Dobri sluga svoga pape

Rodio se dve godine pre početka XX veka – stoleća velikih ratova – kao peto od osmoro dece majke Barbare, a otac Josip mu je već imao četvoro dece iz prethodnog braka. Velika porodica u kojoj klinca zovu Lojzek. Odrasta u rodnom selu blizu Krašića, pedesetak kilometara udaljenom od Zagreba, otac mu se dobro snalazi, nije više seljak, ponosi se što ga smatraju „naprednim poljoprivrednikom“. Ima mogućnosti da malog Lojzeka o svom trošku pošlje u zagrebačku gimnaziju, gde će dečko uredno maturirati 1916. godine usred Prvog svetskog rata. Smesta će ga mobilisati i poslati u 96. karlovački puk carske i kraljevske austro-ugarske vojske, pa na front u Italiju. Ranjen je, pada u italijansko ratno zarobljeništvo, ali čim je čuo da je osnovan Jugoslovenski odbor i da se organizuje Jugoslovenska legija, javlja se kao dobrovoljac.

Na Solunskom frontu bori se kao potporučnik srpske vojske, posle pobede kao oficir služi u Vranju, Gnjilanu i Prištini, pa ga 1919. godine demobilišu sa činom jugoslovenskog rezervnog poručnika. Vraća se u rodni kraj, upisuje agronomiju u Zagrebu, ali predavanja sluša samo jedan semestar. Ostareli otac mu poverava upravljanje imanjem, jedan deo odmah prepisuje na njega da bi mogao da se oženi. Lojzek se, naime, verio sa Marijom, kćerkom svog učitelja osnovne škole.

Znamo da je između dvoje mladih ljudi vođena opširna, verovatno ljubavna korespondencija, ali ona je cela, po uzajamnom dogovoru spaljena, kad je verenica vratila prsten. Razočarani momak odlazi u Rim da studira teologiju, 1930. – znači star već trideset i dve godine – postaje sveštenik, ali već dve godine posle toga zagrebački nadbiskup Bauer ga imenuje za ceremonijara, a uskoro potom, 28. maja 1934. godine, i za nadbiskupa-koadjutora čime mu praktično predaje upravljanje katoličanstvom u Jugoslaviji. Uoči toga je 17. maja posetio kralja Aleksandra I Karađorđevića u Beogradu i zakleo mu se na vernost. Bio se, doduše, kao austrougarski vojnik zakleo i caru Karlu Habsburgu, ali uvek je mogao da pođe od Isusove poruke da valja dati caru što je carevo, ali Bogu božje, da je svaka zemaljska vlast od Boga.

Mladi sveštenik je tada još nepoznat u Hrvatskoj, ali važno je da su za njega kralj, koga će u Marselju ubiti četiri meseca pošto je odobrio unapređenje tog sveštenika i, što je mnogo važnije, za Lojzeka se založio kardinal Eugenio Pačeli (1876–1958), od 1939. godine papa Pije XII. Njemu će dotični zaista doživotno ostati veran i uvek i svuda sprovoditi njegovu politiku.

Pravo ime i prezime dotičnog Lojzeka je Alojzije Stepinac (1880–1960), koga sadašnji papa Franja namerava da proglasi za sveca još ove jeseni.

PRIČA KARTUZIJANCA: Zanimalo bi me na koji način će hagiografija – žitija svetih – opisati ili zaobići vereništvo Alojzija sa Marijom. Zašto je Hrvat i katolik, u mladosti ubeđeni Jugosloven, srpski oficir i solunski borac, posle toga imućni zemljoposednik, izabrao poziv rimokatoličkog sveštenika? Da li se razočarao u ljubav ili je mladalačku, fizičku strast pobedio, jer se odlučio za važniju misiju? Da li je naslutio ili čak imao nagoveštaj da će u službi crkve postići neverovatno brzu karijeru? Papi Franji ta epizoda njegovog života ne može da smeta, jer je za sebe nedavno rekao: „I ja sam jednom bio tako silno zaljubljen da zamalo nisam izgubio glavu.“

O tome sam nešto načuo u vreme kada Stepincu i problemima vezanim za njega nisam poklanjao nikakvu pažnju, pišem po pamćenju, ali navešću svoj izvor, bio je to kartuzijanski monah pater Ciril iz manastira Pleterje u Sloveniji. Pokušao sam da proverim što nameravam da ispričam, ali nisam uspeo. Na internetu o kartuzijanskom manastiru Pleterje ima samo malo podataka ali postoji elektronska adresa, obratio sam se sa nekoliko učtivih pitanja mailom ali nisam dobio odgovor.

