Dogovor, nada i šta je bilo posle

Projekat „Južni tok“ je mrtav, gasovod se neće graditi kroz Srbiju, Rusija se ubrzano okreće energetskoj saradnji sa Turskom, a nekadašnji zagovornici prodaje Naftne industrije Srbije Gaspromu izgubili su jedini argument zbog čega je trebalo prodati NIS za 400 miliona evra. Država Srbija je, dakako, izgubila mnogo više od argumenata. Od svega što je prodala, dobila je pomenutih 400 miliona, još uvek ima oko 30 odsto u najuspešnijoj kompaniji u zemlji i od toga ubire dividende. To je sve.

HRONOLOGIJA: Još krajem 2005. Vlada Srbije dodelila je konzorcijumu Meril Linč–Rajfajzen investment ugovor o javnoj nabavci konsultantskih usluga za JP Naftna industrija Srbije. U maju sledeće godine konzorcijum je izneo svoje mišljenje: NIS ne treba da bude privatizovan u delovima, već kao jedinstveno, vertikalno integrisana kompanija, i to u dve faze. Najpre bi se tenderom došlo do najboljeg strateškog partnera koji bi imao 40 odsto vlasništva, a posle modernizacije kompanije (pominjala se 2010. godina), strateški partner bi preko berze mogao da postane i većinski vlasnik. Upravni odbor NIS-a je prihvatio ovu strategiju privatizacije, a kompanija je krajem godine saopštila da je u 2006. imala dobit veću od 100 miliona dolara.

Negde u ovo doba Gasprom je postao većinski vlasnik kompanije Jugorosgas, tako što je NIS propustio da otkupi četvrtinu vlasništva od Progres trejdinga i odnos u kompaniji zadrži na 50:50 između ruske i srpske strane. Jugorosgas je uskoro postao posrednik u prodaji ruskog gasa Srbiji između Gasproma i Srbijagasa, a istovremeno postao i vlasnik magistralnog gasovoda od Pojata do Niša.

Početkom marta 2007. predstavnici Gaspromnjefta došli su u Srbiju i razgovarali sa ministrom energetike Radomirom Naumovom (druga Koštuničina vlada). „Politika“ je pisala da Gaspromu ne odgovara pominjani model privatizacije koji je usvojila Vlada, i da ne može da čeka 2010. da postane većinski vlasnik, ali da se „model privatizacije neće menjati ni zbog koga, osim ako takvu odluku ne donese Vlada Srbije“. U julu je iz Gasproma stigla informacija da je ta kompanija „teorijski zainteresovana za NIS, ali da je svesna složenosti situacije i da smatra da 25 odsto akcija koliko se prodaje nije dovoljno da bi strateški investitor bio siguran u svoju investiciju“.

U septembru je na „Dilojtovoj“ listi 500 najboljih kompanija iz Centralne i Istočne Evrope NIS zauzeo 22. mesto, kao najuspešnija kompanija u Srbiji. Tri meseca kasnije, ponovo se oglasio Gasprom: ruska kompanija je zainteresovana za privatizaciju NIS-a, o čemu je obavestila Vladu Srbije, uz napomenu da čekaju da „srpska strana formira svoju poziciju“, budući da potencijalni učesnici još ne znaju „kako Vlada vidi taj proces privatizacije“. Ujedno, pomenuta je i mogućnost da „Južni potok“, gasovod o kojem su protokol mesec dana ranije potpisali Gasprom i italijanski ENI, prolazi kroz Srbiju.

SPORAZUM: Pred sam kraj godine prvi put u javnost izlazi nešto nalik sporazumu koji će biti potpisan: „Blic“ je pisao da je Gasprom ponudio 500+500 miliona evra (500 miliona gotovine + 500 miliona investicija) za većinsko vlasništvo u Naftnoj industriji Srbije u zamenu za prolazak kraka gasovoda „Južni potok“ i skladišta gasa u Banatskom Dvoru, direktnom pogodbom, bez tendera. U isto vreme u Skupštini Srbije Dušan Bajatović i Mlađan Dinkić saglasni su da NIS ne može da košta manje od četiri milijarde evra (vidi okvir). NIS je u toj, 2007. godini imao neto dobit od oko 85 miliona evra.

