Državni kapital i stranačke kese

U Vladi Srbije protekle sedmice praktično je rešeno da se do kraja avgusta odloži ceo paket odluka o republičkim javnim preduzećima i akcionarskim društvima u kojima dominira državna svojina, pošto je očigledno utvrđeno da o mnogim od krupnih pitanja koja se tiču kontrole državnog kapitala – u vladajućoj koaliciji nema dovoljno saglasnosti. To je jedna od najgorih ekonomskih (pa i političkih) vesti koja je tokom dva meseca od formiranja nove vlade Srbije (polovinom maja) dosada doprla do javnosti, jer ona sugeriše zaključak da koalicionim dogovorom DSS-NS, G17 plus i DS o formiranju nove vlade nisu dovoljno precizirani principi po kojima će Vlada Srbije upravljati državnim kapitalom – koji, okreni-obrni, i dalje zauzima blizu polovinu celokupnog kapitala Srbije (samo EPS, NIS, Telekom Srbija i Aerodrom „Nikola Tesla“ raspolažu sa najmanje 30 milijardi dolara državnog kapitala). A novo dvomesečno odlaganje odluka o javnim preduzećima, kada se sabere sa prethodnih osam meseci „neizvesnosti“ u tim firmama, od jesenjeg raspisivanja parlamentarnih izbora do danas, praktično znači da u najvažnijim privrednim sektorima države „stanje čekanja“ već traje nepodnošljivo dugo, sa tendencijom da se protegne na čitavih godinu dana.

UZMI PARE I BEŽI: Zamislite čak samo jednu buregdžinicu ili berbernicu (a ne neku naftnu kompaniju ili aerodrum) u kojoj se godinu dana praktično ne može doneti nijedna dugoročnija poslovna odluka i u kojoj se ne zna da li će onaj ko je danas šef, to ostati i sutra – a najverovatnije neće. Da li se i u takvoj buregdžinici ili berbernici, a nekmoli u nekom infrastrukturnom sistemu, može voditi bitka za produktivnost i modernizaciju tehnologije; da li se u njima može štedeti sirovina i čuvati inventar; ko u njima „brani“ interese „neodređenog vlasnika“, to jest, da li je bilo kome stalo da se očuva kasa i da se sav pazar ne razdeli među personalom itd.?

Gotovo bez preterivanja, moglo bi se reći da danas u javnim preduzećima Srbije uglavnom vladaju ekipe „u odlasku“, pa su „akutni“ motivi i dosadašnjih menadžera i dosadašnjih sastava upravnih odbora objektivno jednostavni – glavno im je da zagrabe ono što još mogu da zagrabe i da nađu „novu perspektivu“ na nekom drugom mestu ili bar da „poskupe“ svoju smenu do najviše moguće mere. Oni koji su tako motivisani mogu „u poslednjim metrima“ trke za povlačenje svakovrsnih privilegija, doneti i dalekosežne poslovne odluke koje nikakva „preraspodela moći“ kasnije neće moći popraviti ili promeniti u skladu sa nekim novim ciljevima. Iz svih tih razloga izjavu portparola DSS-a Andreje Mladenovića (Tanjug, 9. jul) da će „o upravnim odborima velikih preduzeća, kao što su Elektroprivreda Srbije i Naftna industrija Srbije, odlučivati Vlada na sednicama kada za to dođe vreme“, te da je „sigurno da u okviru vladajuće koalicije postoje određene konsultacije, ali je bitno da svi javni sistemi i javna preduzeća funkcionišu i rade normalno“, treba smestiti u tužnu hroniku neodgovornog političkog praznoslovlja.

Već i sama okolnost da su plate vodećih menadžera i „naknade“ članova upravnih odbora u javnim preduzećima i akcionarskim društvima u državnoj svojini postale državna tajna, a da su neke među njima, prema „nagađanju“ ministra za infratsrukturu Velje Ilića, ponegde i oko 9000 evra mesečno („Večernje novosti“, 9. jul), upućuje na zaključak da se „kolektivnom svojinom“ u tim firmama upravlja kao da je ona privatna, dok se rizici poslovanja knjiže kao javni. Uostalom, skok plata u javnim preduzećima (ali i u državnim organima), prema nagoveštajima iz Vlade Srbije, izgleda da će biti iskorišćen kao razlog za „zamrzavanje“ plata čitavog javnog sektora, nadalje od novembra ove godine, a na nivou od februara ove godine (što je besmislica).