Ja sam 1968. godine bio glavni urednik „Mladosti na autoputu“, organa Savezne radne akcije Zagreb–Ljubljana sa sedištem u jednom zamku na ostrvcu na reci Krki blizu grada Novo Mesto, a jedini kartuzijanski manastir u Jugoslaviji, Pleterje, bio je relativno blizu. Bili smo radoznali, pitali da li smemo da ih posetimo, dobili smo odobrenje. Posle smo ih pozvali na uzvratnu posetu, i otac prior – iguman – došao je u pratnji dvojice najbližih saradnika, jedan je bio zadužen za kontakte sa javnošću, pater Ciril, mi smo ga potajno zvali „komesar“, a drugi za finansijske i komercijalne poslove – ime sam mu zaboravio – za nas „intendant“.

Monasi iz reda kartuzijanaca zavetuju se da ne govore, samo ćute i mole se. Njihove ćelije su kuće naslonjene na glavni hodnik manastira, svaka u prizemlju ima radionicu, jer kartuzijanac treba da se bavi nekim korisnim, fizičkim poslom, a na spratu je dvosobni stan sa jednom sobom koja služi za molitve, čitanje, duhovni rad, a druga je spavaonica sa malim, modernim kupatilom. U principu iz tih „ćelija“ izlaze samo na službe božje i povremeno u šetnju, hrana im se dostavlja dva puta dnevno kao da su zatvorenici. Zajednička biblioteka je fantastična. Zaveta ćutanja po višoj potrebi oslobođeni su prior i dvojica njegovih zamenika, a Ciril je bio veoma raspoložen za razgovore.

Rekao mi je da su za vreme Drugog svetskog rata sarađivali sa slovenačkim partizanima, da je jednom čak i sastanak KP Slovenije održan u manastiru, a da su sakrivali i lečili partizanske ranjenike. O tome na internetu danas ne nalazim traga, naprotiv, piše da su partizani 1943. zapalili manastir i da je tim povodom „stradalo 17 ćelija“. Možda se to dogodilo u okviru borbi koje su u to vreme vodili partizani sa nemačkim vojnim snagama na prostoru Kočevja.

Ja sam patera Cirila pitao da li se njihovo držanje može objasniti time, što poglavar kartuzijanskog reda – taj se čin naziva „generalom“ – svoje sedište ima u Francuskoj, u Šartrezu (Chartreuse), gde se proizvodi onaj fantastični liker. Rekao je da to nema veze, prvenstveno se radi o tome da je otac prior odavno u ličnoj svađi sa Stepincem „zbog neke ženske stvari“. Ciril je tvrdio da prior toliko mrzi Stepinca da je uvek bio protiv onoga za šta se on zalaže, napola u šali je dodao da je Stepinac bio za partizane: „… mi bismo bili protiv.“ Dozvolio je i da ga posetim u njegovoj ćeliji. U prizemlju je sekao drva kao u davna vremena američki predsednik Linkoln, jer, reče, nijedan „pošten zanat“ nije naučio. Prodajem ovde pošto sam kupio.

Kad su trojica kartuzijanaca prihvatili da dođu u glavni štab na večeru, učtivo smo pitali šta po njihovim strogim pravilima mogu da jedu. Odgovor je bio: „Kada smo u gostima, sve što i domaćin jede i pije.“

KONKORDATSKA KRIZA: Da bi Alojzije Stepinac mogao da postane nadbiskup-koadjutor bila je neophodna saglasnost kralja Aleksandra I, jer su se uveliko vodili pregovori o sklapanju konkordata između Jugoslavije i Vatikana. Stepinac je kralju bio simpatičan kao solunski borac.

