Da mi je neko pre samo mesec dana rekao da će policija danima sedeti u mojoj kući, na Filozofskom fakultetu, pomislila bih da je to nemoguće. Ali do sada smo naučili da je ovde sve moguće. Znamo da Vučić mnoge stvari kopira od Viktora Orbana. Zašto ne bi počeo da kopira i jednog drugog autoritarnog lidera, Redžepa Erdogana, i počeo da gasi društvene mreže
Oni koji duže pamte setiće se imena naše sagovornice iz onih toliko različitih, a istovremeno sličnih vremena. S kraja devedesetih bila je jedna od viđenijih aktivistkinja “Otpora”, borila se protiv represije miloševićevskog režima a za normalno, otvoreno društvo, pa i za, i tada ugroženu, autonomiju univerziteta. Za razliku od “otporaša” koji su odlučili da im politika postane jedina okupacija i vokacija ili onih koji su se posvetili biznisima – Kleut se posle petooktobarskih promena opredelila za akademsku karijeru. Danas je profesorka komunikologije na novosadskom Filozofskom fakultetu, iza sebe ima ogroman broj naučnih radova i ponosit broj učenika koji su danas važna imena u onom časnom delu naše profesije.
Na razgovor Jelena dolazi u majici na kojoj piše “Sloboda za Lazara Dinića”. Retki su oni koji ne znaju, ali da podsetimo. Dinić je član grupe “Stav”, jedan od studenata Filozofskog fakulteta koji su žrtva političko-pravosudnog progona kao pripadnik tzv. Novosadske grupe. U susret velikom beogradskom mitingu, održanom 15. marta, dvanaest aktivistkinja i aktivista “Stava” i Pokreta slobodnih građana, uključujući i Lazara, proglašeno je teroristima na svim režimskim televizijama u udarnom terminu. Nezakonito su režimlije pustile nezakonito pribavljen snimak njihovog razgovora. Šestoro studenata FF mesecima se nalazi u političkom egzilu, a Dinić je prvobitno nešto više od dva meseca boravio u zloglasnom pritvoru na Klisi, a sada se, tu negde oko tri i po meseca, nalazi u kućnom pritvoru.
Upravo zahvaljujući izgnanim studentima i pritvorenom Lazaru, odnosno “stavovcima”, novosadski Filozofski fakultet je postao, mnogo pre novosadske nadstrešnice, pionir studentskog otpora naprednjačkoj samovolji. Oni su predvodili pobunu protiv kriminalnih izbora za studentski parlament ovog fakulteta, a kasnije su ustali i protiv progona veštica, odnosno u zaštitu nepoćudnih profesora koji su proglašavani “ustašama”, “neprijateljima naroda” i šta sve već ne.
Kleut nam kaže da je novosadski Filozofski fakultet bukvalno pretvoren u policijsku stanicu unutar univerzitetskog kampusa. Zahvaljujući dekanu Milivoju Alanoviću, koji je uz pomoć par kolega uleteo u zgradu fakulteta i pozvao policiju da ga kao štiti od studenata “blokadera”. Bezmalo sedam dana (u trenutku razgovora toliko je prošlo) policijske snage “kontrolišu” fakultet i štite ga od studenata. Jelena od prvog dana podržava proteste i zahteve studenata.
“Policija je danima na fakultetu, studenti su isterani iz zgrade. Jeziva je to slika i poruka. Policija je tu zbog hipotetičke bojazni da bi nešto moglo da se desi dekanu ili fakultetu. Ako bi to bio valjan razlog za policijsko prisustvo u punoj ratnoj opremi, ona bi mogla da boravi u svim državnim institucijama. U srcu kampusa smo dobili policijsku stanicu, premda prostor univerziteta treba da bude autonoman, a prisustvo policije opravdano, ali i vremenski ograničeno, samo kada postoje veoma jasni razlozi za to. Do samo pre nekoliko nedelja policija se toga i pridržavala, stajala je na obodima kampusa, nije ulazila u njega. A sada je ‘osvojila’ Filozofski fakultet sa 200 pripadnika žandarmerije i 26 policijskih vozila”, kaže Kleut.
Fakultet je bio “blokiran”, studenti su bili u njemu kao i prethodnih meseci. Ipak, posle nekoliko veoma žestokih dana, situacija u Novom Sadu se malo smirila. Upad dekana Alanovića ponovo je podgrejao strasti. Zašto se to čini?
