Od 1990. do danas najmanje trideset očigledno političkih ubistava u Srbiji ostalo je nerasvetljeno i – zaboravljeno. Očekivanja da će sada preporođeni Legija Ulemek (na slici) tu nešto pomoći svojim budućim iskazima donekle su preterana. Pre svega, jedva da više ikoga – osim porodica žrtava – to uopšte zanima; decenije su prošle, a vlast bi najviše volela da se te priče zaborave. Naime, mnogo je njih koji radije ne bi da se to sada otvara
Stvar je toliko očigledna da većina ljudi odbija u nju da poveruje. Od 1991. do 2002. pobijeno je na stotine ljudi u nikad rasvetljenim slučajevima, da bi sve to kulminiralo atentatom na premijera Zorana Đinđića i pratećom, predugo očekivanom i uveliko zakasnelom akcijom Sablja. Iz te skandalozne serije nerasvetljenih zločina jasno se izdvajaju ubistva sa očitim političkim motivima, njih tridesetak. Idemo redom.
Seriju ubistava otvara slučaj „Nana“ iz marta 1990: saradnik Savezne državne bezbednosti Andrija Lakonić ubijen je u tom kafiću jedne večeri. Za to je optužen, pa u jesen iste godine oslobođen Darko Ašanin, poznati gangster. Bila je to spretna policijsko-pravosudna nameštaljka čiji cilj nije ni bio da se otkrije ubica (poznat i slobodan dan-danas u Srbiji, iako je za njim raspisana poternica MUP-a Crne Gore zbog ubistva), nego nešto drugo: obračun MUP-a Srbije sa Saveznim SUP-om. Akteri ubistva u „Nani“ bili su saradničke veze SDB SSUP-a angažovane u akcijama protiv neprijateljske emigracije, a zauzvrat im je pružana zaštita od progona beogradske policije, što je republički MUP iritiralo. Žrtva, Lakonić, izgleda da je počeo mnogo da priča; u njegovom stanu pronađeno je nekoliko pasoša sa njegovom slikom i raznim imenima – svi autentični, dakle nefalsifikovani. Ašanin će juna 1998. biti ubijen u Drajzerovoj, u svom kafiću „Koloseum“ (automatska puška, jedan počinilac, nikad rasvetljeno). Drugi akter, Miroslav Bižić, inspektor GSUP-a, otpušten posle „Nane“ i kasnije privatni detektiv, ubijen je maja 1996. kod Merkatora, ispred ulaza u svoju kancelariju (automat s prigušivačem, jedan počinilac; nikad rasvetljeno).
NEZGODNE GODINE: Prvo pravo, par excellence političko ubistvo desilo se početkom avgusta 1991. kada je Branislav Matić Beli, aktivista i finansijer SPO-a, izrešetan ispred svoje kuće iz dva automatska oružja netipična za beogradsko podzemlje u to vreme, ali tada već veoma tipična za paravojne formacije Srba u Hrvatskoj (automati kalibra 7,62 X 25 mm iz skladišta rezervne milicije). Naravno da nije rasvetljeno nikad.
Posle nekoliko ubistava raznih likova iz podzemlja za koja nema indicija (za sada) da su bila politički motivisana, oktobra 1993. ispred svoje kuće na Dedinju ubijen je Radojica Nikčević, „biznismen“ blizak Željku Ražnatoviću Arkanu (dva počinioca, revolver velikog kalibra). Njegove poslove preuzeli su Arkan (ubijen januara 2000) i njegov kum Đuzepe di Stefano (sedi u engleskom zatvoru).
Onda na red dolaze razni gangsteri, ali i policajci: Dragan Radišić, inspektor za krvne i seksualne delikte GSUP-a Beograd, ubijen je u haustoru svoje kuće februara 1996. (automat s prigušivačem, jedan počinilac; nikad rasvetljeno). Bižić, pa Zoran Stevanović, „major“ Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, hapšen zajedno s njim u Hrvatskoj, novembra 1990, umešan u šverc oružja za Srbe u Krajini, posao veoma politički (maj 1996. ispred „Metropola“, jedan počinilac, automat s prigušivačem). Onda, posle nekoliko gangstera, strada Vlada Kovačević Tref kod „Interkontinentala“ februara 1997. (jedan počinilac, pištolj). Tref je bio „biznismen“ blizak Marku Miloševiću (od oca Slobodana i majke Mire Marković): finansirao je Markove egzibicije u auto-trkama i još ponešto. Njegova udovica Bojana Bajrušević javljaće se kasnije u izvesnim aferama oko trgovine cigaretama itd.
