Falsifikovanje istorije

Konferencija se bližila kraju i atmosfera je bila vidno opuštena. Nakon prikazivanja redovnog kvartalnog Izveštaja o inflaciji, guvernerka Jorgovanka Tabaković je odgovarala na pitanja novinara i upravo je vešto izbegla da odgovori na pitanje da li planira da ostane na mestu guvernera i po isteku mandata ili se sprema za neki drugi posao. Novinari u sali Narodne banke Srbije su se smejali, a utom je stiglo i poslednje pitanje tog 16. avgusta. Kolega iz „Nove ekonomije“ je upitao guvernerku Tabaković: „Pomenuli ste zlato – ako nije tajna, koliko zlata imamo u deviznim rezervama i gde se ono nalazi?“

Iz nekog razloga, salom se prolomio smeh na ovo „gde se ono nalazi“. Guvernerka je odgovorila: „Sve ću vam reći, sve što mogu da vam kažem. NBS trenutno raspolaže sa 18,3 tone zlata. Srećna je država koja ima RTB Bor, sa aspekta guvernera ja to moram da kažem. I kad Bor ostane bez finansijske podrške sa druge strane, onda su oni prinuđeni da prodaju svoje zlatne poluge, pa smo mi prošle nedelje kupili još tri zlatne poluge. Od 18,3 tone zlata, 1,01 tona nalazi se u BIS Bazelu, a sve ostalo je u trezorima NBS. Kako je u Bazelu ostala samo 1,01 tona zlata od 46 tona koje su tamo bile, i dodato je još pet tona, ja mislim da će se time dugo i ozbiljno baviti odgovorni i ozbiljni ljudi.“

foto: tanjug

GDE JE ZLATO: Odjednom, neočekivan odgovor guvernerke na maltene uzgredno novinarsko pitanje dospeo je u žižu medijske pažnje – daleko više od prethodno predstavljenog izveštaja o inflaciji, koji je trebalo da bude glavna tema. „Ko je uzeo 45 tona srpskog zlata?“, „Tabaković: Od 46 tona pohranjenih u Bazelu ostala samo jedna?!“, „Nestalo 45 tona srpskog zlata!“, „Od 46 tona zlata u Bazelu ostala 1 – kako?“, vrištali su tabloidi, među njima i pokoji doskora cenjeni portal. Kao poslasticu, s oproštenjem, prenećemo i naslov iz lista koji i premijer Vučić povremeno citira, sa namerom da pokaže kako su mediji protiv njega, njegove porodice i, generalno, sveopšteg blagostanja u Srbiji: „Ovaj put neće biti ‘pojeo vuk magarca’: Švajcarska banka ima sve podatke o tome ko je ukrao srpsko zlato!“, napisao je „Tabloid“.

Iz ovog guvernerkinog odgovora i iz pisanja medija počeli su da se ocrtavaju obrisi pravog filmskog spektakla. Na primer: rano je izjutra, koji minut pre svitanja. Na adresi Centralbanplac 2, 4051 Bazel, Švajcarska, kroz izmaglicu se pomalja kula Banke za međunarodno poravnanje (Bank for international settlement – BIS). Ispred banke je parkiran šleper od 15 tona – tri ista takva, do vrha natovarena sanducima, već su napustili lokaciju. U ovaj četvrti, poslednji, užurbani muškarci, obučeni u neupadljive, mrke jakne, sa crnim kapama i rukavicama, ubacuju ono što je preostalo. U sanducima su – naravno – zlatne poluge koje su do pre neki minut pripadale Srbiji, a sada, sa ovim poslednjim kamionom, odlaze u nepoznatom pravcu.