Početkom januara 2008, ministar trgovine Predrag Bubalo izjavio je da je „sada pravi trenutak za ulazak ruskog kapitala na srpsko tržište“. U štampi stručnjaci komentarišu da je loše što se ne zna o čemu vlada pregovara, šta se iznosi na prodaju, koji su uslovi saradnje… Najzad, 25. januara 2008, ceo državni vrh našao se u Kremlju, gde je potpisao Sporazum o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede: „kremaljska sahrana srpske energetike“, pisalo je „Vreme“. „Sporazum (…) više liči na ‘energetsku kapitulaciju’ Srbije nego na partnerski ugovor (…) i pred svakim sudijom građanskog suda u privatnopravnoj parnici bio bi okvalifikovan kao ‘lavovski ugovor’ (u korist Rusije), pa kao takav poništen“, pisao je Dimitrije Boarov u tekstu „Svečana energetska aneksija“ („Vreme“, br. 891).

Krajem avgusta 2008. „Danas“ je objavio da je revizorska kuća „Dilojt i Tuš“ procenila vrednost NIS-a na 2,2 milijarde evra, a naručilac procene bilo je Ministarstvo ekonomije sa Mlađanom Dinkićem na čelu. Tih dana se moglo u medijima pročitati da samo benzinske pumpe u NIS-ovom vlasništvu vrede 400 miliona evra. Prilikom posete ruske delegacije u septembru, ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu izjavio je da su čelnici Srbije ponudili cenu od 400 miliona evra, a da ju je ruska strana prihvatila.

Skupština Srbije je ratifikovala ovaj sporazum u septembru 2008.

Šta je država prodala Gaspromu? „Insajder“ je tražio podatke za serijal „Energetski nesporazum“ i došao do saznanja da ne samo da državni čelnici tada nisu znali šta sve prodaju, već da se to ne zna ni danas, ilustrujući to podatkom da je Srbijagas, uz državne garancije, uzeo kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj „za gradnju gasnog skladišta u mestu Itebej, iako je gasno polje aktivno i danas ga koristi NIS“, pa posle plaćao penale za nepovučen kredit.

IMOVINA: Kako se čulo u skupštinskoj raspravi u septembru 2008. (vidi okvir), Vlada je za 400 miliona evra prodala Gaspromu zgradu NIS-a u Beogradu, zgradu NIS-a u Novom Sadu, Rafineriju u Pančevu, Rafineriju u Novom Sadu, Rafineriju gasa u Elemiru kod Zrenjanina, 497 benzinskih pumpi, 1600 internih benzinskih stanica, 44 stovarišta za snabdevanje kerozinom, cisterne za prevoz tečnih goriva ukupnog kapaciteta 18.250 tona, oko 10.000 kvadratnih metara prodajnog prostora za motorno ulje i mast, akcije u drugim kompanijama, nalazišta nafte u Vojvodini, koncesiju na nalazišta nafte u Angoli, 11 hotela, motela i odmarališta, četiri objekta u Crnoj Gori, hotel Splendid kod Prčnja, apartman hotel u Buljaricama, odmaralište u Bečićima, objekat u Poborama, hotel Osovlje na Fruškoj gori, restoran „Boku“ kod Zrenjanina, kuću u Tunji, motel „Adaševci“ na auto-putu Beograd–Zagreb, na Zlatiboru hotel „Vis“, nekadašnji Jugopetrol, kompleks Hajat-Jelen na Crnom vrhu, te akcije u drugim kompanijama: 16 odsto pančevačke Petrohemije, 13 odsto Karbo-dioksida Fabrike za proizvodnju industrijskih gasova, 43 odsto „Politike“ a.d., 21 odsto Radio-televizije Politika, 39 odsto Beogradskog hotela Hajat, 14 odsto deonica „Jugovića“ i 49 odsto Sportskog centra Pinki.

U decembru 2008. Vlada Srbije je odlučila da se budući ugovor o prodaji NIS-a ratifikuje u Skupštini Srbije, uprkos tome što njime neće biti povezani izgradnja kraka gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju i završetak skladišta gasa Banatski Dvor. Najzad, 11 meseci nakon što je potpisan sporazum u Moskvi, NIS je prodat Gasprom njeftu 24. decembra 2008. godine.