Posle ubistva Aleksandra novopečeni nadbiskup-koadjutor, zbog starosti i bolesti nadbiskupa Bauera praktično poglavar svih rimokatolika u Jugoslaviji, znači, sa ogromnim uticajem u Hrvatskoj i Sloveniji, našao se suočen sa Srpskom pravoslavnom crkvom, njenim uticajem, i mnogo iskusnijim patrijarhom Varnavom (1880–1937, rođen kao Petar Rosić), koji je takođe mlad, već sa trideset godina, postao episkop.

Ovde nema mesta za opis političkog razvoja Jugoslavije posle pogibije kralja Aleksandra čiji je vrhunac bio osnivanje Banovine Hrvatske na osnovu sporazuma između Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, što je preuredilo celu državu i po mom mišljenju pripremilo njen raspad. Zadržaćemo se na potresu u kome su učestvovale dve velike crkvene zajednice, a koja se u istoriji obično naziva konkordatska kriza, a u kojoj patrijarh Varnava i Stepinac igraju bitne uloge.

Konkordatom se najčešće naziva ugovor sklopljen između jedne suverene države i Vatikana, koji je istovremeno centar rimokatoličke vere, ali takođe i međunarodno priznata država, prema tome, to su ugovori koji se u velikoj meri tiču verskih zajednica, ali su istovremeno i dokumenti međunarodnog prava, pa u demokratskim državama podležu ratifikaciji u parlamentu.

Pregovori o konkordatu sa stanovišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca počeli su već 1922. godine, nastavljeni 1933. – sve pod budnim oko kralja Aleksandra. Posle njegove smrti ti su poslovi prešli na regenta, princa Pavla, pa se kao pregovarači često pominju on i zagrebački nadbiskup Bauer, ali iza imena Bauera se krije Stepinac. U dokumentima koje sam uspeo da pročitam nigde se ne pominje ime tadašnjeg „načelnika političkog odeljenja ministarstva inostranih dela“, a ne mogu da zamislim da to ministarstvo nije bilo uključeno u pregovore. Dotični generalni sekretar bio je katolik iz Bosne, mnogo kasnije dobitnik Nobelove nagrada za književnost, Ivo Andrić.

Konkordat su na kraju bez velike buke 1935. potpisali u ime pape kardinal Euđenijo Pačeli, budući papa, i ministar pravde Kraljevine Jugoslavije Ljudevit Auer. U saopštenju Stojadinovićeve vlade kaže se pored ostalog da će se konkordatom sprovesti „Ustavom kod nas usvojena ravnopravnost katolicizma sa ostalim priznatim konfesijama…“. Prema popisu iz dvadesetih godina u Jugoslaviji se 46,6 odsto građana izjasnilo da su pravoslavne vere, a 34,9 odsto kao rimokatolici. Ticalo se, dakle, pre svega ravnopravnosti pravoslavne i rimokatoličke crkve i time bi Bauer (odnosno Stepinac) i pravoslavni patrijarh postali ravnopravni pred državom. Navedeno je, doduše, i „… da će Sveta stolica poštovati jugoslovenske državne interese prilikom popunjavanja crkvenih položaja“.

Tek kad je konkordat trebalo da se ratifikuje u Narodnoj skupštini, Srpska pravoslavna crkva se oštro usprotivila. Patrijarh Varnava je tvrdio da se „konkordatom ugrožavaju načela državnog suvereniteta…“. O nekom eventualnom sastanku Varnave sa Stepincem nije bilo ni govora, pojam ekumenizma u današnjem smislu nije postojao.