Gde idu i za čiji račun? Bazel je naprosto idealno lociran: na severu zemlje, nalazi se na samoj tromeđi Nemačke, Francuske i Švajcarske. Muškarcima u šleperima je, jamačno, već odavno rečeno kako da napuste grad i kuda da idu, ali mi, spoljni posmatrači, to svakako ne znamo. Mogućnosti su ogromne: samo dve ulice od Banke nalazi se bazelska železnička stanica. Voz, puni vagoni zlata, oružana pratnja, sveže švajcarsko jutro – idealan filmski scenario. Mogla bi se u nastavku filma zametnuti i prava policijska potera za šleperima, ukoliko se ovi odluče da okrenu ka severu, putem A35, koji vodi na istok Francuske i grad Strazbur, ili pak na zapad Nemačke u Frajburg, sa spektakularnom jurnjavom u okolini Frankfurta. Mogu i na jug, putem E25, ka Italiji i mediteranskoj obali – ni ovaj scenario nije ništa manje filmičan. A napokon, može i da se odigra cela ta jurnjava između brojnih policijskih kola i šlepera, samo da bi se ispostavilo da su ljudi koji su odneli zlato zameli trag – šleperi su napokon zaustavljeni, ali prazni, a zlato se polako udaljava iz Bazela rekom Rajnom, koja kroz njega protiče. Dok se cela frtutma sa hvatanjem šlepera završi, sve raspetlja i pokrene nova potera, zlato će biti ko zna gde, iskrcano u nekoj tački na dugačkom putu Rajne ka Holandiji i ušću u Severno more…

Nastavili su mediji da „bistre“ ovu priču, sve pitajući se ko je, kada i kako ukrao srpsko zlato, kao da su prečuli da je onog dana, na konferenciji, nakon citirane izjave da će se nestalim zlatom baviti ozbiljni ljudi, Jorgovanka Tabaković zaćutala na desetak sekundi, pa nastavila: „Što će reći – sukcesija. Možda sam i previše rekla“, zaključila je guvernerka.

PRODALI SMO: Tek je 22. avgusta „Danas“ uneo neophodnu dozu zdravog razuma. „Gde su tone srpskog zlata – prodali smo ih“, pisao je ovaj list, navodeći da je sukcesijom imovine SFRJ, Saveznoj Republici Jugoslaviji pripalo blizu 17 tona zlata, te da je onda SRJ to zlato prodala.

„Do momenta deblokade finansijske aktive bivše SFRJ, na računu kod Banke za međunarodno poravnanje (BIS) u Bazelu se nalazila oko 46,1 tona zlata bivše SFRJ kojom je pre blokade upravljala Narodna banka Jugoslavije. Primenom propisane kvote od 36,52 odsto, prema Prilogu Sporazuma o pitanjima sukcesije, Saveznoj Republici Jugoslaviji je pripalo oko 16,8 tona zlata, koje su prodate u periodu od 2001. do 2002. godine“, rečeno je iz NBS „Danasu“, uz dodatak da je NBJ „nezavisno od zlata koje se vodilo na računu kod Banke za međunarodno poravnanje u Bazelu u drugoj polovini 2001. godine iz zemlje, takođe, iznela oko pet tona zlata radi njegove afinaže (dorade), koje je nakon toga prodala na međunarodnom tržištu“, te da „detalje ovih transakcija u vezi sa zlatom NBS ne može u ovom trenutku da saopštava iz razumljivih razloga“.

Uzgred, identičan odgovor iz Narodne banke je istog dana, „kao svoj“, objavio i sajt Insajder, što može dovesti do zaključka da je NBS na različita pitanja jednostavnim copy/paste poslala isti odgovor različitim redakcijama. Nažalost, „Vreme“ nije bilo ni takve sreće, jer do zaključenja ovog broja Narodna banka nije odgovorila na dva pitanja: koliko je prodato zlata, kog meseca i po kojoj ceni u periodu 2000–2004, te zbog čega je guvernerka Tabaković uopšte izjavljivala da je zlato nestalo, samo da bi je vrlo brzo sama NBS demantovala, rekavši da je to zlato prodato.

Bezobalni sajt Narodne banke Srbije nudi podatke o vrednosti zlata u okviru državnih deviznih rezervi unazad samo do 2002. godine, a mesečni pregled se zaustavlja sa januarom 2004, tako da bi eventualno određivanje količine zlata i cene po kojoj je prodato moralo ići posredno, preko mesečnih biltena NBJ i NBS, godišnjih izveštaja o radu centralne banke i revizorskih izveštaja, koje je radila kuća KPMG. Da nevolja bude veća, iz ovih izveštaja ne može se odrediti koliko je zlata Srbija imala pre oktobarskih promena 2000. godine – u biltenu Banke iz novembra 2000. navodi se zbirni iznos deviznih rezervi, bez pomena o tome kolika je vrednost zlata u njima. Takođe, sve vrednosti su date u dinarima. Koliko je tadašnji zvanični kurs od šest dinara za jednu nemačku marku bio validan, govori i podatak da je na kraju istog tog zvaničnog izveštaja Narodne banke Jugoslavije za novembar 2000. objavljen i prilog pod nazivom Kretanje crnog kursa po mesecima (prosečno i kraj meseca), uz napomenu da je izvor podataka procena CES Mecona. Jedini podatak do kojeg smo došli jeste izjava guvernera NBJ Dušana Vlatkovića od 12. oktobra 2000, nedelju dana nakon promene vlasti: „Monetarno zlato se drži u banci i preračunato u dolare iznosi na današnji dan 132 miliona dolara i nije bilo pokretanja ni jednog grama zlata.“ Po tadašnjim cenama, reč je o nešto više od 13,6 tona zlata.

