Duplo uživanje
„Vreme” pre vremena: Novogodišnji dvobroj već u sredu na kiosku
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Ima tome, da su se u zemlji Srbiji svi složili da je Guča nacionalna stvar i najveći srpski brend. To su prvi primili k znanju Miloševićevi socijalisti, ostavili, nastavili sa tim pravcem i razvojem Da ko ne razume Guču ne razume srpski narod, i sad taj pičvajz ima ode u vekove šta je o Guči pisao "Vremenov" hroničar ove manifestacije Dragan Todorović
Sabor trubača u Guči traje, tako se piše, od ‘61. godine, i trajaće, kako se čini, u vekove. Reporter „Vremena“ prvi put – samoinicijativno i rukovođen onom da Ko nije bio u Guči ne zna što živi – bio sredinom devedesetih, i desetak godina, i redovno, i preko toga, beležio, kaže li se, kaže se, saborska dešavanja. Prošle godine preskočio, nije očo, sve mu se to, biva, popelo na vr’ One stvari.
Ali, to što novinar nije očo na Sabor, to je njegova lična stvar, Guča je zacementirani srpski brend, jerbo narod i država su rekli svoje, i ove godine, za 49. sabor, koji za vikend po izlasku ovog broja „Vremena“, će bude ko nikad, pa organizatori, valjda zbog globalne ravnoteže, lično pozvali u goste i Putina i Obamu. Šta ima tu da se priča, uostalom, sami i akademik Matija Bećković je, otvarajući 42. sabor, te 2002, pesnički i kako samo on ume rek’o da je Guča vulkan zdravlja i lepote potek’o iz srca Srbije, te da je država onakva kakva joj je muzika, da se doda i znamenita akademska mis’o da je bolje duvati u trubu nego u lepak.
Za uvod evo i uvodnog dela iz teksta reportera „Vremena“ iz 2003, nakon 43. sabora. Ide – I ovogodišnji Sabor trubača, jašta nego po svim ocenama i nepodeljenom mišljenju, ispunio zadatak i bio najbolji. Bio je to, da se skrati, još jedan uspešan povratak tradiciji i korenima. Sva očekivanja ispunjena, u čet’ri dana desetine, rečeno stotine hiljada ljudi, čuj ljudi, stotine hiljada Srba i ostalih građana, i muzike bilo kol’ko ‘ćeš, i pića, naročito piva. I ostalog bilo preko ‘oćeš, raznih i ćiriličnih džidža-mudža, tog patriotizma i ostale tradicije. Jednostavno, to je bio ustanak, ustanak trube i alkohola. Nije bilo veliki’ i najveći’ političara, ali jedan, sa funkcijom zamenika ministra ekologije, po taj saborski bilten, rek’o: „Čast nam je što učestvujemo u ovom velikom Saboru narodnih tradicija u Guči, ponosu tradicije naše zemlje. Vraćanje Srbije svojim korenima, onome čime treba da se ponosi, samo je jedan od naših zadataka…“ Evo još iz tog uvoda – Nakon što je, od prošle godine i s verom u boga, Sabor prebačen u mrsne dane, organizator je poradio i na njegovom produžetku, sve u cilju postizanja boljih i svakih drugih rezultata. Dakle, Sabor je počeo u četvrtak. I u četvrtak, od jutra, bio pun program. U petak se, od budilice, osto krenulo u pun program. Šta tek reći za subotu, udarni dan. Pa i u subotu se počelo od sabajle, budilica, pa zdravičari, pa narodni višeboj sa discipline gađanja kroz prsten jabuke i rvanja u kosti, pa bila svečana povorka učesnika, pa bila priredba sa stranim orkestrima, pa bio ponoćni koncert na stadionu. Sve bilo za svaka čast, da ne bude da je samo to bilo za svaka čast, više od svake časti zaslužuje atmosfera u Guči. Tek je to bilo bolje od najboljeg, šatre svuda gde su ljudi, a ljudi svuda. Što se to teralo, srča do kolena, pivo do kostiju, live trube se pomešale sa tehnikom, penjalo se, penjalo, dok sve nije baldisalo. Ali ni tu nije bio kraj, i kad se baldisalo, nastavljalo se sa teranjem, takav u Srba obraz, i kad je najteže nema odustajanja, nema predaje, i kad niko nije bio svoj, pazi rime, išlo se u dalji boj…
SVE OSTAVIO I DOŠ’O: Ali, ajde da se pređe na građu i pojedinosti. Vele da je Sabor doš’o na svoje početkom devedesetih, kad je država shvatila da je to događanje od interesa za opštu stvar. Šta reći, pa u to vreme u gostima, i to u pratnji državni’ funkcionera, bio i onaj humanista i filozof Danijel Šifer, šta bio, kolo vodio. Od ti’ godina, nema ministra, predsednika vlade, države, koji Sabor nije pohodio, Đinđić bio redovan, i sami Koštunica se, dva puta i uzastopce, projavio, onaj Kapitalni Velja tri puta, ko ministar i zaredom, bio Domaćin sabora, jedino se Milošević nijednom nije upis’o.