O vrhuncu protesta Srpske pravoslavne crkve litijom zakazanom 19. jula 1937. godine, poznatom kao „Krvava litija“, u okviru teme „Konkordatska kriza“, „Vreme“ je opširno pisalo 2007. godine. Ovde samo da podsetim da je policija zabranila litiju, iako je formalno bila posvećena ozdravljenju teško obolelog patrijarha i da je čak došlo do tuče, žandari su batinama rasterali vernike predvođene sveštenstvom i nekim vladikama. Ministar unutrašnjih poslova u čijoj se ingerenciji nalazila žandarmerija bio je katolički sveštenik, Slovenac Anton Korošec, govorilo se o „Koroščevim žandarima“. Svakako su postojale veze dvojice katoličkih sveštenika Stepinca i Korošca, ali ništa konkretno o tome nisam pronašao.

Varnava umire 23. jula. Proneli su se glasovi da je otrovan zbog toga što se protivio konkordatu. Te glasine ničim nisu potvrđene, ali netačne tvrdnje postaju deo političke stvarnosti, ako u njih poveruje veliki broj građana. Sticajem okolnosti na dan posle njegove smrti konkordat je u Narodnoj skupštini izglasan sa 166 glasova, protiv je glasalo 129 poslanika.

Episkop Nikolaj Velimirović je pred glasanje uputio pismo svim srpskim poslanicima i pretio isključenjem iz crkve, Sveti arhijerejski sinod je zaista jednoglasno ekskomunicirao sve ministre i poslanike pravoslavne vere koji su glasali za konkordat, jednostavnije rečeno, oni su izbačeni iz crkve. Na kraju je vlada porekla konkordat, a crkva izopštavanje vernika uključenih u krizu

Dok nemiri potresaju srpski deo Jugoslavije i odnose vlade sa pravoslavnom crkvom, katolici u zemlji su jedinstveni. Stepinac 7. decembra 1937. postaje i formalno nadbiskup, a njegov mentor Pačeli 2. marta 1939. papa. Drugi svetski rat počinje 3. septembra 1939. godine. Takozvana „nezavisna“ Država Hrvatska od Hitlerove i Musolinijeve milosti proglašena je 10. aprila 1941. godine.

STEPINAC U USTAŠKOJ DRŽAVI: Ja ovde o holokaustu u Hrvatskoj neću posebno da pišem. Sve je poznato. Moj ujak, Aleksandar Šomlo, sa ženom i dvoje dece ubijen je u Jasenovcu. Toliko sa moje lične strane na tu temu.

Alojzije Stepinac je kao poglavar najbrojnije crkve u tom marionetskom fenomenu zvanom NDH blagoslovio „stvaranje katoličke države“. Nije mogao da ne zna šta se događalo u Nemačkoj, Austriji, Poljskoj, ali se striktno držao politike svog pape. Ja sam svojevremeno u nemačkom katoličkom listu „Rheinischer Merkur“ napisao da je Stepinac u toj meri ratni zločinac, u kojoj je to i njegov papa. Pred zločinima je zatvarao jedno, a ponekad i oba oka.

Vatikan nikad zvanično nije priznao Nezavisnu Državu Hrvatsku. Papa je Pavelića primio u audijenciju kao privatno lice, ali ne kao šefa države. U takvom držanju Svete stolice određenu ulogu sigurno je imao i Stepinac.

U pismu papi Stepinac navodi da je u NDH 250.000 pravoslavnih Srba prešlo u katoličku veru. Nije to nazivao „prekrštavanjem“, jer po crkvenom pravu to nije bilo moguće, oni već jesu bili hrišćani. Posle se pravdao da ih je time spasavao.