Jedini „čvrst“ datum za kojeg se možemo uhvatiti jeste 29. jul 2001, kada je u Beču potpisan Sporazum o pitanjima sukcesije između BiH, Hrvatske, Slovenije, Makedonije i SRJ. Revizorski izveštaj KPMG-a za 2001. godinu kaže da je na kraju 2000. godine NBS imala zlata u vrednosti od oko 17,4 milijarde dinara – od toga oko osam milijardi u trezoru i oko 9,4 milijarde „potraživanja za zlato od inostranih banaka“. Dolar je na kraju 2000. godine vredeo 63,17 dinara, zlato je vredelo oko 275 dolara za uncu, odnosno oko 9700 za kilogram, pa se ovom računicom dolazi do toga da je u trezoru NBJ bilo nešto više od 13 tona zlata, a da je potraživano još 15,3 tone od stranih banaka. Kojih – nije poznato, a pritom još uvek nije bio potpisan sporazum o sukcesiji. Istim postupkom, a vodeći računa o tadašnjim vrednostima dolara i zlata, dolazimo do bilansa za 2001. godinu. Tada je u trezoru bilo zlata u vrednosti nešto manjoj od 5,9 milijardi dinara, a potraživanja su bila u vrednosti od oko 5,3 milijarde. Ukupno – skoro 17 tona: 8,9 tona u trezoru i osam tona potraživanja. Revizorski izveštaj KPMG-a za 2002. kaže da NBJ na kraju godine ima zlata u vrednosti od 6,7 milijardi dinara, bez potraživanja, odnosno ukupno 9,3 tone zlata. (Vrednost dolara je znatno opala tokom 2002, ali je cena zlata poprilično porasla – verovatno kao posledice terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001, ali i pucanja tzv. dot-com balona, odnosno dramatičnog pada berzi počev od marta 2002. godine).

EKONOMSKI PREGLED: Dakle, nešto više od dve godine nakon petooktobarskih promena, zalihe zlata Narodne banke su se smanjile za oko 19 tona. Nešto od ovoga možemo naći u tzv. ekonomskim pregledima NBJ. Tako, u julskom broju za 2002. godinu stoji sledeće: „Na odliv sredstava iz deviznih rezervi Narodne banke Jugoslavije najveći uticaj su imale njene intervencije na Međubankarskom tržištu deviza (866,4 miliona dolara); troškovi alimentiranja tzv. stare devizne štednje građana (112,2 miliona dolara) i smanjenje vrednosti monetarnog zlata (67,1 milion dolara) usled promene strukture deviznih rezervi.“ Ove stavke nema u izveštaju za april 2002, na primer, pa je moguće da je upravo u julu 2002. prodato nešto više od šest tona zlata (tada je cena zlata nešto veća od 11 hiljada dolara za kilogram). U izveštaju za oktobar 2002. pominje se nova prodata količina zlata u vrednosti od 60,4 miliona dolara, odnosno 5,4 tone po ceni od 11.168 dolara za kilogram. Sasvim je moguće da ovakve stavke postoje i u drugim izveštajima iz tih godina, no, ponavljamo, sajt NBS je džungla u kojoj je teško snaći se, te će čitaoci „Vremena“ ovoga puta ostati uskraćeni za kompletnu informaciju.

Sa druge strane, u Sporazumu o sukcesiji se, osim onog zlata u BIS, u članu 5C navodi da SFRJ ili NBJ u inostranstvu imaju nešto više od 7,7 tona zlata, ukupne vrednosti od oko 70,5 miliona dolara, od kojih SRJ treba da dobije 38 odsto, odnosno nešto manje od tri tone. (Uzgred, zlato je doseglo svoj istorijski maksimum u septembru 2011, kada je jedna unca vredela skoro 1900 dolara – 66.844 dolara za kilogram.)