Ali, ajmo na dalje pojedinosti i lice mesta. Zapis iz ‘98, sa 38. Sabora. Ide – U čelu stola, poslednjeg dana Sabora, za vreme konferencije za štampu, stariji čovek ponavlja, Povratak korenima… O Saboru trubača je reč, čovek povuče dim, zakašlje se, i izbaci, Povratak korenima… Saznajemo da je u pitanju domaćin Sabora, novinarska legenda, Žika Živulović Serafim. Ostali prisutni se slažu, ponavljaju, Povratak korenima. Reč dobija i prisutni Gojko Agatrović, ili tako nešto, selo Rosica, Ribarska banja, Kruševac. Penzioner, 26. put dolazi, penzija mala, prevalio 400 km, o svom trošku, umrla mu sestra, ali sve ostavio i doš’o. Prošle godine treb’o operiše levo oko na VMA, još nije, i to ostavio i doš’o. Sve je ovo, kaže nazdravljajući, čast za sviju vas i za nas. Dobija aplauze, i ostali se slažu da je Sabor prevaziš’o sve dosadašnje, domaćin Serafim naglašava da je, pored svi ti prebačaji, zapazio vrhunsku kulturu veselja u Srba.
Ajmo na otkrivanje Spomenika trubaču iste godine – Spomenik pravi, opravila ga Fondacija „Braća Karić“, jer je cilj Fondacije da pomogne u očuvanju autentične srpske tradicije, kao i da podstakne prave vrednosti u našem društvu. Otvaranje spomenika, po najavi, tačno u podne. Prisutni trubači, narod, folklor, lični i državni mediji, lično Bogoljub Karić i supruga mu Mara Milanka. Uzeše probaju ozvučenje, Prvi Karić gladi brkove, narod gleda, vidi, jes’ Bogoljub, Ima svoju banku, jaču od državne, i svoj fakultet ima, čuje se iz gomile. Privezaše zastave na spomenik, udariše trube, gospođa Milanka Mara osta sama sa fasciklom pred mikrofonom. Pa se reče, Kralj Milan im’o četne trubače, otada truba srpski nacionalni instrument, Srbi imaju trubače, ko što Škotlanđani imaju gajde, Španci gitare. I gde god se truba čuje izaziva divljenje, naročito u Dragačevu, jer je dragačevska truba ko Stradivarijeva violina, stvara zvuk ko nijedna druga. Završi, zadatak da otkrije spomenik, lično od snajke, dobi Sreten Karić. I Sreten bi uspešan. Svemu i svima priđe i Bogoljub, domaćin Serafim zahvali BK fondaciji koja je vrhunski mecena naše umetnosti i drugih grana koje joj pripadaju. Jopet udariše trube, Bogoljub do’vati Maru Milanku, krenu kolo, do’vatiše se i drugi i ostali, lični i državni mediji su jedva postizavali da sve to savataju i snime.
Ajmo i na tu vrhunsku kulturu veselja u Srba, zapis iz 2001, 41. sabor, kad ono bio i Đinđić ka’no premijer, i kad su novinari zabeležili da mu je noga „uz vruć svadbarski kupus zacupkala pod stolom u ritmu Užičkog kola„. Evo – Pravi saboraši znaju da je najbolje kad „sunce zađe“, i udaru „mesečina“, a bolje od najboljeg je subota u noć, kad je cela Guča velika, neka bude i nebeska, šatra. Zvuk truba se penje, cepa šatre, raspojasani, neka bude goli, Srbi prate trube, izvijaju se, muški nasrću golim prsima, ženskinje titra svime što imade, tu se duva i naduvava, marke, Dinkićeve dvestodinarke sa kinegramom, brišu čela trubača, lepe na pupak devojaka po stolovima… opšti pičvajz, a Srbi znaju šta je pičvajz. Taman kad, pred zoru, svi klonu, po programu, u sedam ujutru, trubačka budilica, kad to zaprangija, kad orkestri dunu sa čet’ri strane, i mrtav ustaje, sve iznova i ispočetka i opet u taj opšti pičvajz.
