da će podneti predlog platforme za nacionalni konsenzus o tome do koje granice Srbija može ići kad je reč o kosovskom pitanju…

7.

Štrajk advokata ili „buna na notare“

Rad sudova je praktično blokiran od 10. septembra, kada su Beogradski advokati stupili u štrajk, a nedelju dana kasnije Skupština Advokatske komore Srbije (AKS) donela odluku da advokati iz cele Srbije obustave rad. Advokati se žale zbog povećanja poreskih dažbina, ali pre svega osporavaju ovlašćenja koja su vlasti dale javnim beležnicima, notarima. Branislav Stanić, jedan od učesnika protesta, kaže: „Oni su uveli monopol da samo 93 čoveka u državi mogu da sastave ugovor. Znači, ne možemo da sastavimo ni mi za sebe, ni mi kao advokati kada nas angažuje stranka, niti profesor obligacionog prava koji je i nas i notare tome učio…“

foto: a. anđić

Advokati su tvrdili da je njihov cilj zaštita ustavom zajemčenih prava građana, zaštita pravnog poretka i principa vladavine prava, zaštita položaja advokature kao nezavisne društvene službe. Ukazuju na nedovoljno promišljeno donošenje zakona, na urušavanje principa zakonitosti i na neodgovornost državnih funkcionera.

Ministar pravde Nikola Selaković je pokušao sa zaplaši advokate tvrdeći da njihov štrajk predstavlja pokušaj državnog udara, da je zbog sprege politikanata i tajkuna celo pravosuđe blokirano, te da je nekome cilj da se Miroslav Mišković ne osudi i da se destabilizuje cela država. Predsednik advokatske komore Srbije Dragoljub Đorđević je na to odgovorio da izjava ministra predstavlja skandal, te da ne samo da ponižava advokaturu nego je ovog puta prešao i na ponižavanje suda: „Ministar pravde je obrukao svoju vladu i pokazao da je presudio određenim ljudima pre nego što je to učinio sud.“

Advokati su najavljivali tužbe protiv ministra Selakovića, a Demokratska stranka je insistirala da ministar pravde Nikola Selaković ili povuče poteze koji će omogućiti deblokadu pravosuđa ili da podnese ostavku.

Sredinom decembra delegacija advokata je s vladom još usaglašavala o čemu će pregovarati radi završetka štrajka.

8.

Darko Šarić u prisustvu vlasti

Saradnjom urugvajske policije, srpske BIA i američke Agencije za borbu protiv narkotika (DEA) u akciji „Balkanski ratnik“, pre četiri i po godine, na jahti „Maui“ pod britanskom zastavom, u luci Santjago Vaskes, 25 kilometara zapadno od Montevidea u Urguvaju, zaplenjeno je 2,8 tona kokaina, pre ukrcavanja na brod kojim je planiran prevoz do Evrope.

Beogradska policija je tada uhapsila s tim povezane pripadnike takozvane Šarićeve grupe koji su se zatekli u Srbiji.

foto: fonet

U januaru 2010. međunarodna poternica raspisana je i za Darkom Šarićem.

Zajedničkom akcijom državnih organa Srbije i Crne Gore, u utorak 18. marta 2014. Darko Šarić je sproveden na beogradski aerodrom, a odatle u odeljenje MUP-a za potrage gde mu je utvrđen identitet, a potom u Specijalni sud. Šarić je, po jednoj verziji, pronađen u Latinskoj Americi, gde se krio prelazeći iz jedne zemlje u drugu, pa je nakon što je lociran prebačen u Crnu Goru, gde je uhapšen i u pratnji pripadnika BIA prebačen avionom u Beograd. Ako je ta verzija tačna, onda u hapšenju Šarića mora da je važnu ulogu igrala američka DEA. Po jednoj od verzija, Šarić se predao u Venecueli, gde su ga locirali CIA i BIA, a u Podgoricu je prebačen avionom sa švajcarskim oznakama.

Tada još prvi potpredsednik Vlade, Aleksandar Vučić je saopštio da se posle lociranja Darka Šarića 24. februara srpskoj vladi (u tehničkom mandatu, pošto su vanredni izbori bili raspisani za 16. mart) javio Šarićev branilac i ponudio bezuslovnu predaju, da je taj zahtev prihvaćen, kako ne bi došlo do odugovlačenja ekstradicije i kako bi se izbeglo krvoproliće prilikom hapšenja. Šariću je omogućeno da se u međunarodnoj zoni podgoričkog aerodroma vidi sa sinom, ćerkom i suprugom koji su na aerodrom doleteli iz „treće zemlje“.

Srpski ministar pravde Selaković se na saradnji posebno zahvalio američkoj CIA, slovenačkoj agenciji SOVA, španskoj, belgijskoj, austrijskoj i švajcarskoj službi bezbednosti. Radnu grupa BIA direktno pod koordinacijom direktora BIA činilo je deset službenika Agencije, a mreža pod kontrolom te radne grupom brojala je više od 100 osoba.

Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je ukupno pola tuceta optužnica protiv Darka Šarića i protiv 39 članova zbog trgovine narkoticima, zbog pranja više od 20 miliona evra dobijenih prodajom kokaina ulaganjem u legalne privredne tokove i kupovinu preduzeća, zemljišta i nekretnina. Sud je Šariću i njegovim saradnicima privremeno oduzeo i veliki broj nekretnina, automobila i akcija pojedinih firmi.

Neki od njegovih saradnika (navodno njih 18) još su u bekstvu, devet je 2010. priznalo krivicu i osuđeno na osnovu sporazuma sa tužilaštvom, a trojica su dobila status svedoka saradnika.

Špekulisano je o istragama o putu Šarićevog novca i njegovim vezama u aparatu vlasti.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić se obratio naciji u petak 20. juna, rekavši da nije zadovoljan borbom protiv organizovanog kriminala, odnosno borbom protiv kriminalnih grupa koje se bave prodajom i švercom droge, zbog toga što kriminalne grupe imaju uporište u samoj policiji.

Povodom stanja u Ministarstvu unutrašnjih poslova, sa predsednikom Srbije su se u petak 20. juna na Andrićevom vencu sastali premijer Vučić i ministar policije Nebojša Stefanović. Vučić je sazvao sednicu Biroa za koordinaciju službama bezbednosti i najavio da će država u najhitnijem roku staviti tačku na krizu koju sam od sebe proizvodi sistem bezbednosti.

Kasnije je javljeno da su smenjeni načelnik Uprave kriminalističke policije Rodoljub Milović, načelnik Uprave policije Mladen Kuribak, načelnik granične policije Nenad Banović, prvi čovek uprave za obezbeđenje Zoran Tomašević, a ranije je s funkcije smenjen načelnik saobraćajne policije Dragiša Simić.

Nije jasno šta se htelo tabloidnim spinovanjem pre i posle tih smena – nije bilo sasvim jasno da li to ratuju pojedine policijske frakcije ili neko želi da pokaže da su te smene povezane sa slučajem Šarić, da je Šarić u zatvoru, kako kažu zluradiji među ekspertima, faktički postao član kadrovske komisije MUP-a, ili je spinovanje poslužilo da se lakše progutaju smene nečim drugim motivisane.

9.

Posle 12 haških godina: „Šeki is on the road again“

Sudsko veće Međunarodnog suda za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1993. godine, naložilo je 6. novembra 2014. privremeno puštanje na slobodu Vojislava Šešelja, optuženog (IT-03-67) za krivična dela zločini protiv čovečnosti, kršenja zakona i običaja ratovanja, progoni na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi.

foto: beta

Sud je tu odluku doneo na sopstvenu inicijativu i iz humanih razloga, zbog pogoršanja zdravstvenog stanja optuženog, „imajući u vidu nove okolnosti i kako bi izbeglo najgore“, „da bi optuženom bila pružena prilika da bude podvrgnut medicinskom tretmanu u okruženju koje je najprimerenije“.

Suđenje Vojislavu Šešelju, koje po dužini pritvora od 11 godina i šest meseci sigurno ulazi u pravne anale, dodatno je zakomplikovano kada je sudija član Pretresnog veća Frederik Harhof 6. juna u nekom pismu javno istupio protiv oslobađajuće presude Šešelju. Zbog toga je Šešelj podneo 9. jula 2013. zahtev u kojem je tražio izuzeće Harhofa. Imenovana je posebna komisija koja je 28. avgusta izuzela sudiju Harhofa iz predmeta Šešelj, nakon što je većinom glasova utvrdila da je sudija pokazao neprihvatljiv utisak pristrasnosti u korist donošenja osuđujućih presuda i 7. oktobra 2013, opet većinom glasova, uz suprotno mišljenje sudije Liua, odbacila zahtev Tužilaštva za preispitivanje svoje odluke.

Vršilac dužnosti predsednika Međunarodnog suda je 31. oktobra umesto sudije Harhofa u Pretresno veće u predmetu Šešelj imenovao sudiju Nianga, koji dobio vreme da proučava spise predmeta u kome je dokazni postupak završen, a presuda nije doneta.

Dok je Šešelj čekao nastavak suđenja, konstatovano je da se njegovo zdravstveno stanje ozbiljno pogoršalo.

Sud je naznačio dva uslova za puštanje optuženog Šešelja na privremenu slobodu: da ne stupa u kontakt sa žrtvama i svedocima, i da se vrati u Međunarodni sud kada veće to bude naložilo. Vlada Republike Srbije je bila spremna da garantuje poštovanje mera koje sudsko veće propiše, ali je kao uslov za svoju saradnju tražila da se optuženi zvanično i nedvosmisleno obaveže da će poštovati propisane uslove. Mada Šešelj nije hteo da se obaveže, sudsko veće je odluku donelo mimo volje optuženog. Na sajtu haškog suda jedna naznaka ipak govori i o nejavnom aneksu koji govori o obavezama vlade Srbije u slučaju Šešelj.