Ta 1997. ispostavlja se kao nezgodna godina za razne važne ličnosti: vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova i načelnik Javne bezbednosti MUP-a Srbije Radovan Stojičić Badža gine 10. aprila 1997. u piceriji „Mamma mia“, par stotina metara od zgrade MUP-a: jedan počinilac, automat s prigušivačem, pred desetinama svedoka, hladnokrvno u leđa. Onda su u MUP uveli godišnju nagradu s njegovim imenom, ali se ne zna je li ikada dodeljena. Kasnije, januara 2001, tadašnji (1997) načelnik GSUP-a Beograda izjaviće, iznerviran, pred jednim parlamentarnim anketnim odborom da su „Badžu ubile cigarete“, što nije bez smisla: tada (1997) šverc cigareta bio je upravo dovođen u neke druge… dobro, razmere, kako da vam objasnimo…
Kad može v.d. ministra unutrašnjih poslova, mogu i drugi. Oktobra 1997. na Novom Beogradu usred bela dana dva počinioca ubila su iz pištolja Zorana Todorovića Kundaka, generalnog sekretara Jugoslovenske levice (JUL) i direktora Beopetrola. Predsednica stranke Mira Marković bila je jako potresena i poslala je srcedrapateljno pismo iz Indije; tada su razni počeli neprijatno da se osećaju. Bili su u pravu.
ZGRUŠNJAVANJE: Onda je Jovica Stanišić otišao, a Radomir Marković došao na čelo Službe.
Tu se stvari zgušnjavaju. Jedanaestog marta 1999. ubijen je u Košutnjaku iz snajperske puške Miodrag Vlahović, pukovnik policije i pomoćnik načelnika Uprave za suzbijanje kriminaliteta (UZSK).
Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999, ali to sve znamo.
Dragan Simić, mladi pukovnik policije i načelnik OUP-a Savski venac, najvažnije policijske stanice u gradu, ubijen je jula 1999. u Ulici Save Kovačevića, iz zasede. Februara 2000. u restoranu FK Rad na Banjici rafalom iz automatske puške, ispaljenim sa otvorenog prostora iza stadiona, ubijen je savezni ministar odbrane Pavle Bulatović, a ranjena su još dva lica. Već 25. aprila ispred svog stana u Jaše Prodanovića ubijen je Žika Petrović, generalni direktor Jata. Iz pištolja, jedan počinilac. Kasnije će nasred Terazija, usred bela dana, iz pištolja s prigušivačem biti ubijen Branko Bulatović, predsednik Fudbalskog saveza.
To su, dakle, glavni do sada nerasvetljeni slučajevi ubistava sa nesporno političkim uglom. Ima ih i manje značajnih ili onih sa ne baš jasnom političkom pozadinom, ali pustimo sad to. U nekoj prvoj analizi sličnosti i razlika nabrojanih ubistava, ako izostavimo puku učestalost, ističe se pre svih drugih jedna okolnost: drska samouverenost počinilaca, da ne kažemo nonšalantna olakost ubijanja. To nikada ranije nismo imali. Iz toga se dadu izvući neki očigledni zaključci: kao prvo, dobra obaveštajna priprema; zatim osigurana taktička podrška i logistika (vozila za bekstvo, oružje za jednokratnu upotrebu, taktička telekomunikacija, sigurni stanovi); a kao najvažnije – politička podrška (i narudžbina), obećanje nekažnjivosti, ukratko. Upravo u obećanju nekažnjivosti sadrži se suština te naše sramote: da je tokom dvadeset godina moglo da bude ubijeno toliko ljudi od nekog značaja, a još više ljudi bez tog nekog značaja (kao da to menja na stvari…).
Hajde sada to da razmotrimo: ko je mogao da obeća nekažnjivost za ubistva (i da obećanje ispuni)? Režim, kroz svoje političke stranke, policiju, tajne službe, tužilaštva i sudove, udvoričke medije i naklonjenu čaršiju. Kriminalci, ali ni pripadnici tajnih službi (tek oni!) nisu ni glupi ni naivni, pa da se usude nekoga da ubiju (pogotovo nekoga ko je neko i nešto) bez debele garancije da neće biti gonjeni i kažnjeni. Oni pritom dobro znaju da ko im je to obećao, možda su (oni pametniji) to nekako i dokumentovali dokazima. Tako smo došli u situaciju da ljudi jedni druge drže za jajca (da prostite): ako mene uhapse, ispričaću za tebe; sasvim jednostavno. Svi sve znaju jedni o drugima i svi su umočili ovako ili onako. Tako je država-ubica postala država zavere ćutanja. Dobro: neki su ubijeni da ne bi pričali koga su ubili (setimo se tog Luke Pejovića, prepoznatog kao ubica Slavka Ćuruvije); ali i njih je ubio neko kome su obećane zaštita i nekažnjivost.