Ako uzmemo da je podatak Dušana Vlatkovića tačan, dolazimo do zaključka da je od oktobra 2000. do kraja 2002. prodato oko 4,3 tone iz trezora kao i celokupna količina zlata dobijena iz sukcesije, oko 20 tona – minus ona preostala 1,01 tona u Bazelu, i minus još 1,2 tone koje su pripale Crnoj Gori. Dakle, oko 22 tone zlata, što se otprilike poklapa sa citiranim odgovorom Narodne banke Srbije listu „Danas“.

foto: goranka matić

NEORADIKALSKA LOGIKA: Međutim, šta je smisao svega ovoga? Zašto guvernerka Tabaković iznebuha poteže ovu priču nakon 14 ili 15 godina? Zašto se odmah javio Vojislav Šešelj i optužio tadašnjeg guvernera NBJ Mlađana Dinkića i tadašnjeg potpredsednika Vlade SRJ Miroljuba Labusa da su 4. novembra 2000. prodali 1,2 tone zlata na Londonskoj berzi za 12 miliona funti? (Usput, ako je ovo tačno, Labus i Dinkić bi trebalo da dobiju kakav orden od Tomislava Nikolića, s obzirom na to da su, po Šešeljevoj računici, uspeli da prodaju zlato po ceni od 14.000 dolara za kilogram, u vreme kada je cena u celom svetu bila ispod 10.000 dolara za kilogram.)

Jasno je iz guvernerkine izjave da je ona svesna sukcesije, pa, uprkos tome, ipak pominje 46 tona zlata koje je trebalo da pripadnu Srbiji. Iz toga sledi da guvernerka Tabaković u suštini ne priznaje rezultate sukcesije, odnosno da ima isti stav kao i nekadašnji jugoslovenski tim za pregovore o sukcesiji iz devedesetih godina, predvođen akademikom Kostom Mihajlovićem. Postavka ovog tima je bila jasna: SFRJ se nije raspala, nego su se iz SFRJ nasilno odvojile neke republike, pa je time Savezna Republika Jugoslavija jedina naslednica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. SRJ je u ovim pregovorima držala stav „da se najpre utvrdi koju imovinu treba deliti“, te da nju sačinjava „sve što je građeno sredstvima iz zajedničkih fondova od osnivanja zajedničke države do njenog raspada – ukupno 9000 stavki vrednosti blizu 200 milijardi dolara“. Sve ostale republike bile su na stanovištu da se deli samo imovina koju je SFRJ posedovala u trenutku raspada – „pre svega devize, zlato i ambasade“ („Naša borba“, maj 1998). Karakterističan stav koji je pratio ovakvu logiku prenosi „Naša borba“ iz novembra 1997. godine: „SR Jugoslavija nije učestvovala u ratu na tlu bivše Jugoslavije, i nema osnova da se od nje traži ratna odšteta“, izjavio je tada Kosta Mihajlović.

Sa promenom vlasti 5. oktobra, promenjena je i logika u pregovorima sa strane SRJ, pa je sve što se našlo na teritorijama nastalih država izuzeto od sukcesije. Upravo na ovo ciljaju radikali i neoradikali, među njima i guvernerka Jorgovanka Tabaković: imali bismo 46 tona zlata, i ko zna šta još sve ne da „dosmanlije“ i „žuti“ nisu izdali interese zemlje i za šaku dolara prepustili silne milijarde – tako, otprilike, glasi ovaj stav. Dakle, ovo je samo još jedna epizoda u sve češće emitovanoj seriji napada na ono što se dogodilo 5. oktobra 2000. godine. Tada, po ovoj neoradikalskoj logici, nije došlo do smene vlasti na izborima, već su „žuti“ zapalili Skupštinu i RTS i silom došli na vlast, ne poštujući izbornu volju. Već više godina traje ovo negiranje bilo čega pozitivnog u petooktobarskim promenama, uz restauraciju „vrednosti“ iz devedesetih godina. U tom ključu treba gledati i ovaj „manevar“ guvernerke Tabaković.

U prevodu, falsifikovanje istorije.