Pri svemu tome treba imati u vidu da u javnim preduzećima „ekipe u neizvesnosti“ upravljaju ogromnim kapitalom i ogromnim poslovima. Ako pogledamo spisak od 16 velikih javnih preduzeća u Srbiji, videćemo da su ona, prema podacima ekonomiste Ljubodraga Savića, već 2005. godine ostvarile 713 milijardi dinara prihoda (18,7 odsto svih prihoda preduzeća u Srbiji) i da je u njima tada bilo zaposleno 127.000 radnika. Iako još ne raspolažemo svim najsvežijim podacima, slobodno možemo proceniti da je prihod tih preduzeća u prošloj godini narastao na oko 1000 milijardi dinara (na, svakako, više od milijardu evra) – što je iznos gotovo dva puta veći od državnog budžeta. Istina, taj kapital odbacio je prošle godine relativno skroman profit (procenimo ga na pola milijarde evra), a dve trećine tog profita verovatno je ostvareno u delimično privatizovanoj mobilnoj telefoniji.

Ipak, pošto se profit „razliva“ preko linija prihoda, ogroman promet u javnim preduzećima nas jednostavno navodi na zaključak da nijednom političkom centru u Srbiji nije svejedno ko će upravljati kojim od tih poslova i da mu nije svejedno ko će realno biti stranački „ministar“ (menadžer) u EPS-u, NIS-u, Srbijagasu, Transnafti, JAT-u, Aerodrumu „Nikola Tesla“, PTT-u, Telekomu Srbija, ŽTP-u, Srbijaputu, Srbijašumama, Vojvodinašumama, RTS-u, RUV-u, AD Politici itd. Naravno, ne radi se samo o „direktnim donacijama“ koje se na ovaj ili onaj način mogu izvući iz ovih preduzeća za stranačke elite, nego pre svega o poslovima koji se mogu odvijati između velikih državnih privrednih sistema i sponzora određenih političkih stranaka (to je možda i najvažniji interes političkih stranaka u „nacionalnim preduzećima od strateškog značaja“).

„ODLOŽENE POLEMIKE„: Ugrubo, problem sa javnim preduzećima ima bar dva sloja. Prvo je pitanje da li će nova vlada načelno (u skladu sa tranzicionom politikom) ići na njihovu što širu privatizaciju i na njihovo stvarno konstituisanje u „profitna preduzeća“ ili će se ostati na strategiji privatizacije od slučaja do slučaja – u skladu sa određenim (spoljno)političkim, budžetskim ili ekonomskim razlozima? Drugi sloj (povezan, dakako, sa prvim) jeste u znaku pitanja hoće li se tragati za novom formulom „depolitizacije“ javnih preduzeća ili će se njima i dalje „vlasnički“ upravljati na dosadašnji način, preko upravnih odbora i menadžera „delegiranih“ od političkih stranaka koje na ovaj ili „onaj“ način participiraju u vlasti?

