Gazda Radoica kupuje, kupuje

Višegodišnja priča o prodaji Tanjuga i Studija B i dalje je nezavršena. Suprotno očekivanjima, na otvaranju ponuda za kupovinu ove dve medijske kuće, održanom 14. avgusta, pokazalo se da ponuda za Tanjug nema, a da je samo Maksim Media dostavila ispravnu dokumentaciju za preuzimanje Studija B.

Znači li to da nema zainteresovanih za medije koji na prvi pogled predstavljaju odličnu investiciju? Ili je i ovde reč o nekim političko-tajkunskim kalkulacijama? Sudeći po onome što se događalo u vezi s te dve privatizacije, biće da je uglavnom reč o ovom drugom.

MAČKA U DŽAKU: U danima neposredno pred otvaranje ponuda, dosta se pisalo o onima koji su navodno otkupili privatizacionu dokumentaciju: biznismen iz Kruševca Radoica Milosavljević, Adria media – izdavač „Kurira“, i Dejan Jocić, vlasnik TV Nova i nekadašnji direktor TV Prva. Međutim, niko od njih nije poslao zvaničnu ponudu.

foto: blic

U izjavi za „Blic“, vlasnik „Kurira“ Aleksandar Rodić rekao je da je odustao od kupovine zbog „prevelike zavisnosti od budžeta države“, dok se ostali ponuđači nisu izjašnjavali, pa nije ni poznato da li će na kraju učestvovati u privatizaciji. Ukoliko se odluče na taj korak, postoji mogućnost da Tanjug kupe po ceni do pedeset odsto nižoj od prvobitne – dakle, za 360.000 evra.

Cena državne informativne agencije bila je, inače, jedna od tema na konferenciji za novinare koju je 5. avgusta organizovao portal Pištaljka, nakon višemesečnog istraživanja rada i poslovanja Tanjuga. Govoreći na toj konferenciji, članica Saveta za borbu protiv korupcije Miroslava Milenović konstatovala je da je procenjenih 700 i kusur hiljada evra „frapantna cena“, pre svega zbog toga što se ne zna šta ova agencija zapravo poseduje, a da su javno dostupni samo finansijski izveštaji o poslovanju zaključno sa 2013. Po njenim rečima, netransparentnost imovine otvara mogućnost da neko blizak vlasti dobije „povlašćene informacije“ o imovini Tanjuga i tako stekne prednost nad svojim konkurentima.

foto: fonet

Milenovićeva je, inače, potvrdila i ono što je Rodić naveo kao razlog svog odustajanja – zavisnost Tanjuga od državnog budžeta: kako je istakla, 70 odsto prihoda te kuće čini budžetski novac, dok se ostatak uglavnom odnosi na sredstva od zakupa zgrade na Obilićevom vencu, koja je vlasništvo države (iako kiriju uredno naplaćuje zakupac – Tanjug, a ne vlasnik zgrade – država).

RADOICA: Osim cene i tačnog popisa imovine, u slučaju Tanjuga zanimljiv je i spisak potencijalnih kupaca. Što se tiče Aleksandra Rodića i Dejana Jocića, oni nekako spadaju u domen očekivanog: u pitanju su ljudi koji se smatraju ovdašnjim medijskim mogulima, i kojima bi svakako u prilog išlo da postanu gazde agencije koja – uprkos silnim gresima iz devedesetih i povremeno ozbiljnim „brljama“ iz bliže prošlosti – ipak ima ugled, razvijenu dopisničku mrežu, ime koje se prepoznaje.

Treći potencijalni kupac, međutim, iznenada je izronio iz poluanonimnosti i za samo nekoliko meseci postao ozbiljan igrač na srpskoj medijskoj sceni. Radoica Milosavljević je, naime, novopečeni vlasnik čak tri televizije: RTV Pančevo, RTV Kragujevac i RTV Kruševac, a za TV N1 nedavno je izjavio da mu je cilj kupovina čak 11 televizijskih stanica.

Od kada je počeo da se pojavljuje na konkursima za privatizaciju medija, o Milosavljeviću se uglavnom pisalo kao o čoveku povezanom sa ministrom odbrane Bratislavom Gašićem – navodno, ovaj zapravo kupuje medijske kuće preko svog drugara, kruševačkog biznismena. Milosavljević je te glasine demantovao, rekavši da „televizije kupuje samo u interesu svog džepa“, dok sa Gašićem nema nikakve poslovne veze.

