Pored „maglovitih“ prosvetiteljskih ideja – da je budućnost u školama, a ne u crkvama, Dositej je iz Evrope u Srbiju doneo i nešto jestivo – krompir: džakče krtole da ga glavari kušaju i džakče semena da se proizvodnja zasnuje. Legenda veli da nije naišao na topao prijem, naročito kod malobrojnog srpskog sveštenstva. Ipak, Voždov mrki pogled je presudio i za deceniju-dve krompir se „primio“ u narodu: svega pola veka kasnije, u Prvom srpskom kuvaru jeromonaha Jerotija Draganovića krompir se pominje kao uobičajena namirnica. S druge strane, dilema šta je važnije graditi, crkve ili škole, dva veka po Dositejevom dolasku (još) nije razrešena: tako, danas po selima u kojima škole ni čestite nužnike nemaju (o kabinetima i fiskulturnim salama da se i ne govori) crkve niču kao pečurke, a sveštenici (za malo) postaše državni službenici.
Osim zlata, sjajnog metala bez ikakve upotrebne vrednost, španski konkistadori su iz Južne i Srednje Amerike u Evropu doneli i nove poljoprivredne kulture: krompir, paradajz, kukuruz i suncokret (tim redosledom) te tako dramatično uticali na sadržaj do tada monotone evropske trpeze. Od svih biljaka, najbrže se „primio“ krompir: prvo u Španiji i Italiji početkom XVI veka, nešto kasnije širom Evrope, naročito u njenom severnom delu, gde je u praskozorju novog veka glad bila svakogodišnja pojava. Od tada, od Irske do Rusije, krompir mic-po-mic postaje osnovna hrana. Razlog za to je jednostavan: severnoevropska klima je slična onoj sa Anda, a osim plamenjače – smrtne bolesti skoro svih povrtarskih kultura, koja je u epidemijskom naletu 1845. godine uništila zasade krompira i bila glavni razlog velike migracije iz Irske, Nemačke i Poljske u tada za imigrante otvorenu Ameriku – krompir na starom kontinentu nije imao prirodnog neprijatelja. Istina, sve do 1948. godine, kada se u Poljskoj pojavila krompirova zlatica, do tada u Evropi nepoznat insekt, ali uobičajen u obe Amerike. Zli jezici kažu da su u osvit hladnog rata američki avioni poljska krompirišta zasuli larvama ove štetočine, e da bi se tako podrila sovjetska vlast.
Kukuruz i suncokret, danas veoma značajne kulture u evropskoj poljoprivredi, prihvaćene su znatno kasnije, tek krajem XVI veka, a paradajz je još dugo gajen isključivo kao ukrasna biljka, jer verovalo se da je otrovan, da je to, u stvari, ona „jabuka“ koju je zagrizla Eva pa potom i Adama nagovorila da učini isto.
Na delu Balkana koji je bio deo Otomanske imperije, već početkom XVII veka pšenicu bjelicu, koju je Damjanov Zelenko tako rado zobao, potisnuo je kukuruz, a „debelo meso ovnujsko“ svinjetina. Nije to bez razloga: za razliku od pšenice koja voli ravnicu, a tamo behu Turci, kukuruzu prija brdsko-planinska klima, teren koji je ostavljen „sirotinji raji“. Inače, kukuruz je najprinosnija ratarska kultura, dvostuko, čak trostruko prinosnija od pšenice, otpornija na sušu i jednostavnija za lagerovanje, dobra za ishranu kako ljudi tako i životinja, a svinjama je naročito draga. Jedino što proja ne prija nepcima kao hleb. Da ne bude zabune: nije reč o onome što se danas kao specijalitet služi, a projom se naziva. Proja nit je masna, nit je mekana, nit u njoj sira ima, čim se ohladi lako se mrvi i vraški ju je teško progutati. Ipak, hranljiva je i zdravija od pšeničnog hleba. Po šumadijskim selima proja se „gulila“ sve do šezdesetih godina prošlog veka, a hleb, i to crni, bio je deo (skoro) isključivo nedeljne i slavske trpeze.
Kao i krompir, u Evropi kukuruz nije imao svog specijalizovanog insekta štetočinu sve do 1992. godine, kada je u okolini Surčina pronađena kukuruzna zlatica. Za dve godine stigla je u Hrvatsku, nekoliko godina kasnije prešla je Alpe… I opet, kao u slučaju sa krompirovom zlaticom, neki drugi zli jezici su optužili Ameriku za namerno kontaminiranje Evrope ovim insektom, sve da bi otvorili tržište za seme genetski modifikovanog kukuruza koji u sebi sadrži gen koji kukuruznu zlaticu od sebe odbija. Nije, međutim, reč o srpskom specijalitetu – teoriji zavere: priča je, naime, potekla iz Francuske.
Poslednja ratarska kultura koja se odomaćila u Srbiji – soja, stigla je sa istoka, ali preko zapada. U Kini je poznata već 3000 godina, u Ameriku ju je doneo, kao Dositej krompir u Srbiju, Bendžamin Franklin. Evropski ratari su počeli stidljivo da je gaje početkom dvadesetog veka, srpski pola veka kasnije. Pored kukuruza, soja je najprofitabilnija kultura i, poput krompira u XVII veku, proglašena je za glavno oružje protiv gladi u svetu. Pred kraj dvadesetog veka, 1996. godine, u Americi je uspešno obavljena genetska modifikacija ove biljke kojom joj je „ugrađena“ otpornost na sve poznate herbicide. I tu je aktuelna (još) jedna teorija zavere: američke kompanije, koje su velike novce uložile u proizvodnju modifikovane soje, u sadejstvu sa državnom administracijom ne biraju sredstva, od podmićivanja do ucenjivanja, da nametnu proizvodnju ove biljke u Evropi. Naročito su im „na meti“ države kandidati za priključenje Evropskoj uniji.
Kao i u „starim“ članicama Unije, uzgajanje ovakve soje u Srbiji je ograničeno komplikovanom procedurom za dobijanje dozvole, praktično zabranjeno. Međutim, „puzajućim švercom“ iz Rumunije, gde klasična soja više i ne postoji, GMO seme stiže i do naših polja.
Spisak jestivih biljaka koje u Srbiji nisu autohtone, ali se smatraju domaćim podugačak je. Na primer, voće za koje se može reći da je domaće je samo ono koje ima divljeg srodnika, samoniklog u prirodi kao što su jabuke, kruške, kupine, jagode, borovnice… Sve ostalo: breskve, kajsije, nektarine, maline, trešnje, višnje… u ovim krajevima od nekud je doneseno. Ama i šljiva, kao i pasulj, koji se danas smatraju nacionalnim brendom. Uostalom, nacionalnim brendom se smatraju truba i šajkača, a obe su, baš nekako u vreme kad je Dositej krompir doneo, stigle iz preka, sa frajkorima. Uzgred, Institut za krompir nalazi se u Guči.