Kad je reč o „prvom sloju“ problema, stiče se utisak da se inercija očuvanja „nacionalnih preduzeća“ u državnoj svojini učvršćuje, jer se i novi glavni „ekonomski ministar“, koji dolazi iz „nove stranke“ u novoj vladi, potpredsednik Božidar Đelić, u više navrata, uglavnom povodom pitanja o privatizaciji Naftne industrije Srbije (NIS-a), izjasnio za staro rešenje – privatizacija da, ali samo do granice manjinskog vlasništva. Istina, potpredsednik Đelić zasad javno ne komentariše izjave novog ministra energetike i rudarstva Aleksandra Popovića da se „ne planira nikakva privatizacija EPS-a“, to jest „da se ne planira da u preduzeće koje danas zovemo EPS uđe drugi kapital osim državnog“ („Politika“, 8. jul), što bi trebalo da znači da on smatra da u ovaj sistem ne treba privlačiti manjinske investicije niti nekakvog strateškog partnera niti investitora koji bi kupovali akcije EPS-a na berzi (do limita manjinskog paketa). Ova Popovićeva izjava zazvučala je kao odgovor na više puta istican stav dr Dragana Đuričina, predsednika Saveza ekonomista Srbije, da „država treba EPS da pretvori u akcionarsko društvo, pusti akcije na berzu, obezbedi novac za razvoj strateškog sektora, ali zadrži vlasništvo države od najmanje 50 odsto plus jedan“ (NIN, 5. jul).

Đuričinova izjava se verovatno oslanja na ključnu premisu: da „državna cena“ struja treba EPS-u da omogući da odbaci profit koji bi motivisao ulagače na berzi da dokapitalizuju EPS (a ne da svoj novac oročavaju u bankama po kamati od pet-šest odsto), ili da ta cena bude potpuno liberalizovana, pa da se profit (koji bi motivisao „manjinsku dokapitalizaciju“ preko berze) ostvaruje putem čišćenja neracionalnosti u EPS-u, a pre svega smanjivanjem broja onih koji su na njegovom platnom spisku (Vlada Srbije je početkom godine dozvolila da prosečne plate u proizvodnji električne energije, gasa i tople vode dostignu 71.884 dinara, to jest da budu tri puta veće od državnog proseka). Problem sa Popovićevom izjavom, na drugoj strani, nalazi se u tome što on ne daje podatak koji profit država ostvaruje za svoj budžet sa kapitalom poverenim EPS-u, što bi, ekonomski gledano, trebalo da bude njen glavni motiv za odbacivanje ideja o privatizaciji EPS-a ili dokapitalizaciji preko berze. (Istina, Popović je pozvao energetska preduzeća da objave svoje poslovne rezultate – NIS se tom pozivu odazvao, a EPS čini se da nije.)

U stvari, država bukvalno, kao finansijski subjekt, ima od EPS-a mali profit, ali preko njega ostvaruje niz drugih političkih i socijalnih ciljeva. Na primer, kada bi EPS bio makar i delimično privatizovan, ko bi akcionarima mogao da objasni zašto on toleriše dug potrošača od čak 28 milijardi dinara (preko 300 miliona evra), u čemu je dugova privrede oko 12,5 milijardi dinara. Odokativno rečeno, od ukupno oko osam milijardi evra koliko je država od 2000. godine do danas „otpustila“ privredi, možda je oko dve milijarde evra „otpustila“ baš elektroprivreda – a bez tog „otpusta“ mnoga propala društvena preduzeća nikad ne bi našla nikakvog, pa ni najgoreg novog vlasnika. Rečju, onoga trenutka kada i jedna akcija nekog javnog preduzeća dođe u ruke nekog privatnog vlasnika – čitav sistem njenog poslovanja mora da se menja.

Ovde smo naveli samo jedan rukavac trenutno „odložene polemike“ oko čitavog kompleksa pitanja privatizacije javnih preduzeća. U stvari, potpredsednik Vlade Božidar Đelić i novi ministar za privredu i privatizaciju Mlađan Dinkić čini se da i dalje zagovaraju ideju da i Srbija (poput svih drugih država u tranziciji) iznese na berzu deo akcija javnih preduzeća. Dinkić je čak javno najavio da će se do kraja juna ove godine („Danas“, 11. jun) u Vladi Srbije usvojiti strategija privatizacije javnih preduzeća, a da će za septembar biti pripremljen poseban zakon o privatizaciji NIS-a. Mimo te strategije, koja očigledno još nije usvojena, a valjda iz nekih drugih akutnih političkih razloga, krenuli su pregovori o privatizaciji JAT ervejza (navodno je za njega zainteresovan ruski Aeroflot) i JAT tehnike (navodno su za nju zainteresovane i neke izraelske firme). NIS je tu, međutim, i dalje glavni šlager – kako zbog različitih strateških partnera koji su zainteresovani (kako se uporno ističe) čak i za njegov manjinski vlasnički paket (što je sumnjivo), tako i zbog toga što će on, verovatno, biti prvo javno preduzeće u kojem će se osetiti promena odnosa snaga u Vladi Srbije, to jest u vladajućoj koaliciji političkih stranaka.