Poslovodstvo se našlo između natuknica ministarstva s jedne i studenata s druge strane. Delovalo je da su ispitni rokovi tačka u kojoj se saglasnost između uprave i studenata može lako postići, pošto je svima u interesu da se oni održe u predviđenim rokovima. Ali od početka protesta uprava fakulteta izbegava da komunicira sa studentima, prema njima gaji antagonistički stav. Pre raspusta, kao radna grupa profesora, želeli smo da razgovaramo sa studentima o ispitima. Na taj sastanak pozvali smo i dekana. On je, međutim, minirao skup, poslao nam je poruku da nema potrebe za razgovorom, da će ispiti biti održani 1. septembra i gotovo. Mislim da je već tada doneta odluka o upadu na fakultet sa policijskim snagama. A šta je posledica tog upada? Ispiti nisu održani. A studenti koji su najaktivniji u protestima dobili su pretnje od uprave da će biti disciplinski gonjeni i proterani sa fakulteta. Situacija se dakle dodatno usijala.
Pa šta je onda smisao ove dekansko–policijske akcije?
Mnoštvo je ekonomskih, političkih i psiholoških razloga. Nema jednostavnog odgovora. Čini se da je uprava ovaj scenario priželjkivala jer se osećala razvlašćenom u proteklih nekoliko meseci. Sada je uz pomoć policije povratila kontrolu nad objektom. Zaboravili su međutim da fakultet ne može da funkcioniše bez studenata, a antagonistički stav prema njima sada je dosegao vrhunac. Ne zaboravimo da su neki studenti zahvaljujući ovom potezu dekana postali žrtve policijske represije.
Studenti traže ostavku dekana zbog policijskog nasilja, odnosno pretvaranja fakulteta u, kako kažete, policijsku stanicu. Mislite li da je to nešto što može biti ispunjeno?
Ne. Kada apelujete na nekoga da podnese ostavku, onda podrazumevate da je u pitanju neko ko može da spozna svoju odgovornost i da zauzme moralni odnos prema njoj. Mislim da to ovde nije slučaj i da zahtev za ostavkom kuca na zatvorena vrata. Profesori koji podržavaju zahtev pokrenuće zvaničnu proceduru za razrešenje Alanovića, ali to je put sa neizvesnim ishodom. Naime, sastav Saveta fakulteta je veoma problematičan, ne samo na našem fakultetu. U njemu je veliki udeo predstavnika osnivača, odnosno političkih predstavnika, a i studentski predstavnici su, kao što znamo, izabrani takoreći na kriminalan način, bez poštovanja bilo kakvih procedura. A on treba da donese odluku o razrešenju.
Da li je vlastima važno da Filozofski fakultet u Novom Sadu bude pokoren i zbog simbolike, kao jedan od pionira otpora Vučićevom režimu?
Svakako. Kao simbol je važan i vlastima, ali i građanima. U njemu nastaju brojne društveno angažovane inicijative. Iz njega se blokada proširila na druge fakultete u Novom Sadu. Cilj je da se ovaj fakultet posebno disciplinuje, jer u njemu postoji i veliki broj slobodnomislećih ljudi koji javno nastupaju, hrabro iznoseći svoje stavove. Zato je bilo važno da bude “oslobođen” na ovako surov način. U pitanju je pokazna vežba. S druge strane, i građani prepoznaju ovu simboliku i studentima pružaju veliku podršku.
Da je u pitanju pokazna vežba, pokazuju događaji na Fakultetu fizičke kulture. I tamo je dekan uleteo na fakultet. Policija napada studente i demonstrante.
Bilo je očekivano da policijska okupacija Filozofskog fakulteta dovede do lančane reakcije, a Drid je već pokazao da je spreman da pozove policiju na studente. Deluje da je osnivanje Instituta za akademsko delovanje, koji će očito biti odgovor na mnogobrojne neformalne mreže slobodnih i pobunjenih profesora, odložilo upad na DIF. Simbolično je u danu kada škole počinju, 1. septembra, Drid kroz prozor ušao na fakultet u pokušaju da ga zatvori. U večernjim satima je sa DIF izveden zastrašujući policijski nasrtaj na studente i srednjoškolce, a kampus je bukvalno bio zauzet i opkoljen. Dobili smo još jednu policijsku ispostavu, sada na obodu kampusa.