Pisalo se, takođe, da je Milosavljević prethodno služio višegodišnju zatvorsku kaznu, što je ovaj takođe demantovao: „Nikada nisam bio osuđen na kaznu od četiri godine zatvora. Kao predsednik FK Napredak 1978. bio sam osuđen na 16 meseci, međutim, deset godina se vodio taj spor“, objasnio je za N1, podsećajući da je 12 godina bio zamenik gradonačelnika Kruševca i predsednik Izvršnog saveta. „U okviru posla koji radim, imam Dom zdravlja, koji zapošljava 40 radnika, imam visoku školu za menadžment, fabriku koja mi je omogućila da steknem kapital.“

Po svemu sudeći, taj kapital nije za zanemarivanje, pošto se Milosavljević obavezao da će za RTV Pančevo, RTV Kragujevac i RTV Kruševac platiti skoro 200.000 evra – 87.200 za pančevačku radio televiziju, 85.500 za kragujevačku i 14.000 za kruševačku. Istina, ponuda za RTV Kragujevac tek bi trebalo da bude i zvanično potvrđena 20. avgusta, što znači da gazda Radoica ima još vremena da se predomisli.

Bilo bi zaista nezahvalno analizirati šta će kruševačkom biznismenu toliki mediji (tim pre što nema nikakvog prethodnog iskustva s medijima), ali to će se ubrzo i samo pokazati.

Biće to zanimljivo za gledanje, ne samo zbog posla koji će te redakcije ubuduće morati da obavljaju, već i zbog toga što su, u međuvremenu, iz njih otišli skoro svi zaposleni. Iz RTV Pančevo, recimo, od ukupno 63 zaposlena otišlo je čak 59, dok je RTV Kragujevac u prethodnih nekoliko meseci napustila trećina zaposlenih. Tu kuću, inače, muče dugovi i konstantan pad ugleda: direktorka Slavica Trifunović izjavila je u junu 2015. da RTK ima gubitak veći od vrednosti kapitala, a posle burnog odlaska većine ljudi koji su bili zaštitni znak tog medija, pitanje je kako će ubuduće uopšte i moći da radi.

BEZ PLANA B: Baš u trenutku pisanja ovog teksta – utorak, 18. avgust, Agencija za privatizaciju saopštila je da će 19. avgusta u jutarnjim satima biti potvrđena ponuda za privatizaciju Studija B. Dok se to ne desi i dok ne bude zvanično objavljeno ko će biti vlasnik medija čija je privatizacija privukla najveću pažnju javnosti, nije poznato ni šta će se dalje događati sa dugovanjima, deoničarima (o kojima je „Vreme“ već pisalo), ali ni kako će ubuduće izgledati radio i televizijski program.

Ono što je za sada jasno jeste da je Zadruga „Plan B za Studio B“, kao prva građanska inicijativa za kupovinu lokalnog medija – odustala od kupovine tog medija. „Glavni razlog zbog kog smo odustali je što ne postoji ekonomska opravdanost za kupovinu. Dati toliki novac gradu Beogradu za kapital koji ne postoji u firmi, uključujući simbol grada čija sudbina nije jasna po papirima, i izgubiti finansiranje od grada od 1. novembra uz obavezivanje da se ulaže dosta novca svake godine je ogroman gubitak“, saopšteno je iz te zadruge. Rečeno je još da postoje saznanja da je „podneto dosta nepotpunih prijava, kako bi se samo učestvovalo u procesu privatizacije i čime bi se i dalje produžavao rok uz izgovore za dopunjavanje dokumentacije“.

Uz objašnjenje da je prikupljeno dovoljno novca za nadmetanje i najavu da će članovi Zadruge odlučiti šta će biti s tim parama, saopšteno je da im kao potencijalnim kupcima STB-a nije bio omogućen uvid u poslovanje, prodaju i marketing (analiza tržišne pozicije, analiza prodaje, popis arhive), pravnu dokumentaciju (tužbu bivših deoničara, udeo STB-a u firmi sa francuskim partnerom, ugovori sa oglašivačima), kao ni finansijsku dokumentaciju (procena vrednosti kapitala, stručna procena neophodnih investicija).

Konačni rezultat čitavog ovog procesa i dalje je, dakle, nepoznat. Međutim, i u ovom trenutku previše je nepoznatih elemenata i previše spekulacija. Nije to iznenađenje: onaj ko je iole upoznat s ovdašnjim privatizacijama, kao i ovdašnjom medijskom scenom, mogao je i da pretpostavi da će sve to baš tako da izgleda – tim pre što su nekadašnji državni mediji godinama sistematski, temeljno srozavani i uništavani, kako bi na kraju postali lak plen ovog ili onog mogula.

Prava je sreća da će – u odnosu na to srozavanje – sve što im se u budućnosti desi, biti čista premija.