Ako ostavimo po strani glasove da NIS najteže trpi „vreme neizvesnosti“ koje su doneli parlamentarni izbori i njihovi rezultati (silne nabavke nafte – „dok o njima mi odlučujemo“, pa sledstveno tome kriza likvidnosti, itd.), videćemo da i sama činjenica da se ni u novoj vladi izgleda ne odustaje od osnovnog koncepta manjinske privatizacije (prva dva koraka su tender za prodaju 25 odsto vlasništva strateškom partneru, pa potom preuzimanje vlasništva do 37,5 odsto – putem dokapitalizacije, na koju se obavezuje strateški partner), te izvesnost da će u vrhu firme doći do značajnih kadrovskih promena – i te kako imaju uticaja na tekuće poteze unutar NIS-a.

Na primer, sada je menadžment firme, sa generalnim direktorom Srđanom Bošnjakovićem na čelu, pokrenuo inicijativu da se preko Erste banke obezbedi jedan sindikovani kredit za modernizaciju rafinerija (uglavnom Rafinerije nafte Pančevo) u visini od 372 miliona evra – pod starim sloganom da se modernizacijom kompanije podiže njena vrednost uoči privatizacije. Taj slogan, rekli bi ekonomisti, ima značenjsku grešku, jer „vrednost“ jedne kompanije nije u jednostavnoj vezi sa „cenom kompanije“ koju su investitori spremni da plate – to jest, vulgarno rečeno, dugovi svake firme smanjuju cenu koju je kupac spreman da odbroji prodavcu, makar koliko da su ti dugovi „popločani najboljim namerama“. Zašto bi, da kažemo hipotetički (a da čitalac bolje shvati ovaj primer), neko u vlasništvo nad oko 37,5 odsto NIS-a uložio između jedne i dve milijarde dolara, ako će krediti za modernizaciju NIS-ovih preradnih postrojenja, koji se podižu pre privatizacije, opredeliti upotrebu gotovo čitavog profita ove kompanije u narednih pet-šest godina.

Delimično i zbog svega toga, verovatno, država dosad i nije dozvoljavala NIS-u da se zaduži radi modernizacije, jer bi takva akcija ne samo oborila cenu koju bi ona prihodovala, nego bi verovatno i suzila krug zainteresovanih strateških partnera. Naime, oni koji sami imaju dovoljno kapitala za ulaganja u modernizaciju postrojenja za preradu nafte (proizvođači i prodavci nafte) ili neki drugi, koji mogu kod banaka da postignu bolje uslove kreditiranja od NIS-a (sa njegovim ne sasvim nedvosmislenim kreditnim kapacitetom) – možda bi smanjili interes za kupovinu srpskog tržišta derivata (onog koji kontroliše NIS). Ili, ako se, ne daj bože, pokaže da NIS nije u stanju da servisira nove dugove, država bi se našla pred neugodnom dilemom – ili da ponovo dodaje ovoj kompaniji (i preuzme dodatne garancije) ili da je prepusti poveriocima na dalju preprodaju.