Vratimo se na Filozofski – 166 zaposlenih, što je većina nastavnika i saradnika, potpisalo je peticiju u kojoj su osuđeni postupak dekana, “atmosfera nasilja” i policijsko osvajanje institucije. Kakva je uopšte atmosfera među nastavničkim kadrom?
Postoji relativno mali, uzak krug nastavnika koji podržavaju izbacivanje studenata sa fakulteta, policijsku akciju i nasilje. Sa suprotne strane, postoji deo zaposlenih (nas 50–60) koji su od starta uz studente i koji su uz njih bili i kada je policija upala na fakultet. I fizička smo podrška studentima, spremni da budemo neka vrsta tampon-zone između njih i policijskih odreda. Tu je i veliki broj nastavnika koji nisu spremni da stanu ispred kordona, ali im je jasno da postoje granice koje se ne smeju preći. Nisu to nastavnici koji će u potpunosti podržati svaki studentski potez ili zahtev, ali se protive nasilju nad njima, pretnjama disciplinskim merama, policiji na fakultetu. Oni će u ovakvim momentima podržati studente i staviti potpis na peticije ovoga tipa. Tu je i ona ćutljiva grupa, na nekim fakultetima i ćutljiva većina, kojima neće biti baš drago da prolaze pored kordona policije i ulaze na fakultet. Ali ako je to za neku platu, to će učiniti. To je najtužniji deo priče. Imate univerzitetske profesore koji su spremni da oćute na ono što se ne dešava negde daleko nego u njihovoj sopstvenoj kući. Koji ćute na represiju, ćute na to što se nad studentima primenujuje policijsko nasilje, što se njihove kolege hapse bez razloga…
Koliko se ova atmosfera menjala od početka protesta do danas? Da li je rezignacija veća ili manja?
Mislim da je procenat nastavnog osoblja koje podržava studente smanjen onog trenutka kada je država udarila na visoko obrazovanje, odnosno kada je podrška studentima počela da znači i smanjenu zaradu. Bio je to potez vlasti koji je podelio kolektive. Do aprila, kada je uredba počela da deluje i kada su zarade znatno umanjenje, broj kolega koji su dolazili na fakultet, pomagali studentima, potpisivali im podršku u svakom trenutku – počeo je da opada. Mnogi zauzimaju kalkulantsku poziciju i glasno se pitaju – da li mi treba da budemo oni koji će da nose pobunu nose na plećima dok drugi, koji takođe podržavaju studente i veruju da nam treba pravna država – bezbrižno piju kafu po kafićima. Smatraju da na fakultetima treba održavati privid normalnosti kako bi nam zarade bile redovno isplaćivane.
Ovakvoj atmosferi pogodovalo je, moram i to reći, to što su studenti dugo bili u jednoj vrsti limba. Dugo nismo znali šta je njihov sledeći potez, šta posle odbacivanja ideje o prelaznoj vladi. Ljudima nije bilo jasno – ako se već žrtvuju, za šta se žrtvuju.
Čini mi se da ste vi, i pored ovih ne baš ohrabrujućih reči – i dalje optimist?
Jesam. Pre svega zbog tkanja koje se svih ovih meseci isplelo među ljudima iz istih, sličnih, ali i potpuno različitih profesionalnih i životnih sfera. Između nas i naših studenata, između građana okupljenih u zborovima, između visokog obrazovanja i prosvetnih radnika, između studenata i srednjoškolaca, između profesora sa medicinskih fakulteta i zdravstvenih radnika… To tkanje je sve gušće što je represija veća. Ono je disperzovano i decentralizovano. Jedan sam od nastavnika koji studente, prvi put kada se upoznajemo, priupitam odakle su. Ne znači mi to mnogo, čisto reda radi. Ali sada se to pokazalo važnim. Pokazalo se važnim da imamo studente iz Srbobrana, Šida, iz mnogih drugih vojvođanskih mesta. Oni tamo organizuju svoje zajednice, pa nas pozivaju da ih posetimo. Ta mreža će biti odskočna daska za sve što nam sledi.
Da li ti ljudi koji su oportuni razumeju koliko je ova vlast pogubna po državu i društvo? Hoće li ipak stati na “ovu” stranu?
