Svaka afera trebalo bi da dovede do nečije ostavke, ali ovde nijedna nije i neće. One se bave neprimerenostima, kako se ne bi bavile važnim stvarima i na taj način depolitizuju politiku. Ni na koji drugi način nije moguće objasniti kako je Srbija mogla da zaboravi zločine ljudima koji na svojim rukama imaju krv. Ovo su neki od zaključaka tribine "Kako se kreiraju afere", koju je nedeljnik "Vreme" organizovao u Kraljevu
Kada bi produkcija „Vreme film“ pravila film pod nazivom „Afera“, scenario bi izgledao ovako: u prvoj sceni filma urednik nekog od „službenih glasnika“, kako se u novinarskom žargonu nazivaju tabloidi bliski vlasti, u kafani dobija papire na kojima je ono najvažnije podvučeno flomasterom. U narednoj sceni, sutradan, izlazi npr. „Informer“ sa naslovom „Ljudi, je li to moguće?“, pa se nastavlja „Vučiću, jesi li normalan, jesi li lud, vidiš li šta ti rade?“, „Ima li pravde, dokle?“ Sledi scena u kojoj Aleksandar Vulin, čovek u crnom, govori da je u ovoj zemlji najteže, najgore, najstrašnije biti predsednik Vlade, njegov rođak, član porodice ili prijatelj. Zatim bi dr Nebojša Stefanović dao naučno obrazloženje, manje rečito od Vulina, ali sa policijskim glasom od kojeg umire svaka nada. Sledi scena u kojoj se pojavljuje Aleksandar Vučić. On energičnim korakom utrčava u Vladu. Na novinarsko pitanje odgovara da nikad ništa loše nije rekao ni o kome, pa neće ni sad i da je čovek koji vredno radi, prvi ustaje, zadnji leže i na čijim je plećima sudbina čovečanstva i još kaže da će razmisliti. Onda se pojavljuju analitičari koji o tome pričaju. Prema scenariju, smenjuju se krupni kadrovi, govori se o velikom problemu, ali svi čekaju jednog čoveka. U toj usplahirenosti i neizvesnosti, pojavljuje se Vučić i kaže: „Razmisliću. Reći ću vam 15.“
Ovako je odgovorni urednik „Vremena“ Filip Švarm u Kraljevu, na petoj stanici karavana „Vreme 25“ opisao način na koji se u Srbiji kreiraju političke afere. U svečanoj sali Skupštine grada, o tome kako se režiraju političke afere, pored Švarma govorili su novinari „Vremena“ Dragan Todorović i Teofil Pančić. Tribinu je moderirala pomoćnica glavnog urednika ovog lista Jovana Gligorijević.
KUM POD POLIGRAFOM: Političke afere i njihovo kreiranje jedan su od metoda vladavine aktuelne političke elite. Bile su prisutne tokom devedesetih, nisu im odolevale ni demokrate, a ne odolevaju im ni nosioci aktuelne vlasti. Svaka od tih afera ima ime, usmerena je ka političkim protivnicima i ima određeni cilj. Poslednja afera koja se pojavila u domaćoj javnosti neformalno je nazvana „afera prisluškivanje“, mada je neki nazivaju i „aferom kum“, jer je jedan od glavnih aktera Nikola Petrović, kum premijera Srbije Aleksandra Vučića i direktor Javnog preduzeća Elektromreže Srbije. Prvi naziv potiče iz fabule, a to je navodno prisluškivanje razgovora Lidije Udovički, nekadašnje direktorke preduzeća Kontinental vind Srbija, i Bojana Pajtića, predsednika Demokratske stranke. Transkript tog razgovora u kome se govori da je Petrović ucenjivao srpsku franšizu američke firme Kontinental vind partners u postupku dobijanja dozvole za izgradnju vetro-parka na lokaciji Čibuk, u i od Udovički tražio mito, pojavio na internet portalu „Teleprompter“. Petrović je tim povodom tražio da ide na poligraf, što se i dogodilo 12. oktobra. Afera je, po tom aparatu, dobila i treće ime.
PAPAJA, BANANA I OSTALO VOĆE: Jedna od prošlogodišnjih afera u kojima je korišćeno poligrafsko ispitivanje dobila je naziv „afera Papaja“. Do nje je došlo medijskom interpretacijom poligrafskog ispitivanja Darka Šarića, koji je na sudu imenovao Rodoljuba Milovića, tadašnjeg načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, kao „onog ludog i pijanog generala Papaju koji mu je sve ovo smestio“. Milović je kasnije smenjen, iako njegova umešanost u Šarićev slučaj nikada nije dokazana.
Neposredno pre „Prisluškivanja“, domaći mediji i javnost bavili su se aferom „Banana“. Sve je počelo kada je internet portal KRIK objavio snimke susreta potpredsednika Vlade Srbije Ivice Dačića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana, pripadnika kriminalne grupe Darka Šarića. Snimci su bez tona, pa se o detaljima razgovora može samo spekulisati. Postavljalo se pitanje i zašto se snimak baš tada pojavio, kao i ko je izvor tog materijala. Afera „Banana“, prema mišljenju Filipa Švarma, služi tome da SNS i Vučić drže pod kontrolom koalicionog partnera Ivicu Dačića i SPS.
Još jedna od ovogodišnjih afera je i „Helikopter“, tragedija u kojoj su u martu ove godine stradali svi članovi posade helikoptera koji je trebalo da transportuje bolesnu bebu iz Novog Pazara u beogradsku bolnicu. Iako se nesreća dogodila pre sedam meseci, detalji su i dalje nerazjašnjeni. Neki od dokumenata pokazuju da bi za ovu nesreću mogli da budu odgovorni ministri odbrane i zdravlja, Bratislav Gašić i Zlatibor Lončar, ali premijer Aleksandar Vučić izjavio je da ih ne da.
„Helikopter je, pre svega, tragedija koja pokazuje da je Srbija zemlja trećeg sveta i nasilničkog volunterizma“, kaže Filip Švarm: „Jedan čovek zna da za tragediju nisu krivi ni Gašić ni Lončar. On je taj koji je presudio bez bilo kakvog nalaza i komisije. Dobili smo neku vrstu obrnute afere prema kojoj mi treba da se osećamo krivim, a ne oni koji su odgovorni za sve.“
Mesec dana nakon pada helikoptera, mediji su objavili još jednu aferu. Ovoga puta, naslovne strane je popunio zaštitnik građana, Saša Janković. List „Informer“ tada je objavio da je Janković 1993. godine bio privođen i saslušavan zbog držanja nelegalnog oružja kojim je počinjeno samoubistvo, ali da je taj slučaj zataškan i nikada nije do kraja istražen. Ombudsman je nedeljama bio na meti tabloida i političke kritike.
Teofil Pančić smatra da je priča o ombudsmanu dno od onoga što smo do sada videli i način na koji se sa Jankovićem vlast obračunavala predstavlja ubistvo ličnosti, diskreditacija, mimo svakog standarda. „Nad njim je izvršen linč. Janković se pozabavio dešavanjima na prošlogodišnjoj Paradi ponosa kada je Žandarmerija ušla u sukob obezbeđenja braće Aleksandra Vučića i Siniše Malog. Prodata nam je zvanična verzija, koja je prepuna šupljina, da su žandarmi iz čista mira nedužne građane koji se slučajno prezivaju Vučić i Mali počeli da biju po ulici. Janković je, radeći svoj posao, tu priču malo ozbiljnije istražio i zahtevao od određenih institucija informacije. Vučić je svojim ljudima dao da gaze po Jankoviću. Oni to rade na način na koji je to radio Šešelj – brutalno, ide se na čoveka, na njegov privatni život.“
Kada je o aferi „Prisluškivanje“ reč, Švarm ne veruje da je ona potekla od demokrata jer su oni dovoljno razbijeni i posvađani, pa je pitanje šta iz njihovih redova može da izađe. „Moguće da je to pokušaj odgovora nekih struktura koje su bliske SPS-u. Sve afere tiču se isključivo vlasti, odnosno, što je najvažnije, privlačenja pažnje jednog čoveka. Ako imamo njegovu pažnju, imamo sve, i obrnuto.“
Prema rečima Dragana Todorovića, mi živimo u opštoj aferi. „Najveća, sveprisutna afera je da smo mi gurnuti u kanal od ljudi koji nas vode. Svakodnevno smo svedoci toga u kojoj aferi živimo. Servirana nam je kriza oko statusa Kosova i da nam Evropska unija daje uslove preko kojih ne možemo da pređemo. Pre nekoliko dana o teme su razgovarali predsednik Vlade, tri popa i tri Vučićeva ministra.“
DEPOLITIZACIJA POLITIKE: Svaka afera trebalo bi da dovede do nečije ostavke, ali nijedna nije i neće, smatra Teofil Pančić. Njemu su afere dosadne, baš kao i tabloidi jer se bave neprimerenostima, kako se ne bi bavile važnim stvarima: „To je način da se depolitizuje politika. To depolitizovanje politike je i dovelo ponovo na vlast ljude iz devedesetih. Ni na koji drugi način nije moguće objasniti kako je Srbija mogla većinski da zaboravi zločine ljudima koji na svojim rukama imaju krv. Svi vodeći ljudi ove države bili su u najvišim vrhovima zločinačkog režima Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja.“
Mnoge afere određivale su život u Srbiji, a vreme se računalo od jedne do druge, kaže Švarm. „Možemo da govorimo o dva perioda. Prvi je od 2000. do 2005, a drugi je počeo 2012. sa dolaskom Srpske napredne stranke na vlast. U prvom periodu, afere su kreirale stranke koje su činile tadašnju vlast i politički obračun unutar vladajućih struktura odvijao se kroz kreiranje afera. Dovoljno je setiti se načina na koji je Mlađan Dinkić rušio vladu Zorana Živkovića. Tada se znalo iz kojih partija su afere dolazile. Od 2012. godine vlast sve vreme vodi neprekidnu izbornu kampanju i niz afera. Mi živimo pod stalnim pritiskom, kao u ekspres-loncu. On ima ventil kroz koji izlazi para. U našem političkom životu afere koje smenjuju jedna drugu jesu para koja s vremena na vreme izlazi.“
Samo dva dana nakon tribine „Vremena“ u Kraljevu, Srbiju je zapalila nova afera: gradonačelnik Beograda Siniša Mali ima u svom vlasništvu 24 stana u Bugarskoj.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
