Gde su (i zbog čega) iščilele devedesete godine

Prošlost je, naravno, nepovratna. Ono što se dogodilo, dogodilo se na takav način da se više ne može ponoviti. Ili, kako je umeo reći Zoran Đinđić, od akvarijuma možemo napraviti riblju čorbu, ali od riblje čorbe ne možemo napraviti akvarijum. To, međutim, ne znači da je prošlost mrtva. Naprotiv. Ona ne samo da je živa, nego je neizvesna koliko i budućnost.

Kako sad to? Na pitanje, naime, šta se (zaista) dogodilo, odgovaraju tumačenja. Pohvatali smo ribice po akvarijumu i skuvali riblju čorbu, glasi jedno tumačenje. Drugo će, međutim, reći da su ribice pocrkale i da nismo kuvali ništa, nego smo mrtva riblja tela bacili mačkama. Treće tumačenje insistiraće na tome da nije bilo ni akvarijuma ni riblje čorbe. I tako dalje. Prošlost, utoliko, postoji samo kao tumačenje prošlosti – ne postoji prošlost izvan interpretacije prošlosti, ne postoji prošlost kao takva – tako da upravo od tumačenja zavisi kakva će prošlost biti, a naročito to zavisi od dominantne priče, od onog tumačenja koje se, kao zvanična verzija, slavi i predaje po školama i fakultetima. Istorija nije drugo do tumačenje prošlosti.

Ovde ne bi trebalo da previdimo paradoksalni jezičko-gramatički zaplet: o prošlosti, naime, govorimo u budućem vremenu, od tumačenja zavisi kakva će prošlost biti. Ne kakva je bila, nego kakva će biti. Upravo se zbog toga može reći da je prošlost neizvesna koliko i budućnost. Upravo zbog toga, uostalom, odnos političke zajednice prema onome što se dogodilo uobličava tu zajednicu, daje joj formu i postojanost ili je čini žrtvom sopstvenog samozavaravanja, dnevno-političkog inženjeringa, nezrelosti, nesuočavanja s onim što se u ime iste te zajednice radilo, ili što će se, pozivajući se na maglovitu prošlost, tek raditi.

Politička zajednica, dakle, snosi odgovornost ne samo za svoju budućnost, već i za sopstvenu prošlost. Odnos prema devedesetim godinama prošloga veka, u kojima se dalekosežno projektovala budućnost Srbije, utoliko je savršen primer političkog inženjeringa, namerno proizvedenog slepila, neimanja pameti da se zajednica s prošlošću suoči otvoreno i pošteno. Cena nesposobnosti, kukavičluka i gluposti se, otprilike, izračunava kao u Đinđićevom primeru s akvarijumom i ribljom čorbom: kada nas prošlost od koje bežimo bude stigla, biće kasno, ona nas je već zaskočila i zarila svoje očnjake u naše karotide. Zapravo, to se već dogodilo, a srpska politička zajednica – koja jedva da je još politička – sigurno i nenadoknadivo ostaje bez života.

IŠČILELA PROŠLOST

Devedesete godine dvadesetog veka u Srbiji gotovo su iščilele iz kolektivnog sećanja iako su tada udarani temelji onoga što se danas zove Srbija: komunističku diktaturu zamenila je nacionalistička diktatura Slobodana Miloševića, umesto socijalističkih institucija postavljene su institucije koje su imale ličiti na demokratske, ali osim privida nisu pružale nikakav demokratski sadržaj – odluke je, naravno, donosio jedan čovek, tehnolog samosvrhovite vlasti skučenih vizija i siromašnih, ali zato opasnih ideja – nacionalistička elita je zemlju uvela u ratove i devastirala ekonomiju, javna sfera je stavljena pod kontrolu Socijalističke partije Srbije, država se do nerazlikovanja smešala s kriminalnim strukturama (u parlamentu su sedeli osuđeni kriminalci i vođe paravojnih jedinica), stepen nasilja vlasti prema sopstvenim građanima, naročito prema kritičarima vlasti, bio je značajan i opasan, kultura je postala polje na kojem se promovisala i legitimisala nacionalistička priča, ispisivala se neka nova istorija s glavnim likovima koji su, u prethodnoj varijanti, bili negativci, a Srbija je posle rigoroznih sankcija načinjena parijom savremene Evrope, sa sve NATO pohodom koji je jedini mogao zaustaviti podivljali srpski režim.