Kada su ustaše početkom 1943. godine bez ikakvog povoda streljale 30 seljaka u njegovom rodnom Krašiću, među kojima i njegovog brata Maksima, nadbiskup se ozbiljno naljutio i u okviru svoje propovedi u katedrali osudio „ovakve zločine“. Nije mu palo na pamet da konkretne zločince ekskomunicira iz crkve. Postoji još jeziviji primer. Među koljačima u logoru Jasenovac naročito ozloglašen bio je katolički sveštenik Tomislav Filipović koga su nazivali „fra Sotona“. On je zbog toga februara 1942. godine isključen iz franjevačkog reda, ali Stepinac čak ni tog mnogostrukog sadističkog ubicu nije ekskomunicirao, što je bilo u njegovoj vlasti, samo je upozorio da ćemo svi mi biti izvedeni pred strašni sud i odgovarati za sve što smo činili. Znao je za postojanje Jasenovca i sve što se tamo događalo, ali ni to nije konkretno osuđivao. Nije bio protiv onog što se činilo, nego kako se sprovodilo u delo. Tako ni njegov šef Pije XII nije osudio postojanje Aušvica, iako znamo da je sve znao, jer je obaveštenje posredno dobio od esesovskog oficira-pokajnika Kurta Gerštajna, čoveka koji je izumeo otrov cijan-B korišćen u gasnim komorama. (O tome je dramu napisao nemački književnik Rolf Hohut. Ona je izvedena i kod nas u Narodnom pozorištu pod naslovom „Namesnik“ – na originalu naslov je „Der Stellvertreter“.)

PREĐI BRIGO NA ISUSA: Ponašanje Pija XII i Stepinca tumačim kao „pređi brigo na drugoga“. Zagrebački nadbiskup je valjda mislio: „Njegova svetost papa i ja, grešnik, ne možemo baš sve da sredimo i osudimo, ali Gospod, hvaljen Isus, hoće, to je njegov posao!“

Papa i Stepinac branili su se posle – papa pred javnošću, nadbiskup na sudu – da nisu hteli „da pogoršaju stvari!“; papa i time što se brinuo zbog „najezde boljševizma“, što svakako važi i za njegovog čoveka u Zagrebu.

Kažu da su i taj papa i Stepinac spasli mnoge Jevreje. To je tačno. Neke Jevreje je spasavao i Gering, koji je rekao: „Ko je Jevrejin određujem ja!“ Ponekog čak i sam Hitler, jer je sebi dao pravo da neke Jevreje proglasi „počasnim arijevcima“, na primer, Zofi, suprugu kompozitora Franca Lehara, jer je firer voleo njegove operete. Određeni „spasioci Jevreja“ za mene se nalaze u istom stroju sa Geringom i Hitlerom.

Činjenica je da pred ulazak partizana u Zagreb nadbiskup Stepinac nije hteo da pobegne zajedno sa ustaškom kamarilom, koja je delom uspela da se prebaci u Španiju ili Latinsku Ameriku često uz pomoć Vatikana. On je kao pastir ostao sa svojim stadom.

TITO I STEPINAC: Zagreb je oslobođen 8. maja 1945, Stepinac je prvi put uhapšen 17. maja i pušten 3. juna. Tito je već 4. juna telefonom razgovarao s njim. Stepinac u svojim memoarima kaže: „razgovarali smo muški“. Uz prisustvo Vladimira Bakarića, Tito se 2. jula 1945. sreo sa Stepincem. Problemi su nastali pre svega oko ukidanja veronauke i podržavljavanja crkvenih dobara. Tito je imao ideju da se stvori nova, posebna Hrvatska katolička crkva odvojena od Vatikana i prihvatio bi Stepinca na njenom čelu, ali zagrebački nadbiskup je to odbio. Pastirskim pismom od 20. septembra 1945. napao je državu, koja oduzima imovinu crkve i sveštenika, a neke proteruje. Nastavio je da javno kritikuje novu vlast. Vatikan mu je bio važniji od Beograda. Nije se više kao ranije oslanjao na biblijsku poruku da se caru – zemaljskoj vlasti – da carevo, a Bogu božje.

Ponovo je uhapšen 18. septembra 1946. i izveden pred Vrhovni sud Hrvatske.