STRANAČKI NADZOR: Činjenica da je aktuelni menadžment NIS-a, upravo ovih dana, ipak doneo odluku da od (stare) Skupštine akcionara (čak 18 članova te Skupštine zastupa jednog jedinog akcionara – državu), kojoj i dalje predsedava nekadašnji ministar energetike Radomir Naumov, i od nove vlade zatraži saglasnost za spomenuti kredit od Erste banke – može se razumeti samo na tri načina: da su za takav potez dobili neko ohrabrenje iz same Vlade – od nekog moćnog faktora još iz starog sastava Vlade (iz DSS-a, na primer) ili im je namignuo neko moćan od novih članova Vlade (iz DS-a, kao buduće „nadzorne stranke“ ove firme, na primer). U oba slučaja, moglo bi se razumeti da se pokreće završni udarac čitavoj ideji privatizacije NIS-a, to jest da se ona vidi tek na kraju dugog štapa. Javno, menadžment ovaj kreditni posao obrazlaže okolnošću da privatizacija kasni, pa otuda direktori NIS-a ne smeju da i dalje gube vreme (a tako i tržište) proizvodeći najgore gorivo u regionu u zastarelim rafinerijama. Kako će na tu ideju, suprotnu stavovima privatizacionog savetnika Meril Linč-Rajfajzen investment, reagovati nadležne institucije, Ministarstvo energetike i spomenuta Skupština NIS-a AD, još ne znamo.

Ako se sada vratimo na pitanje da li nova vlada Srbije traga za nekim načinom „depolitizacije“ javnih preduzeća ili za nekim novim kriterijumima raspodele političkog uticaja na javna preduzeća – opet se nalazimo pred mnogo nepoznanica, iako je od formiranja nove vlade prošlo već dva meseca.

Prvo treba primetiti da je stari sistem podele stranačke „odgovornosti“ nad javnim preduzećima – prema ministarstvima kojima „pripadaju“ prema prirodi posla kojim se bave – logički neodrživ posle sastavljanja nove koalicije. Naime, ključna javna preduzeća, po prirodi svoje delatnosti, grupisana su uglavnom pod nadležnost dva ministarstva: Ministarstva za energetiku i rudarstvo (EPS, NIS, Srbijagas, Transnafta) i Ministarstva za infrastrukturu (ŽTP, Srbijaput, PTT, Telekom Srbija, JAT ervejz, JAT tehnika, Aerodrum „Nikola Tesla“). Ako bi nadležna ministarstva vodila i „stranački nadzor“ nad ovim preduzećima – glavni deo državnog kapitala ostao bi u rukama Koštuničine narodnjačke koalicije, a Demokratska stranka bi ostala kratkih rukava. Znači, taj sistem se mora napustiti, pa se „koalicioni dogovor“ (ako ga u ozbiljnom i pismenom obliku uopšte ima) mora dopuniti nekim novim ključem za raspodelu, to jest javna preduzeća se moraju „podeliti“ dodatnim političkim dogovorom.

U štampu je, inače, procurilo da je na tom polju u igri sistem 3-2-1, po kome bi, navodno, pri svakoj podeli uticaja na javna preduzeća 3 išlo Demokratskoj stranci, 2 koaliciji DSS i Nova Srbija, 1 G17 plus. Taj magloviti sistem je, međutim, neprimenljiv na celokupnu horizontalnu podelu javnih preduzeća, a mogao bi biti delimično primenljiv kod onih preduzeća u kojima se uticaj deli vertikalno (članstvo u upravnom odboru u takvim preduzećima delilo bi se po sistemu 3-2-1). No, i u tim preduzećima ostaje problem izbora „vodećeg čoveka“ (koja stranka će ga kandidovati). Uostalom, i u tom slučaju se postavlja pitanje ko je uopšte vodeći čovek: da li generalni direktor ili predsednik upravnog odbora. I tako redom.

Ovde se nećemo upuštati u špekulacije o tome koje stranke su istakle za koja su javna preduzeća „izrazito zainteresovane“, do te mere da su spremne da rasture i samu koalicionu vladu ako im se ne udovolji. Ipak, takve glasine treba slušati pažljivo i uzimati ih ozbiljno. Jer, priča da će glavno iskušenje za novu vladu biti pitanje Kosova, to jest odnos prema „nametnutom rešenju“ koje bude usvojeno u Njujorku ili Briselu, uverljiva je samo za one koji nedovoljno poznaju naše političke stranke. Ako novoj vladi doista nešto preti, to je upravo opasnost da će se ona raspasti na pitanju raspodele moći nad javnim preduzećima.