U svemu tome odlično se snalazio i značajan doprinos dao upravo aktuelni predsednik Srbije. Zbog toga devedesete godine, kao tema, ne postoje u javnosti pod Vučićevom kontrolom – dakle, više od 90 odsto javnog prostora – a ako se i pojavi, jedva da se šta ima smisleno čuti. O programima humanističkih nauka za osnovne i srednje škole nema se, posle desetogodišnjeg ubijanja u pojam, šta reći, a i veliko je pitanje kako iscrpljeni, preplašeni i poniženi profesori uopšte reaguju kada im se i pruži prilika da nešto kažu o vremenu kada je Srbija radosno krenula u provaliju. Čitav jedan period savremene srpske istorije nestaje pred našim očima.

Proces nestajanja devedesetih godina prošloga veka, koje će ne mali broj komentatora nazvati najsramnijim u srpskoj istoriji, poklapa se sa procesom brisanja savremene srpske istorije iz kolektivnog sećanja, ali zato procvat doživljavaju srpski srednji vek i, razume se, poslednjih desetak godina koje, pod vlašću Aleksandra Vučića, poprimaju mitski karakter. Kada je, dakle, sadašnjost toliko divna i kada nam je podarila mudrog i omnipotentnog vođu, onda nema nikakve potrebe za prošlošću. Kao ni za budućnošću, uostalom.

Ovako temeljna specijalna operacija ispiranja kolektivnog sećanja nije se događala, verovatno, ni u doba komunizma kada istorija, doduše, jeste počinjala s pobednicima i njihovim ofanzivama (odnosno ofanzivama na njih) – revolucionari vreme uvek računaju od trenutka kada su osvojili vlast – ali nekakav se istorijski kontinuitet ipak bio očuvao. Sada, međutim, osim Stefana Nemanje i Vučića i njegove genijalnosti, srednjovekovnih manastira i Vučića i njegove sveprisutnosti, Svetog Save i Vučića i njegovog zlatnog doba, srpskih srednjovekovnih ameba i Vučićevih ameba, nema ničeg i nikog. Ne, dakle, samo što je kult ličnosti usisao sve druge sadržaje, već se devedesete godine, ako se već ne mogu izbeći, tumače hotimično dvosmisleno i bez udubljivanja u sadržaj – “Slobodan Milošević bio je veliki vođa”, izjaviće A. V, “jedino mu prilike nisu bile naklonjene”, što će se, ispotiha, ponavljati na svakoj godišnjici Miloševićeve smrti – ili se njihov sadržaj (kanibalski ratovi, na primer, u kojima je Srbija imala zapaženu, glavnu ulogu) prećutkuje upravo zboga što je, zarad kulta ličnosti, bližu prošlost potrebno temeljno prebrisati. Bliža prošlost, naime, ne može ništa dobro da nam kaže o gospodaru Srbije. Naprotiv.

VEČITA SADAŠNJOST

foto: draško gagović

Zbog ove poslednje okolnosti i prošlost se, u zvaničnom govoru, sve više udaljava od devedesetih godina i trenutno tumara, nesistematično, neznalački, površno, ali masama razumljivo, po srpskom srednjem veku. To je, uostalom, radio i Miloševićev režim, koji je u svoju osnovu postavio Kosovski mit, dok se u naprednoj varijanti ta prošlost pomera još dublje, na još bezbednije mesto, u bezobličnu simboličku ravan koja ne služi nikakvom preispitivanju, već održanju entropije, večite sadašnjosti u kojoj se, doslovno, kao u rđavom pozorišnom komadu, ne događa ništa. U redu, kraljica drame glumata svakodnevno, izlivi panike se smenjuju s izlivima očajanja, afere se nižu brzinom kojom pečurke izrastaju posle kiše, svaki čas neko uperi poneko ubojito sredstvo u njega, ali se on svaki put snađe, radi do iznemoglosti, spava na podu i spasava decu iz smetova pa se posle prenemaže po opskurnim televizijama, no masa besmisla ostaje neizmenjena, a Srbija atrofira usred nekretanja i neunošenja hranljivih materija.