KAD PEVAC LIPSAVA: Ajmo repete što se tiče vrhunske kulture veselja, zapis sa 40, jubilarnog Sabora, i godina jubilarna, tačno 2000. Ide – Bije sa svih strana, najžešće u porti crkve. Ispred ulaza u portu belo platno sa slovima „Predsaborsko bdenje“, unutra, šatre se razmnožile i sastavile. Svadbarski kupus u ogromnim zemljanim loncima, jagnjići, prasići, krupni i sitni komadi mesa, sve se nataklo i zadimilo. Orkestri, ne da biju, tuku i otkidaju, gosti, ne da lome, satiru se. Jedni druge opkolili, opasali, pa to samo čini to, trube se nadjačavaju, gosti iščevrljuju i dalje baldisavaju. Do pojasa goli Srbi klekli na junačka kolena, čestite i bose Srpkinje na golim stolovima, sve u dertu i opštem flertu, sve u jbn ritmuuu. On joj priđe, pa sve uz trubu, melodično nego kako, obilazi svaku oblinu. Ona se uključi na cetrifugu, pa to trese i otpada, a on prati, pa se raspada. Jedan, jašta nego gospodin, licidersko srce sa ogledalce oko vrata, naočare zasunce, taj marlboro, uključio mobilni, turio ga u trubu, tera trubača da nadjača orkestar za susednim stolom, oni od susednog stola poteraše svoje, pa to dunu, pa to jeknu i ode u pm. Drugi to radi iskusnije, biva nežnije, biva sa stilom, orkestar se lomi ozgo, a on ozdo, sa krupne devizne pare, briše svaki deo igračice na stolu, ona mu ga daje, on joj već gura ‘de stigne, i vadi još ti’ para, vadi…
Nije kultura samo pod šatrama, ima toga i u taj program, i gde god se okreneš, evo dela teksta iz 2007, kad ono Koštunica Voja premijerski i drugi put zaredom stig’o u prestonicu trube, i kad rek’o da ko ne razume Guču ne razume srpski narod – Taj petak bio odasvud veličanstven, i po ulice, i po šatre, i gde ima da staneš, sve se to izulo, sve se to diglo i uzelo do’vaća i preskače, da ga j…. da li je šota ili čoček, sve na stolu i samo čini Joooj. Tak’a i odreda, i kad ti i oči ispadaju od te trube, bila i subota. Onda došla nedelja, sa sav taj program i sve ostalo što je zvanično. Sat pre podneva bio svečani defile učesnika, napred fijaker na kome piše Domaćin sabora, u kome, a što li, ne bilo domaćina, Onog Kapitalnog Ilića, za taj fijaker ostali, razni KUD-ovi, trubački orkestri, i na kraju kolone ono što zovu Improvizacija Dragačevske svadbe. Jedan uze i napoji konja pivom iz vlaše, popeše mladu na konja, popeše i mladoženju, stadoše da konje jašu i sve da mašu, ostali da se u skladu i shodno ponašaju. Tako stigoše pred taj Dom kulture. Tu se mlada i mladoženja jedno drugom dadoše, svatovi udariše u veselje, jedan u tu nošnju uz’o baca pevca baš bele boje a crvene kreste. Sve on baca belog pevca u visine, kači na kapu i izvodi razne i besne radnje, sve ga tako baca, sva ga tako ‘vata, sve se sa njim slikava, sve dok pevac nije načisto baldis’o i umal’ lips’o. Ništa zato, ovaj nastavio te čudo svatovske radnje sa belim pevcom, đa ga nako obeznijanog na kapu kači sa glavom na dole, đa ga baca nebu pod oblake. A narod, a svatovi, i oni ko obeznijani, to se do’vatilo, pa samo zanosi u krivine i podsvriskuje.
Evo kako biva na kraju na to finalno takmičenje orkestara, 44. sabor, godina 2004, kad ono domačin Sabora bio ministar kulture Kojadinović, a prvi gost predsednik Tadić, kad onom stig’o i umal’ nije izudar’o jednog što mu nepristojno dobaciv’o. Jopet citat iz teksta – Muški voditelj uvodno podviknu, Oglasi se, oglasi trubo dragačevska, dvesta trubača, ko jedan, dunu Sa Ovčara i Kablara, pukoše topovski udari, zatrese se zemlja, sve ode u tu pm. Voditelj najavi besedu domaćina, ministra kulture Kojadinovića, ovaj izađe u ministarski sako, reče se iz ministarske glave, Gospodine predsedniče, Vaše ekselencije, dragi gosti, pomaže bog, ovo je, dakle, seoska, ovo je svetska, a ne seoska manifestacija, i zato Guči u budućnosti moramo da poklonimo više pažnje. Otvori Sabor, hvala svima, uživajmo do jutra. Počeše sviraju orkestri, izvorna pesma plus čoček ili kolo. Sreten Karić se iz prvog reda domaćinski protegnu, pogleda na levu stranu, predsednik Tadić ode sa svojima, Sreten se diže, pa uze da se domaćinski i u taktu ponaša, ko na neki znak sve se raspremi i raspomami, udari i kiša, privremeno prekinuše takmičenje, publika nagrnu u prostor za zvanice, kad to poče da lomi i da mu ga daje, nasta taj opšti pičvajz, policija jedva odbrani binu, takmičenje se nastavi, završi, proglasiše najbolji orkestar, prvu trubu.
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve