Fatalna privlačnost »antisrpskog kazamata«

Srpska radikalna stranka, ozbiljno okrnjena prelaskom dobrog dela funkcionera u naprednjake, počela je da se hvata za slamku. Slamka je u ovom slučaju doktor i vojvoda Vojislav Šešelj, osnivač i predsednik radikala, koji nakon pet godina provedenih u pritvorskoj jedinici Tribunala odjednom pokazuje želju da navrat-nanos završi tekući postupak i vrati se u Beograd. Prošle nedelje, Šešelj se odrekao prava na izvođenje dokaza odbrane i time otvorio mogućnost da se suđenje, koje se sa prekidima vuče još od novembra 2007, završi u roku od par nedelja. Međutim, uprkos najavama Šešeljevog šefa pravnog tima Zorana Krasića, to još ne znači da je vreme da se štampaju posteri i organizuju trubači, prasetina i ostali rekviziti za svečani doček.

Za optuženika koji već skoro šest godina leži u pritvoru, i čije se suđenje oteglo preko svake mere, bilo bi prirodno da žudi za slobodom. U Šešeljevom slučaju, međutim, ništa nikad nije bilo ni logično ni prirodno, a njegov odnos prema Tribunalu često je oscilirao između žestoke mržnje prema „antisrpskom kazamatu“ i neke vrste fatalne privlačnosti. Naime, godinama pre nego što je optužen, Šešelj je imao običaj da pred novinarima telefonom zove Tribunal i raspituje se kako teče istraga, ispoljavajući neobično nestrpljenje da se nađe u sudnici kako bi, kako je govorio, „rasturio“ Tribunal. Želja mu se ispunila 17. februara 2002, a nedelju dana kasnije, nakon svečanog ispraćaja na Trgu Republike, Šešelj je dobrovoljno otputovao u Hag. Mnogi su kasnije spekulisali da Šešeljev žurni odlazak ima manje veze sa rasturanjem Haga, a više sa ranije pripremljenim atentatom na Zorana Đinđića. Da je uspeo plan po kome je Dejan Milenković Bagzi, koji je dan pre Šešeljevog odlaska u Hag trebalo da kamionom zaustavi Đinđićevu kolonu i omogući „ekspertima“ iz JSO-a da premijerov automobil zaspu projektilima, pitanje je da li bi Šešelj otputovao ili bi se u poslednjem trenutku odlučio da ostane u Srbiji i pomogne zaverenicima da na svoj način stabilizuju uzdrmanu zemlju.

Đinđić je ubijen tek dvadesetak dana kasnije, ali Šešelj je uveliko bio u pritvoru, gde se tužiocima nije baš žurilo da završe pripreme za glavni pretres. Jedan od razloga je svakako to što je Tužilaštvo svu svoju energiju bilo usmerilo na Slobodana Miloševića, čiji je proces već bio u toku. Šešelj je i sam doprineo da se pripreme za suđenje otegnu, najpre insistiranjem da se, kao i Milošević, brani sam, a zatim da mu svi sudski dokumenti budu dostavljeni na papiru, ćiriličnim srpskim bez hrvatskih „tuđica“. Oba zahteva su mu na kraju ispunjena, plus još nekoliko dodatnih, nakon tronedeljnog štrajka glađu u novembru 2007.

Optužnica protiv Šešelja, u više navrata dopunjavana i prepravljana, stavlja mu na teret zločine protiv čovečnosti i kršenje prava i običaja rata, i laički rečeno sastoji se od dva dela: u prvom je optužen da je podsticao zločine protiv nesrba u Vukovaru, Hrtkovcima i u Bosni, dok mu se u drugom pripisuje učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, tj. da je u dogovoru sa Miloševićem, Jovicom Stanišićem i drugim ljudima iz vrha vlasti liferovao dobrovoljce i pripremao ih za etničko čišćenje i okrutno postupanje prema civilima. Onaj prvi deo optužnice Šešeljeve pristalice često tumače kao suđenje za verbalni delikt, dok se o drugom u srpskoj javnosti mnogo manje govori, možda i zbog toga što je veći deo iznošenja dokaza za taj deo zbog zaštite svedoka bio zatvoren za javnost.

