U utorak 27. novembra, ekipa guvernera Mlađana Dinkića počinje o otpisu duga da pregovara sa komercijalnim bankama. Dug prema ovoj grupi poverilaca iznosi 2,2 milijardi dolara, pošto je nedavno guverner Dinkić uspeo da izdejstvuje smanjenje prvobitnog iznosa od 2,8 milijardi dolara za 600 miliona, jer je taj iznos dugova Jugoslavija svojevremeno otkupila.
„Te dugove je uglavnom otkupila Narodna banka Jugoslavije, u vreme Ante Markovića. Nešto je otkupila i Beogradska banka, ali i taj deo duga ubraja se u državni posao, jer je ta banka državna. Mi sada očekujemo iz Londona povoljan predlog za regulisanje tog otkupa. U svakom slučaju, i ako ga budemo plaćali to će biti samo knjigovodstvena operacija“, kaže specijalni savetnik u NBJ-a Milan Zavađil. Inače, gospodin Zavađil desetak godina radi u MMF-u i spada u dobre poznavaoce rada tzv. multilateralnih finansijskih institucija, kao što su Londonski i Pariski klub.
Mnogi očekuju da pregovori sa Londonskim klubom budu manje-više formalnost, jer je glavni deo duga regulisan. „Uopšte ne očekujemo lake pregovore sa Londonskim klubom“, kaže Milan Zavađil. „Kad razgovarate sa Londonskim klubom, pregovarate sa bankama, a njih je teško ubediti da vam otpišu dug, možda i teže nego države poverioce. Razlog za to je što kod banaka politika ne igra nikakvu ulogu, bankare interesuju samo ekonomska pravila.“
Osim toga, poznato je da će se 15 odsto već odobrenog otpisa u Pariskom klubu realizovati tek pošto se sa MMF-om sačini trogodišnji ugovor o ekonomskim reformama. O tome Milan Zavađil kaže: “ Program ekonomskih reformi sa MMF-om ključni je dokument, i tačno je da se dogovoreni otpis realizuje tek po ispunjenju tog ugovora. Međutim, treba imati u vidu da smo dobili mnogo kraći rok nego recimo Poljska i Egipat, kod kojih je rok za realizaciju programa bio desetak godina.“
Završetak pregovora sa Londonskim klubom biće kraj za rešavanje dužničkih obaveza Jugoslavije u odnosima sa tzv. multilateralnim institucijama, kao što su Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, MMF, Londonski i Pariski klub. Poznato je da prve dve ne mogu da otpisuju dugove, pa su obaveze prema njima rešene tako što smo se ove godine zadužili, da bismo im vratili stare dugove. Obaveza prema Svetskoj banci je sada, posle Pariskog „otpisa“, ista kao i prema Pariskom klubu. Evropskoj banci smo dugovali preko pola milijardi maraka, a morali smo da ih regulišemo jer bez toga nema novih aranžmana sa njom, za našu zemlju izuzetno važnih jer se ova banka bavi tzv. infrastrukturnim projektima, ulaganjem u izgradnju puteva, železnicu i slično.
Međutim, regulisanje dugova sa gore pomenutim poveriocima Jugoslavije je samo jedan, istina važniji i brojčano veći deo priče o dugovima. Dugovi su ekonomska kategorija bez koje se ne može u savremenom poslovanju, ali su, istovremeno i česti uzročnici finansijskih potresa i periodične pojave „dužničkih kriza“.
Zbog toga nije za zanemarivanje ni podatak da Jugoslavija, osim 12,2 milijarde dolara za čije vraćanje garantuje država ima i oko dve milijarde tzv. negarantovanih dugova, koji su nastali u bilatelarnim aranžmanima između preduzeća i zajmotražilaca.
Dokaz da dugovi nikad ne mogu da zastare, nego samo da se otpišu, uz dobru volju poverilaca, daje pomoćnik saveznog ministra za finansije dr Veroljub Dugalić: „Očekujem da se na narednom sastanku zemalja sukcesora SFRJ, u Zagrebu, razgovara i o podeli dugova nastalih između dva svetska rata, 1921/22. godine, u iznosu od 9,5 miliona dolara. Takođe, moramo da se dogovorimo i o raspodeli duga SFRJ Libiji, koji iznosi 101 milion dolara.“
Jednostavno rečeno, ako želite da plivate sa ostalim svetom, morate prihvatanjem otplate starih i dugova bivše države da potvrdite svoju spremnost za to i na delu.
Neposredno pre polaska Labusove delegacije u Pariz, guverner centralne banke Mlađan Dinkić je rekao da se sa poveriocima mora rešiti i problem koji imamo sa Kosovom i Metohijom. Jugoslavija se nalazi u vrlo čudnom položaju jer je još pre dve godine međunarodna zajednica preuzela upravljanje južnom srpskom pokrajinom, a u ukupan spoljni dug naše zemlje ubraja se i suma od oko 1,5 milijardi dolara kosmetskih dugova. Po povratku iz Pariza, Milan Zavađil o ovom problemu kaže: „Mi sada moramo da spoljnopolitičkom akcijom ubedimo međunarodnu zajednicu da je potpuno nelogično da UNMIK na Kosmetu ubira sve prihode, a da Jugoslavija treba da vraća njihove dugove. Mislim da ćemo u tome i uspeti, jer je do sada pokazano mnogo simpatija za ovakav stav naše zemlje. Ali, o tome će ipak dati poslednju reč gospodin Hakerup i međunarodna zajednica.“
Sve u svemu, Jugoslavija će u narednih nekoliko godina, uz obavezu rasta proizvodnje od najmanje pet odsto godišnje i neprekidno povećanje izvoza, pokušati da se otplatom smanjenih dugova oduži svima koji su imali poverenje u ekonomski program DOS-ove vlasti. Nevolja je u tome što za ostvarenje tog cilja moramo da tražimo nove kredite iz inostranstva, pa će Damoklov mač ponovnog upadanja u dužničku krizu još dugo visiti nad domaćom ekonomijom. „Sasvim je jasno da Pariski klub nije dovoljan za ekonomski oporavak. Ključ za ove probleme je restrukturisanje domaće privrede i u poslovnom i u vlasničkom smislu. Bez toga nema investicija u našu privredu, a bez njih mi nemamo nikakve šanse za ekonomski razvoj“, zaključuje Milan Zavađil.