Zavisi od ukupne atmosfere. Na početku blokada videli smo da je znatan broj ljudi koji su bili bliski režimu ili koji su od njega profitirali – promenio stranu. Osećali su da se klatno pomera i da je vreme da se napuste brod koji tone. Ti ljudi će i dalje donositi oportune odluke, biće na strani pobednika. Dakle, odluke će donositi na osnovu onoga što im kaže njihova intimna socijalno-statistička agencija – kuda ide reka. Verujem ipak da deo njih odista misli da treba ispuniti zahtev studenata za vanrednim izborima. I da će, kada izađu na izbore, kada budu prepušteni sami sebi – ipak stati na stranu studenata.
A što se tiče studenata, kakva je tu atmosfera? Da li postoje unutrašnji sukobi koje ne vidimo ili je stvar još uvek prilično koherentna?
Studenti imaju puno zajedničkih imenitelja, od zahteva za prevremenim izborima, preko odnosa prema onlajn nastavi, do ispita. Unutar plenuma razrešavaju se i “sitnija” i “krupna” pitanja, donose taktičke i strateške odluke. Javnost sazna samo ono što se objavi, odnosno donesene odluke, ali plenumi su i dalje značajno i dinamično mesto razmene mišljenja i sprečavanja unutrašnjih sukoba.
Dakle, sistem plenuma i dalje dobro funkcioniše?
Apsolutno. I dalje je ovaj sistem efikasan uprkos tome što mu je ponekad potrebno dosta vremena. Kada je reč o “krupnim” pitanjima, sada studente muči odnos poverenja sa drugim društvenim akterima. Kroz forume pokušavaju da odgovore na nove izazove. Ali su forumi važni i kada je reč o lokalnim stvarima, kada je reč odlukama koje se tiču pojedinih fakulteta. Razgovaraju, čuju jedni druge. Recimo, imali su veliku dilemu da li treba izaći na ispite. Jedni su bili protiv, drugi – za. Međutim, na kraju je prihvaćen argument da su jednom delu studenata ispiti itekako potrebni, bitni iz egzistencijalnih razloga, da neki nemaju luksuz da padnu na samofinansiranje ili da ostanu bez mesta u studentskom domu.
A kako, po vašim informacijama, plenumi funkcionišu kada je reč o sastavljanju “studentske liste”, odnosno izborne liste koju će na narednim parlamentarnim izborima podržati studentski pokret?
Vrlo su angažovani po tom pitanju. Postavili su kriterijume koji podrazumevaju ne samo otklon od vlasti nego i od opozicije. Strahuju da bi opozicioni funkcioneri mogli da im umanje šanse na izborima. Biraju ljude koji mogu da iznesu parlamentarne aktivnosti, ali i koji predstavljaju važne društvene simbole. Razumem što kalkulišu sa tim kada će lista biti obnarodovana. U svakom slučaju, sve ovo će se nekada izučavati u udžbenicima politikološke literature – kako plenumske strukture difuzno, kroz mnogo fakulteta i univerziteta formiraju izbornu listu kroz iterativne procese: izbore, provere, vetiranja…
Razumljivo je da studenti prave otklon od opozicionih stranaka zbog društvene atmosfere, koju bar jednim delom kreira režim. Ali, zar nije preveliki luksuz da se tako lako odriču ovog dela društva? Politika je i set tehničkih znanja, na kraju.
Opoziciju ne treba posmatrati u totalu, nisu sve stranke iste. I mi koji imamo mnogo više iskustva nego studenti često smo zbunjeni, ne znamo ko igra kakvu ulogu i ko bi mogao da bude režimski pion u budućnosti. U tom smislu mi je studentska logika je jasna: ne žele da biraju između različitih opozicionih opcija, jer je to uvod u razdore raznih vrsta. Osim toga, veza sa opozicionim partijama nameće im i set ideoloških pitanja, od kojih oni pokušavaju da se distanciraju. Ne uspevaju sasvim, ali pokušavaju.
Mislim da bi bilo važno da uspostave kontakt pre svega sa civilnim sektorom, svim onim ljudima koji imaju akumulirano znanje o režimskim izbornim smicalicama i ulozi institucija u izbornom procesu. Žele da drže opoziciju na bezbednoj udaljenosti, ali treba da imaju u vidu da tu postoje ljudi koji takođe mnogo znaju o izbornim procesima i problemima. Dobro je što postoji deo političkih stranaka koji je rekao da će do kraja podržavati studente i koji im je ponudio svoju infrastrukturu. To je važan gest, koji relaksira odnose na ovoj strani.