Tako smo prispeli ovamo gde smo sada i tu nikakav Legija Ulemek ne može da pomogne. Može Legija Radomira da optuži za ovo; Radomir će njega za ono, pa su kvit: obojica leže po 40 godina i svejedno im je; zabavljaju se. A što se počinilaca svih ovih nerasvetljenih ubistava tiče, ostaje ono dečje – soli na rep.
Dragi Zorane,
Nikada nisam bila dalje od tebe i nikad ti nisam bila bliže. S juga Indije, iz Madrasa, nisam u stanju da dođem danas u Beograd i da se s tobom pozdravim poslednji put – ja, koja sam punih 15 godina tvoja najbolja drugarica. Ali ti šaljem poruke preko svih ovih planina i mora – ja se s tobom nikada neću rastati.
Moje prve misli su bile – nikad više naši razgovori, slaganje, briga, gnev, nada – sve u jednom satu – i tako svih ovih godina.
Nedostajaćeš mi dok budem živa. Htela bih da znaš, dok odlaziš, da od mene ne odlaziš. Molim te, brini za sve nas koje si ostavio, a ja ću brinuti za tebe. I ne ljuti se na mene što sam ti ponekad nešto zamerala. Uvek si bio moj drug. Sada sam ti ionako sve oprostila.
Pomagao si celom svetu – i kome je trebalo i kome nije trebalo. U tome smo bili najsličniji. Biću uz Danijelu u svemu, a tvoju decu ću voleti kao što sam volela tebe.
Zdravo, Mira
Državni sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova Vanja Vukić avgusta prošle godine je izjavio da policija radi na rasvetljavanju ubistava počinjenih u proteklih dvadesetak godina i najavio da „postoji mogućnost da MUP za neka od nerasvetljenih ubistava tokom devedesetih formira i posebne komisije unutar MUP-a, koje bi radile na istrazi“.
Lista ubistava čiji je motiv politički u poslednjih petnaestak godina je podugačka.
Radovan Stojičić – Badža
11. april 1997. – Radovan Stojičić Badža (46), načelnik Službe javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova i vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova, ubijen je u restoranu „Mama mia“. U restoran pun gostiju nešto posle ponoći je ušao napadač s kapom navučenom preko lica. Stojičić je te noći sedeo u manjoj sali restorana s prijateljem, carinskim službenikom Milošem Kurdulijom. Za stolom do njih sedeo je Badžin sin Vojislav.
Ubica je ispalio sedam hitaca od kojih je Stojičića pogodilo šest. Stojičić je važio za poverljivog čoveka predsednika Srbije Slobodana Miloševića.
„Večernje novosti“ dan po ubistvu objavljuju da je pored leša pronađena kožna tašna u kojoj se nalazilo 700.000 nemačkih maraka koju je Stojičić doneo u restoran. Nezvanično, moglo se čuti da je novac pripadao njegovom bratu Siniši koji je „trgovao kafom“. Šverc cigareta u vreme ovog ubistva bio je na vrhuncu.
Sahranjen je na Novom beogradskom groblju, u Aleji zaslužnih građana, 13. aprila 1997. godine u prisustvu pripadnika Specijalnih antiterorističkih jedinica. Na opelu je bio ceo tadašnji državni vrh. U prvom redu je stajao Slobodan Milošević, uz njega sin Marko i ćerka Marija, ali nije bilo Miloševićeve supruge Mirjane Marković. Pored Miloševića su bili Jovica Stanišić, Nikola Šainović, Dragan Tomić, Željko Ražnatović Arkan, Mihalj Kertes, Zoran Lilić, Zoran Sokolović, Radmilo Bogdanović, Milorad Vučelić, Milomir Minić…
Vojislav Šešelj je optužio Stanka Subotića Caneta da je naručio ubistvo Stojičića. Šešelj je tvrdio da mu je to rekao Radomir Marković, bivši načelnik RDB, na sednici Anketnog odbora savezne skupštine koji se bavio rasvetljavanjem ubistva bivšeg ministra odbrane Pavla Bulatovića. Zbog te izjave, Peti opštinski sud je osudio Šešelja na tri meseca zatvora, uslovno na dve godine.
Zoran Todorović – Kundak
24. oktobar 1997. – Ispred zgrade Beopetrol u Bulevaru Lenjina 113, u Novom Beogradu, oko osam ujutro, ubijen je Zoran Todorović-Kundak (38), tada direktor Beopetrola i generalni sekretar Jugoslovenske levice.
Beopetrol je tada bio druga po veličini naftna kompanija u Srbiji. Ova firma je nastala nakon raspada SFRJ, preuzimanjem 200 benzinskih pumpi od hrvatske naftne industrije INA.
Zakon o privatizaciji, koji je trebalo da stupi na snagu 1. novembra 1997, pooštravao je uslove za privatizaciju. Zato je Upravni odbor Beopetrola odlučio 19. septembra 1997. da krene u privatizaciju po starom zakonu, i 13. oktobra Beopetrol se registruje kao mešovito deoničarsko društvo i odmah počinje sa privatizacijom. Ovom promenom vlasničke strukture predviđena je i dokapitalizacija preduzeća. Jedanaest dana kasnije ubijen je Zoran Todorović.