A sa svedocima je od početka bilo mnogo problema, u šta je srpska javnost mogla da se uveri putem odloženog televizijskog prenosa na državnoj televiziji. Inače, Šešelj tokom većeg dela postupka nije izgledao kao neko ko žudi da se vrati ženi i deci u Zemun – naprotiv. U principu je ostavljao utisak da mu prija što je u centru pažnje, obilato je koristio govornicu kako bi promovisao svoju stranku i, uopšte, ponašao se više kao političar u žaru predizborne kampanje nego kao optuženi. U jednom trenutku je čak izjavio da mu je cilj da dobije doživotnu robiju, a u drugom da želi da, poput Miloševića, umre u pritvoru pre nego što se proces protiv njega okonča.

Tokom celog suđenja, radikali su uporno tvrdili da haško tužilaštvo, u saradnji sa domaćim izdajnicima iz srpskog pravosuđa, ucenjuje i potkupljuje svedoke da lažno svedoče protiv Šešelja, pa su tim povodom na razne adrese slali krivične prijave. Sa druge strane, u haškom tužilaštvu kažu da su svedoke protiv Šešelja pritiskali upravo radikali, često uz pomoć njima naklonjenih državnih struktura. Ko je u „obradi“ svedoka bio uspešniji, vidi se po tome što je neočekivano velik broj svedoka optužbe na suđenju promenio ranije date iskaze, dok su neki odbili da se uopšte pojave na sudu. Jedan od takvih, krajnje zanimljiv lik po imenu Ljubiša Petković, osuđen je u maju prošle godine zbog nepoštovanja suda na pet meseci zatvora, koje je u međuvremenu odležao.

Sada se slična optužba sprema i samom Šešelju, protiv koga je Tužilaštvo prošle nedelje pokrenulo poseban postupak zato što je u jednoj od svojih mnogobrojnih knjiga objavio imena i nadimke nekoliko zaštićenih svedoka. Inače, za nepoštovanje suda se u Hagu može dobiti do sedam godina zatvora i sto hiljada evra kazne, mada su sve dosad izrečene presude za ovaj delikt bile daleko blaže. Istovremeno, Tužilaštvo je na glavnom pretresu zatražilo da se glavni postupak protiv Šešelja suspenduje, jer zbog pritiska na svedoke Tužilaštvo nije u stanju da valjano izloži dokaze. Krasić pak tvrdi da je u pitanju pokušaj da se Šešelju neopravdano produži boravak u pritvoru i najavljuje da će njegov šef ponovo stupiti u štrajk glađu „sa nesagledivim posledicama“.

Kako će sve ovo uticati na dužinu Šešeljevog boravka u Sheveningenu videće se narednih dana, kada će sudije saopštiti odluke kako po optužbi za nepoštovanje suda tako i po zahtevu za suspenziju postupka. U Tribunalu kažu da postupak za nepoštovanje suda ne bi morao da bitno utiče na glavni proces, i da bi mogao brzo da se završi, možda čak za dan ili dva. Druga je stvar sa glavnim pretresom, gde je Tužilaštvu ostalo još samo osamnaest radnih sati (nekoliko dana realnog vremena) za izvođenje dokaza, nakon čega Šešelj treba da dâ završnu reč. Sledi čekanje na izricanje presude, što bi moglo da potraje nekoliko meseci, i tek tada će se nazreti datum Šešeljevog izlaska iz pritvora.

Radikali se nadaju da će Šešeljeva ukupna kazna, kako za glavni proces tako i za nepoštovanje suda, biti kraća ili ne mnogo duža od dosad odležanih šest godina, i da će njihov šef direktno iz sudnice kao slobodan čovek otići pravo na aerodrom. „U slučaju blage kazne, ili čak oslobađajuće presude, Tužilaštvo će insistirati da Šešelj ostane u pritvoru do okončanja žalbenog postupka“, kaže izvor „Vremena“ iz Tribunala, napominjući da taj postupak takođe ume da se oduži. „Veoma bi me iznenadilo ako Šešelj, čak i po za njega najpovoljnijem scenariju, izađe na slobodu ove godine.“

Iznenađenja su u Hagu uvek moguća, kao što smo se dosad više puta uverili, ali jedno je sigurno: ako se ikada vrati, Šešelj će zateći Srbiju u mnogo boljem, a svoju stranku u lošijem stanju nego što ih je ostavio, što je sasvim suprotno svemu za šta se celog života zalagao.