Ne mogu da vas ne pitam za Novi Sad. Ispostavilo se da je on najžilaviji centar otpora. Da li je to samo stoga što se tragedija koja je bila povod građanskom buntu dogodila u ovom gradu? Ili ima još razloga?
Naravno da činjenica da se tragedija ovde desila ima važnu ulogu. No, postoje tu još neke stvari koje imaju simboličnu težinu. U trenutku nesreće premijer države bio je Novosađanin, glavna tužiteljka je naša sugrađanka. Osim toga, tragedija se desila na Železničkoj stanici, mestu dodira Novog Sada i drugih mesta. Svi ti simboli su važni za Novi Sad i njegove građane, bez obzira na to kako se ova priča rasplete. U poslednjih devet meseci bol Novosađana transformisao se u bes. A bes izvodi ljude na ulice, daje im snagu da rizikuju štošta u ovoj borbi.
S druge strane, Novi Sad je i za režim jako bitan. On je stecište kriminala koje oni neće da daju ni po koju cenu, pa otuda dolaze i represivni i surovi potezi koji povlače ovde mnogo više nego u drugim mestima. Ljudi to znaju, znaju koliko je borba za njihov grad značajna i u političkom i u ekonomskom, pa i u simboličkom smislu.
Mislim na sada više nego evidentne pokušaje vlasti da ukine ili uguši nezavisne medije okupljene u Junajted grupu.
Vučić očigledno pokušava da zapuši sve rupe. Represijom zastrašuje studente i građane, kašnjenjem plata ućutkuje profesore, smenama direktora i otpuštanjima nastavnika guši pobunu u srednjim školama… S druge strane, smanjuje marže trgovinskih lanaca, obećava povoljne kredite, povećava penzije… Mediji su mu oduvek bili najvažniji, a jasno je da su mu oni okupljeni u ovoj grupaciji – kost u grlu. Jasno mu je da su oni za veliki broj građana najvažniji kanal informisanja, bez obzira na postojanje društvenih mreža. Na sledećim izborima smetaće mu agilnost ovih medija i njihovih novinara. Vučićeva vladavina nad medijima zasniva se na korupciji i ogoljenom političkom diktatu. Ovo čemu sada prisustvujemo više liči na unapređenije metode ukidanja medijskih sloboda. Konglomerati svoje interese ostvaruju tako što politički trguju medijima kojima su vlasnici. Ovo što smo čuli u “presretnutom razgovoru” Miler–Lučić očigledno je samo vrh ledenog brega. Vlast je po svemu sudeći rešena da po svaku cenu saseče ove medije.
Neki kažu da će u zavisnosti od raspleta u Junajted grupi zavisiti i kada će Vučić raspisati izbore.
Ne bi me to čudilo. Interesantna je taktika “umanjenja značaja”, za koju smo čuli u ovom razgovoru. Kada bi neko odjednom ugasio ove medije, to bi izazvalo veliki revolt. No, postoje tu i druge metode. Televizija je skupa stvar. Ako se umanje finansijski resursi, ona se može naći u velikom problemu. Možda će morati da se ukinu dopisničke mreže, stradaće novinarski istraživački rad… Program će itekako trpeti. Dakle, možda će se ići na postepeno gušenje.
Spomenuli smo društvene mreže. Nekima to ne deluje realno, ali da li se može očekivati udar režima i na internetske slobode?
Da mi je neko pre samo mesec dana rekao da će policija danima sedeti u mojoj kući, na Filozofskom fakultetu, pomislila bih da je to nemoguće. Ali do sada smo naučili da je ovde sve moguće. Znamo da Vučić mnoge stvari kopira od Viktora Orbana. Zašto ne bi počeo da kopira i jednog drugog autoritarnog lidera, Redžepa Erdogana i počeo da gasi društvene mreže? To nije tehnološki jednostavno izvesti, ali nije ni tako teško i nemoguće. Ukoliko bi procenio da mu je značajno za opstanak na vlasti, on bi to sigurno uradio. Ako se za to odluči, svakako će reakcija Zapada biti žešća nego do sada, ali mislim da ga to neće sprečiti. On po svaku cenu želi da sačuva vlast i svoje korupcionaške poslove.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТV kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Nova kampanja za brzometnu legalizaciju za 100 evra ne razlikuje se u suštini mnogo od one od pre deset godina. Zanimljive su, međutim, finese, poput legalizacije divlje gradnje u nacionalnim parkovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