Srednjovekovni vladarski modeli, uz to, ne služe samo bekstvu u duboku prošlost, već nose sobom i značajan simbolički materijal. Srbija se ne oslanja na republikansku tradiciju, jer u tom slučaju moralo bi se govoriti o petooktobarskoj republici, jedinoj u istoriji Srbije koja je postojala u punom kapacitetu. To, međutim, iz perspektive autoritarnog režima s harizmatskim vođom ne dolazi u obzir, kako zbog toga što republiku, kao poredak podeljene vlasti, treba uništiti (to je već urađeno), tako i zbog toga što se političkim protivnicima, uglavnom baštinicima petooktobarske republike, ne sme prepustiti ni mrvica simboličkog kapitala. Uz to, svaka republikanska ideja nosi u sebi kako ideju slobodnog javnog prostora – dakle, ideju nadmetanja različitih političkih ideja u javnom prostoru – kao i modernizacijski potencijal, te ideju vladavine zakona, što bi desničarskoj falangi – poslušajmo samo šta govori Aleksandar Vulin – bilo kao balvan na putu. Ali ako nastoji da ideju republike odgurne od sebe najdalje moguće, ako svoju vlast tek delimično legitimiše demokratskim procedurama jer te procedure nisu slobodne (te nisu ni demokratske), podsećanje na monarhistički model koji je, de facto, na delu u Srbiji, jako dobro dođe jer nudi oblik vladavine koji je, veruje se, blizak srpskoj tradiciji. Što je, u konkretnom slučaju, taj model star 600 godina, sitnica je koja ne opterećuje široke duhove poput njegovog.

UBIJANJE POLITIČKE SUPSTANCIJE

foto: zoran sinko

Režim Aleksandra Vučića počiva na proizvoljnostima, poluistinama, otvorenim lažima, visokom stepenu fizičkog i medijskog nasilja, zloupotrebi države, na neslobodi, ali i na političkom inženjeringu koji šteluje prošlost prema zahtevu dana i volji vođe. Preskočiti devedesete godine znači gurnuti u zaborav ideju otpora i, time, ideju političke borbe, a u krajnjoj instanci i istinu kao uslov mogućnosti života. Petooktobarska republika bila je, dakle, prva srpska republika u punom kapacitetu: podela vlasti je postojala, demokratski karakter izbora nije doveden u pitanje, javni prostor je bio slobodan, a politički život se, svim nedostacima uprkos, odvijao onako kako priliči republici. Bila je to krhka republika, ali jeste bila republika. Zbog čega se Vučićev režim bori tako svesrdno protiv republike, naročito sirovim lažima – rečeno je. Zanimljivije je, međutim, zašto tako grčevito nastoji da odagna devedesete godine, a da se razlog ne tiče samo podsećanja na vođinu ništavnost pre nego što je postao vođom. Reč je o ideji politike.

Miloševićev režim je u hodu učio kako se uspostavlja i učvršćuje nacionalistička diktatura u uslovima višepartijskog sistema, ali ideja slobode je, devedesetih godina, bila jača nego što je to danas, a samim tim i ideja politike. Koliko god Miloševićev režim bio represivan, uprkos političkim ubistvima i sveprisutnom nasilju, on nije uspevao da zaustavi politički život. Otpor režimu neprestano je, uza sve probleme, uvek iznova stvarao novu političku supstanciju: ideje su postojale, a cilj je bio, uz uspostavljanje republikanskog poretka, smenjivost vlasti u demokratskim (dakle, nenasilnim) procedurama. Čak i kada je entropija Miloševićevog režima pretila da ovlada čitavom javnom scenom – godine 1995, recimo, kada se pojavio kao jemac mirovnog sporazuma, ili neposredno nakon NATO intervencije – otpor je postojao. Vučić je, utoliko, naučio diktatorsku lekciju (a eno mu ga i brat Putin): ne dopustiti politici da živi.

Politika je opasna po diktatore, a ono što se nama prikazuje kao politika nisu drugo do dvorske spletke. Važno je ne dopustiti bilo kakvo javno sučeljavanje – ni Milošević nije polemisao u javnosti, nego je svoje istine izricao direktno u kameru – kako politička supstancija ne bi oživela. I to je Vučiću vrlo dobro polazilo za rukom i propagandom sve ove godine, dok mu se nije suprotstavio ekološki pokret svojom zapaljivom energijom i posle čitave decenije ponudio političku igru onome ko nastoji na svaki način da izbegne političku arenu. Putinov napad na Ukrajinu scenu je vratio u pretpolitičko stanje, ali to je druga priča. Devedesete godine su, dakle, u odnosu na Vučićevu Srbiju bile poput živog političkog izvora, te ih, upravo zbog toga, valja odagnati.

Večita sadašnjost Vučićeve Srbije pritiska svom svojom beznadežnošću, svojim sivilom i nepokretnošću. Borba za slobodu, u ovom slučaju, znači borbu za prošlost, za političku supstanciju, za mogućnost da se iz prošlosti nešto nauči kako budućnost ne bi ostala prazni horizont ispunjen vođinom nakaznom grimasom.