Na Todorovićevoj sahrani bio je prisutan gotovo ceo državni i vrh SPS-a i JUL-a, sa predsednikom Miloševićem na čelu, a za njima je u pogrebnoj povorci išla vladajuća garnitura.
Pavle Bulatović
7. februar 2000. – Politički motivisan atentat na ministra odbrane Pavla Bulatovića (52). Njegove ubice do danas, 14 godina kasnije, nisu otkrivene. Bulatović je ubijen rafalima iz kalašnjikova, u restoranu fudbalskog kluba Rad na Banjici, dok je sedeo sa direktorom „JU garant banke“ Vukom Obradovićem i upravnikom restorana Markom Kneževićem, koji su lakše ranjeni. Napadač je do restorana došao preko fudbalskog igrališta i otvorio vatru iz automatskog oružja, kroz prozor. Policijska istraga je utvrdila da je ubica imao dva pomagača.
Na predlog Srpske radikalne stranke 27. septembra 2001. oba veća Savezne skupštine formirala su zasebne anketne odbore za utvrđivanje činjenica i okolnosti u vezi sa ubistvom Pavla Bulatovića, a za predsednika odbora izabran je lider radikala Vojislav Šešelj.
U izveštaju dva anketna odbora iznete su „osnovane sumnje da je neposredni izvršilac ubistva ministra odbrane Ivan Delić, koji je, kako je navedeno, povezan sa kriminalnim podzemljem u Crnoj Gori“.
Nijedno veće nije prihvatilo izveštaj anketnog odbora o ubistvu Bulatovića, uz ocenu da je Odbor „prekoračio ovlašćenja u radu i preuzeo ulogu pravosudnih organa“, čime je Odbor raspušten. Tokom rasprave ispostavilo se da je sam Šešelj sačinio izveštaj, odnosno nalaze Odbora o ubistvu Pavla Bulatovića.
Sudske vlasti su istragu slučaja poverile sudiji Nebojši Simeunoviću, koji je nestao 6. novembra, da bi skoro mesec dana kasnije (3. decembra) njegovo telo bilo pronađeno u Dunavu. Iako na telu sudije Simeunovića nije bilo vidljivih tragova nasilne smrti, njegovi prijatelji veruju da je ubijen.
Živorad – Žika Petrović
25. april 2000. – Generalni direktor Jugoslovenskog aerotransporta Živorad Žika Petrović ubijen je oko 21.30 sati, u klasičnoj sačekuši ispred zgrade u kojoj je stanovao u Ulici Jaše Prodanovića u Beogradu.
Pretpostavlja se da je u Petrovića pucano iz oružja sa prigušivačem jer ni najbliže komšije, iako su imale otvorene prozore i koje je od mesta zločina delilo tek tri-četiri metra, ništa nisu čule. „Blic“ navodi da je u Petrovića ispaljeno više od 10 metaka.
Državne agencije i mediji ovaj zločin su okarakterisali kao teroristički akt nad visokim državnim službenikom, ali je, doduše sporadično, bilo i drugačijih tumačenja. Kao motiv njegove likvidacije spominjala se i privatizacija Jata i prodaja predstavništava naše avio-kompanije u inostranstvu, pa čak i kupovina novih aviona. Pominjan je i novac koji je Petrović, navodno, iznosio iz zemlje po nalogu bivšeg režima Slobodana Miloševića, pominjana je i kupovina nekih aviona.
Do danas je ostalo nerazjašnjeno zašto se na meti ubice našao Petrović.
Branko Bulatović – Bata
26. mart 2004. – Branko Bulatović Bata (53), generalni sekretar Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore, ubijen je u centru Beograda, na Terazijama. Napadač mu je pucao u glavu dok je ulazio u zgradu, gde su bile smeštene kancelarije Fudbalskog saveza.
Ubistvo Branka Bulatovića nikad nije razjašnjeno. Policija je dan posle zločina saopštila da je napravljen foto-robot ubice, ali niko nikad nije uhapšen! Nije rasvetljen ni motiv ubistva, ali u javnosti se govorilo da je glavom platio svoju odluku da ukine nameštanje fudbalskih utakmica!
Bulatović je 1999. godine uhapšen na aerodromu u Barseloni s koferom u kom je bilo 123.000 dolara koje je pokušao da unese u Srbiju. Novac mu je tada oduzet, a nikad nije objašnjeno zašto, kome i kuda je Bulatović nosio taj novac. Bulatović je tada izjavio kako je za vreme sankcija iz zemlje izneo oko 30 miliona maraka u najlonskim kesama.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