Nakon puštanja na privremenu slobodu iz Haškog tribunala, gde je u pritvoru bez presude proveo duže od 11 i po godina, Vojislav Šešelj je 12. novembra 2014. u 12.56 avionom Airbus A319 let JU 361 KL 2824 iz Amsterdama sleteo na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“, gde su ga dočekali sinovi i supruga, pristalice i rukovodstvo Srpske radikalne stranke.

Pristalicama se obratio sa terase Magistrata u Zemunu rekavši da ga je Haški tribunal, koji je nazvao „ranjena globalistička zver koja i dalje uništava živote srpskih političkih i vojnih lidera“, „brutalno izbacio“ iz pritvora da ga se „otarasi što pre“. Podsetio je pristalice da je kad se ono 2003. dobrovoljno predao, obećao da će rasturiti Tribunal, da je borba trajala duže nego što je očekivao, ali da se pobedi u zube ne gleda. Rekao je da se više predavati neće, pa neka ga hapse, ako smeju.

Dva dana kasnije, 14. novembra, u 12 časova na Trgu Republike u Beogradu na mitingu Srpske radikalne stranke Šešelj je napao vladu svojih bivših partijskih kolega: „Sada su na vlast došli najgori, naši dojučerašnji saborci i saradnici. Bili su u prvim redovima za odbranu Srbije, a sada se dodvoravaju Amerikancima. Izdali su, ali je došlo vreme da polože račune…“ Okupljanje simpatizera i pripadnika Srpske radikalne stranke na Trgu Republike počelo je sa pesmom Zabranjenog pušenja Šeki is on the road again.

Puštanje Šešelja na slobodu izazvalo je uzbuđenje u Hrvatskoj, nakon čega su odnosi s Beogradom zahladneli, a Hrvatska je uspela da progura inicijativu da Evropski parlament donese posebnu rezoluciju protivljenja odluci Haškog suda i zahteva da se srpska vlada distancira od Šešelja, što je srpski premijer Vučić odbio tvrdeći da niko sada ne može povezati srpsku vladu i Vojislava Šešelja.

10.

Odlični učenik
Novak Đoković i mi ponavljači

U pet najboljih mečeva u sezoni kada su u pitanju grend slem turniri, po izboru ATPWorldTour.com, Novak Đoković je akter prva dva.

1. Novak vs. Rodžer Federer – Vimbldon, finale (6:7, 6:4, 7:6, 5:7, 6:4);

Posle strašne borbe u velikom finalu, Novak Đoković (1987) pobedio je Rodžera Federera (1981) rezultatom 3:2 i onemogućio ga da dođe do svoje osme titule na Otvorenom prvenstvu Velike Britanije. Uzbudljiv meč odluke koji je trajao tri časa i 56 minuta na centralnom terenu „All England Lawn Tennis Club“, obeležili su dramatični obrti. Nakon što je „prelomio“ kad je bilo najpotrebnije, Novak Đoković, ponosni mladi otac i zahvalni učenik, posle te epske pobeda u Vimbldonu rekao je:

foto: ap photo

„Trofej posvećujem svojoj budućoj supruzi i bebi. Postaću otac, spremam se i dalje za to. Posvećujem ga i porodici i celom mom timu, koji žrtvuju svoje vreme zbog mene. A želim da ga posvetim i mom prvom treneru, Jeleni Genčić, koja me je naučila osnovama tenisa…“

2. Novak vs. Stanislas Vavrinka – Australijen open, četvrtfinale (6:2, 4:6, 2:6, 6:3, 7:9);

U maratonskom meču četvrtfinala koji je trajao četiri sata, Novak Đoković je posle velike borbe poražen od Švajcarca Stanislasa Vavrinke rezultatom 2:3.

„Ovo je sport. On je pokazao mentalnu snagu, iskoristio je svoje šanse i zaslužio da danas pobedi. Zna kako se igraju veliki mečevi…“

Novak je 16. novembra osvojio titulu na završnom Masters turniru u Londonu bez borbe, jer je Rodžer Federer morao da odustane zbog povrede leđa. Rekao je da mu je radost umanjena što je izostao veliki meč baš u trenutku kada je po treći put došao na poziciju broj 1 na finalnoj ATP listi za 2014. godinu.

Proglašen je za najboljeg sportistu Srbije u izboru Olimpijskog komiteta Srbije.

Uspeh tog momka, o svom ruhu i kruhu u inostranstvu, po drugi put je uvršten u deset događaja koji obeležavaju godinu u Srbiji zato što razvija pobednički mentalitet koji je ovde jako potreban, ali se ne prima, i što lepo obnavlja ovde zaboravljeno načelo „U pobedi se ne uznesi, u porazu ne poklekni“.

I mi bismo mogli tako, ali nas ne sluša reket – a i klizadu nam se opanci.

Ubi nas ova kiša…