Dostojanstvo, najskuplja srpska reč

U eseju u kojem se bavi odnosom Jevreja i Palestinaca David Grosman navodi anegdotu koja ide otprilike ovako. Tokom Vijetnamskog rata, jedan čovek svakog dana stoji pred Belom kućom sa antiratnim transparentom. Posle nekoliko meseci novinar ga upita da li zaista veruje da on jedan može da promeni svet. On, sa blagom zbunjenošću, odgovara: “Nikada nisam mislio da mogu da promenim svet, samo ne želim da svet promeni mene.”

Studenti i srednjoškolci u Srbiji su tokom protekle godine pokazali da su izrasli u ličnosti koje nije dotaklo crnilo režima i onoga što je taj režim učinio od društva. A istovremeno su, za razliku od pomenutog vašingtonskog demonstranta, pokazali i da su sposobni da menjaju svet oko sebe. U središtu njihovog delovanja, reči i tišine stoje dostojanstvo i saosećanje. I upravo na to režim nema odgovor, jer taj jezik jednostavno ne razume. Sve one nekadašnje ode, ne samo podržavalaca, već i kritičara Aleksandra Vučića kako je on vrstan političar, nepobediv, čovek koji razume dušu naroda i tehnike vladanja bolje nego svi drugi, pokazale su se potpuno promašenima. Reč je o čoveku spremnom na sve, bez ijedne unutrašnje kočnice – bilo da je postavlja moralni zakon ili ljudskost. I ništa više.

To smo ponovo i krajnje ogoljeno videli u danima koji su prethodili komemoraciji u Novom Sadu, zatim 1. novembra, a potom i u nedelju, ponedeljak… Međutim, način na koji mu studenti i pobunjeni građani odgovaraju na neljudskost pokazuje da je budućnost društva – uprkos godinama koje su slistili režimski skakavci – svetla. Nažalost, ono što se ne može vratiti jesu izgubljeni životi.

“A šta je u subotu, ima neka utakmica ili šta?”, izjavljuje Aleksandar Vučić 30. oktobra, na pitanje novinarke šta očekuje za taj dan. Ova izjava bi se možda po probijanju dna dala uporediti sa onim trenutkom kada su Brnabić, Mali i Vučić, 12. maja 2023, osam odnosno devet dana nakon masovnog ubistva dece u OŠ “Vladislav Ribnikar” i mladih u selima Dubona i Malo Orašje, objavili fotografiju na kojoj se guše od smeha. Ovoga puta, nakon komentara o utakmici, predsednik Srbije je rekao: “Biće mnogo mnogo veći skup u Novom Sadu desetak dana kasnije, desetak dana kasnije.”

Šta je time poručio? Da za njega dan u kome je 16 ljudi stradalo a 17. žrtva je teško povređena nema značaj, osim kao vid nadmetanja – čiji je skup veći – i događaj u kojem se može izgubiti ili osvojiti još političkih poena.

Ta zastrašujuća bezdušnost prema tuđoj boli i prema žrtvama videla se 2. novembra, kada su se nasmejani i raspevani članovi i članice vladajuće partije, zaposleni, između ostalog, i u gradskim opštinama, njihali uz stihove “Pošla majka sina da potraži”, u neposrednoj blizini Dijane Hrke, Stefanove mame, koja je započela štrajk glađu.

A pred komemorativni skup 1. novembra, vlast je pokazala ceo svoj dijapazon beščašća: njeni vodeći ljudi, ali i sitni trbuhozborci i medijska armija, govorili su kako “blokaderi” spremaju strašno nasilje; kolale su priče o terorizmu kao uzroku pada nastrešnice; obustavljen je saobraćaj; normalizovan je govor mržnje protiv studenata iz Novog Pazara koji se pešačili do Novog Sada; mnogi studenti su spavali pod otvorenim nebom u Inđiji jer je režim zatvorio škole i sportske dvorane za njih…

Bizarne pakosti obuhvatale su čak i Sajam knjiga, gde je besplatan ulazak bio baš 1. novembra. Što je režim više pokušavao da osujeti komemorativni skup, kao da je snažnije mahao rukama u živom blatu. Naspram toga stajala je snaga zajedništva i dostojanstva, solidarnosti i bola.

Na skupu je bilo više od 100.000 ljudi. Tokom 16 minuta tišine, deca od 12, 13 godina jecala su zbog žrtava, dok su ih majke grlile. Studenti i studentkinje koji su pešačili iz raznih delova Srbije jedva su hodali od umora, ali su išli do Železničke stanice sa očima punim suza. Govorili su ljudi iz struke o tome šta do sada znamo o padu nadstrešnice i odgovornosti nadležnih, Tihomir Stanić je recitovao odlomak iz Simovićeve “Hasanaginice”, blokadni hor pevao “Sve je isto u mom kraju, samo mene više nema”… Govorila je Dijana Hrka. Sve je bilo izuzetno emotivno jako, primereno događaju, ali bez kiča i zloupotrebe.

Ukratko, režim je izgubio. Skup u Novom Sadu je, kao nijedan pre njega, pokazao da vlast ima silu, ali da nema moć. Da ima ogromnu propagandnu mašineriju, ali da gubi bitku pred istinom. Postoji još jedna važna činjenica: Aleksandar Vučić je godinama gradio i jačao narativ o Srbima kao apsolutnim žrtvama prethodnih decenija i o sebi kao onome koji tim žrtvama vraća dostojanstvo i pravo na sećanje. Bila je to, po načinu na koji je to činio, još jedna zloupotreba i instrumentalizacija mrtvih, još jedan otrov za već ranjeno društvo, a i ceo region. Taj autoviktimizacijski narativ – u čijem je središtu bio on – služio mu je za lov na glasove. Danas upravo neki mladi ljudi vraćaju dostojanstvo nekim drugim žrtvama, za koje je ovaj režim odgovoran i kriv, i tako postaju glavni akteri u borbi protiv zaborava.