Dve godine zavere ćutanja

Prošlog ponedeljka 26. avgusta dnevni list „Danas“ po sedamsto trideset prvi put objavio je onaj okvir sa slikom Ivana Stambolića. Bio je to i poslednji put. Nestao u akciji, veruje se – mrtav: Stambolić, Ivan; 5. novembar 1936, Brezovica (Ivanjica); zanimanje: bivši predsednik Srbije; poslednji put viđen: 25. avgusta 2000, trim-staza Košutnjak, preko puta parkinga Golf kluba, u razgovoru s dva lica, od kojih je jedno u ruci držalo pištolj, a drugo službenu legitimaciju.

Mesec dana kasnije, na trinaesti rođendan Osme sednice CK SK Srbije, Slobodan Milošević izgubio je izbore; 5. oktobra u prevratu izgubio je i vlast. Jedina uteha njemu i Miri Marković bila je što barem nema Ivana da se raduje. Tokom čitanja optužnice u Hagu Milošević je samo jednom ustreptao i pokazao neko osećanje: kada je u optužnici usput pomenuto i ime Ivana Stambolića. Nedavni susret Miloševića i Radeta Markovića u Hagu bio je takođe inspirativan: sudija i njegov õelat pogledali su se i potvrdili odavno sklopljeni pakt vukova. Ili, pre, vrana: neće vrana vrani oči iskopati…

A mrtva usta ne govore.

U međuvremenu su ubijeni Momir Gavrilović i Boško Buha, na isti način kao mnogi pre njih; ta dva postoktobarska leša treba da budu opomena; njihova je poruka jasna – Oni su još tu i još mogu da ubiju koga hoće, kao Slavka Ćuruviju; mogu da nestanu koga hoće, kao Ivana Stambolića. Ili, što reče jedan stari policijski lisac: države i režimi dolaze i odlaze, a Služba ostaje. Odatle samouverenost i arogancija počinilaca.

KRVAVI RUKOPIS: Za dve pune godine prijatelji Ivana Stambolića i prijatelji slobode i demokratije prevrnuli su svaki kamen: proveravani su kombiji, zatvori, ludnice (usput je isprepadano i nešto bankara i psihijatara bliskih Familiji, ali to je bilo neizbežno u ispitivanju mogućih motiva za zločin); vlastima je sugerisano mnogo indicija i tragova. Dve godine kasnije nismo mnogo pametniji nego što smo bili odmah, 25. avgusta, što samo potvrđuje da smo bili u pravu. Dve godine kasnije sasvim je jasno ko je nestao Ivana Stambolića i zašto; kao što je jasno i ko je ubio Slavka Ćuruviju i zašto. Kako je to jasno?

Jednostavno: putem eliminacije. Da je reč o bilo kome Drugome, ovi slučajevi (i neki drugi slučajevi) bili bi već rasvetljeni. Priče koje je širio trust pilećih mozgova bivšeg režima (više raznih markovića, matića, vučića, bojića i tutti quanti), kako, k’o biva, zemljom Srbijom haraju misteriozne bande ubica-plaćenika stranih sila, ubijajući koga hoće, bile su očigledno slaboumno licemerne i tada i danas i ninje i prisno i na vjeki vjekov. Ti nesrećnici još tvrde da je Boška Peroševića ubio Otpor… Kao što ministri sadašnje vlasti tvrde kako „strane službe“ presreću komunikacije nekih ovdašnjih novinara, pa ih onda dostavljaju nedeljnicima u službi Vlade Srbije i njenog Biroa za ovo i za ono.

Dođe, uvek i bez izuzetka, trenutak kad se čaša prelije, kad zdrav razum i normalna inteligencija više ne mogu da podnesu vređanje. Jedanaest punih godina – od ubistva Belog Matića – u ovoj zemlji padaju glave: na isti način, istom taktikom, istim krvavim rukopisom. Jedanaest punih godina policija simulira istrage, prolazi kroz ritualne kretnje, sve znajući da nikada neće otkriti počinioce. Odatle i cinizam visokih policijskih oficira: pa i Džon Kenedi i Ulof Palme su ubijeni, pa šta… Odatle bestidnost Ivana Markovića: pitajte Stambolićevu ženu gde je Ivan; odatle bezobrazluk Gorana Matića: pitanje „ko je ubio Ćuruviju?“ jeste neprijateljsko pitanje. Arogantni dripci znaju zašto su arogantni: može im se; znaju oni vrlo dobro zašto je Ćuruvija ubijen, a Stambolić nestao; znaju i ko je to počinio i po čijem naređenju ili migu. Pet punih dana po Stambolićevom nestanku (Nikola Barović ispravlja: „Hapšenju!“) režimski mediji nisu smatrali za shodno da vest o tome objave. Ivan Marković kazaće kasnije da to „i nije neka vest“; nije trebalo ni da se toliko potrudi jer su glavni urednici i bez njega znali odakle vetar duva i koliko ima sati; znali su oni vrlo dobro šta su noć i magla, Nacht und Nebel. Čuj: Tanjug nije objavio… A oni koji su se prevarili da objave (novosadski „Dnevnik“ i TV Politika) – dobili su po onoj stvari odmah.

Kako su to istančanim čulima i prefinjenim instinktima glavni i ini urednici režimskih medija nanjušili da ne treba objaviti vest o nestajanju Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije? Psihološkim mehanizmom poznatim kao Pavlovljev refleks. Ako je Glavna Gazdarica jednom rekla da „problem Srbije nije tzv. opozicija, nego aveti Osme sednice“ – onda je sve jasno čak i najvećem glavnouredničkom moronu: ima samo jedna avet Osme sednice; množina je ovde suvišna; Buca Pavlović je umro – prirodnom smrću, doduše, ali ne može sve da se postigne…

Kada su prijatelji Ivana Stambolića i prijatelji slobode, demokratije i istine zatražili od policije da priupita glavne i ine urednike da im neko nije slučajno nešto sugerisao oko tog objavljivanja vesti o nestajanju, Buca Đurić, načelnik SUP-a Beograd, obećao je da će pitati; nije uradio ništa. Kao što niko ništa nije pitao Gorana Matića na temu čuvene izjave da kako je Otporu iz inostranstva naloženo da pita – ko je ubio Ćuruviju? Ukupan stav policije bio je i ostao isti, onog tipa: šta ste navalili na nas kad dobro znate šta se desilo, pustite nas s milim Bogom, kao da je nama lako… Policija se ponašala – ali se i dalje ponaša – kao da su ta ubistva i nestajanja elementarna nepogoda, nešto kao zemljotres ili udar groma; eto, Božja volja, šta se tu može, em smo svi smrtni…

ŽIGOSANI, OSUĐENI, PROKAZANI: Slično je bilo i s jedinim očiglednim i neizbežnim tragom Stambolićevog nestajanja, belim kombijem bez prozora i bočnih vrata, a s duplim zadnjim gumama: policija je tvrdila da u evidenciji nije našla takvo vozilo. Nisu rekli da li su ulazili i u onu drugu, posebnu, evidenciju vozila u vlasništvu Resora državne bezbednosti, istu onu evidenciju u kojoj se krišom i sa strane vodio onaj kamion sa Ibarske magistrale. A onda je Nikola Barović,advokat Ivana Stambolića („Imam punomoć čoveka koji još nije oglašen mrtvim!“), svojim načinima pronašao dva kombija koji odgovaraju opisu, a policija ih nije našla…

Drugi trag – mnogo značajniji, mada manje vidljiv – na koban način vezuje slučajeve Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića. Naime, obojica su do poslednjeg trenutka bili pod nadzorom, operativnom obradom, praćenjem 9. odeljenja Uprave Resora državne bezbednosti za grad Beograd. U oba slučaja nadzor je prekinut neposredno pred ubistvo (Ćuruvije) i nestajanje (Stambolića). To je 27. jula 2001. potvrdio Goran Petrović, tadašnji načelnik Službe, rekavši da je Stambolićeva kuća bila pod nadzorom do 25. avgusta 2000. Zanimljivo je da niko nikada nije krenuo tim tragom: da pita ko je naredio prekid nadzora i povukao ljude sa terena; i ko je njemu naredio; i zašto je naredio. I ko je ovde sada lud, a ko zbunjen? Jedni paze gde su mete i povlače se kad dođe trenutak; onda dođu oni drugi i obave posao. Veza između ta dva tima je kod onoga koji drži mikrofon u operativnom centru Resora državne bezbednosti u Beogradu na dan 11. aprila 1999. i na dan 25. avgusta 2000; zašto tog dežurnog radnika RDB-a niko nije ništa pitao? Na primer: ko mu je naredio da povuče ljude sa zadatka? Sama okolnost da to pitanje nije postavljeno posle 5. oktobra – ili ako jeste, da odgovor ostaje nepoznat – upućuje na jedan drugi nivo: politički. Nekima zbog nečega odgovara da se ova dva slučaja – Ćuruvija i Stambolić – ostave nerasvetljenima; ti neki su danas na vlasti u Srbiji; njima iz nekog razloga ne odgovara da te (i neke druge) slučajeve isteraju do kraja; jesu li ti ljudi koji su sada na vlasti nekome nešto dužni: uslugu, pare, vlast, ćutanje?

Postoji još jedna okolnost koja se javlja kao zajednički imenitelj u slučaju Ćuruvije i Stambolića: obojica su pred svoj kraj bili otvoreno označeni (žigosani, osuđeni, prokazani) sa Najvišeg Mesta. Mira Marković je prokazala Slavka Ćuruviju preko „Politike ekspres“ (Miroslav Marković) i RTS-a; Mira Marković je prokazala Ivana Stambolića kao „avet Osme sednice“ i glavnu pretnju opstanku režima Familije, jer je postojala ozbiljna opasnost da se Stambolić kandiduje za predsednika Jugoslavije. Henriku IV je trebalo više truda nego Miri Marković: on je morao otvoreno i glasno da upita: „Ko će me osloboditi tog dosadnog popa?“ Ta šekspirovska priča sada već vuče u pravcu Magbeta: slabić i njegova ambiciozna žena; krvave ruke koje se ne mogu oprati patetičnim novinskim lupetanjima o „zlim ljudima“; i na kraju ona šuma koja se pokrenula ka zamku…

Šta je nova vlast uradila u slučajevima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića (i u još nekim slučajevima)? Na jedvite jade je jedna frakcija u RDB-u proturila u javnost dokument o praćenju Ćuruvije (operacija Ćuran); kako-tako je Dušan Mihajlović zaplenio i spalio onih 660 kilograma čistog heroina na kome je RDB sedeo od 1997. s namerom da ga pre ili kasnije proda trovačima dece na ulici; za to nije odgovarao niko, mada se zna da su za krivično delo posedovanja veće količine narkotika, a s namerom dalje preprodaje, krivi Jovica Stanišić i Rade Marković. Naši dični šefovi Državne bezbednosti su – očigledno – obični kriminalci i narko-dileri velikog kalibra; njihovi šefovi – ili treba da kažemo šef? – krivi su za podsticanje, prikrivanje i kriminalni nemar u vršenju službe, a tu spadaju i ona dva ministra koji pogiboše od zlikovačke ruke i njihovi drugi potčinjeni. I tu se stvar završava. Nikom ništa, pojeo vuk magarca, šteta je stavljena pod kontrolu suđenjem za Ibarsku magistralu, a i to preko volje i nepotpuno. Služba državne bezbednosti uspela je sebe da proda novim vlastima po sistemu „ključ u ruke“: kako nađeno – tako primljeno. Deset od jedanaest načelnika uprava smenili smo reda radi, ali u celini smo prošli sjajno…

Zoran Đinđić je ponovljeno izrazio svoj užas i žaljenje nad sudbinama Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije; Vojislav Koštunica obećao je sve što može „u meri u kojoj mi Ustav dopušta“, naravno, je li; mada nije odoleo da onako, usput, doda kako „negativno utiču ovakvi slučajevi nestanka bivših funkcionera, koji jesu pripadali komunističkim vlastima, ali su se u nekom trenutku sukobili sa Slobodanom Miloševićem“… (pismo Odboru za oslobađanje Ivana Stambolića, 8. decembar 2000). Jeste da je pripadao komunističkim vlastima, ali ipak je negativno…

Pri tom su i jedan i drugi, i Đinđić i Koštunica, bez dvoumljenja zadržali celu strukturu kriminalizovane Službe, sa sve Radomirom Markovićem i njegovom ekipom, ne pitajući ništa ni o čemu. Koštunica nije dao Radeta Markovića; Đinđić nije dao Ulemeka/Lukovića/Legiju i njegove (i još ih ne da, uprkos onome što je već i Miloševićevim „pticama na grani“ jasno, uključujući tu i krivično delo oružane pobune).

Posle ubistva gen. Radovana Stojičića Baõe, aprila 1997, ozbiljni policijski i kontraobaveštajni profesionalci ponovljeno su upozoravali da tako dobro organizovane i profesionalno izvedene atentate može da izvede samo jedna firma u Srbiji, nikakvi strani faktori ili domaći kriminalci. Ništa se u međuvremenu nije promenilo: od Stojičića, preko Ćuruvije i Stambolića, pa do Gavrilovića i Buhe, sva ta krivična dela imaju barem jednu zajedničku crtu – nisu rasvetljena, nisu istraživana, nisu obrađivana. Policija je ritualno i preko volje češljala livade, „prevrtala nebo i zemlju“, sve znajući da ništa naći neće, jer ništa da nađe ne sme.

Gde nas to ostavlja, dve godine pošto je neko nestao Ivana Stambolića i tri i po godine pošto je neko ubio Slavka Ćuruviju? Ostavlja nas na milost i nemilost tim istima, koji su našli sebi nove poslodavce.