Optužen je zbog saradnje sa vrhovima ustaške države sa Antom Pavelićem na čelu, prekrštavanje Srba, podstrek ustašama, molitvama za Pavelića i „protivnarodnog delovanja“ posle rata. Branio se ćutanjem sve do završne reči, kad je istakao da je nevin i da će „istorija oceniti“ njegov rad“. Osuđen je na kaznu zatvora od 16 godina s prisilnim radom, ali mu je posle 6 godina kazna preinačena u kućni pritvor u rodnom Krašiću. Tu je i umro 1960. godine. Papa Jovan Pavle II – Poljak Karol Vojtila – proglasio ga je blaženim 1998. godine. Uskoro ćemo doživeti da će uprkos svim protestima u Srbiji još ove godine postati svetac.

Koliko sam shvatio, da bi se postao katolički svetitelj, ili treba biti mučenik za svoju veru ili izvesti dva čuda. Onako privatno me zanima da li će 6 godina zatvora i ostatak kućnog pritvora u lepom rodnom mestu za vladajućeg papu Franju važiti kao „mučeništvo“ uporedivo sa mučeništvom ranih hrišćana pod vlašću rimskih careva ili će mu se pripisati i neko čudo. Ali to je radoznalost laika. Do sada ni kao blaženi, a kamoli kao svetac, nije prošao ni njegov pretpostavljeni papa Pije XII, upravo zbog zamerke da se nije dovoljno protivio naci-fašizmu, ali kažu da je „dežurni“ papa Franja raspoložen da se i time pozabavi.

NOVI SVECI I POLITIKA: Crkve, pogotovu velike crkve sa mnogo vernika, imaju svoja pravila koga će kako nazvati i to mi „spolja“ nemamo pravo da kritikujemo. Međutim, praksa je poslednjih decenija pokazala da proglašavanje određenih istorijskih ličnosti za svece ima i političku konotaciju. To zanima i nas nevernike.

Pozivajući se na svoje izvore u Vatikanu, Hrvatski mediji javljaju da će Alojzije Stepinac biti proglašen za sveca ove jeseni u Rimu, iako je hrvatska katolička crkva molila papu da taj čin formalno izvede u Zagrebu. Videćemo.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić javno je rekao da je pisao papi Franji da bi proglašenje pokojnog zagrebačkog nadbiskupa svecem bilo uvreda za žrtve ustaškog režima. Tomislav Nikolić sigurno zna da njegov protest ni najmanje ne može da utiče na odluke pape iz Argentine, zbog toga bi bio besmislen, možda čak i kontraproduktivan, pa bi mogao da se svrsta u rubriku unutrašnjopolitičkih poruka, jer je namenjen građanima Srbije, ne instituciji koja voli da bude nazivana „svetom stolicom“. Druga stvar je šta jedna hrišćanska, u ovom slučaju Srpska pravoslavna crkva, poručuje drugoj, po broju vernika najvećoj, rimokatoličkoj. To možemo da registrujemo pod rubrikom ekumenska saradnja.

Ne sećam se da je iko „sa one druge strane“ protestovao kad je episkop Nikolaj Velimirović 19. maja 2003. godine proglašen za sveca kao Nikolaj Žički. I to je svakako imalo pored crkvene i političku konotaciju. Nikolaj je bio veliki srpski nacionalista, kao takav takođe i duhovni inspirator fašistoidne organizacije Zbor pod rukovodstvom Dimitrija Ljotića, koju je finansijski podržavala Hitlerova nacistička partija. Neko mi reče da Nikolaj nije bio ljotićevac, nego Ljotić nikolajevac.

Nikolaj Velimirović je 1935. godine u okviru jednog predavanja o Svetom Savi u Beogradu rekao:

„Mora se odati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20-om veku on je došao na ideju Svetoga Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“

Upoređuje Hitlera sa Svetim Savom! Nikolaj Velimirović je takođe pisao:

„Sva moderna evropska gesla sastavili su Židi, koji su Hrista razapeli, i demokratiju i štrajkove i socijalizam i ateizam i toleranciju svih vera i pacifizam i sveopštu revoluciju i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova – đavola i to je sve u nameri da Hrista ponize, da Hrista ponište i da na presto stave svog jevrejskog mesiju, ne znajući ni dan danas da je to sam satana, koji je otac njihov, koji ih je zauzdao svojom uzdom.“

Još se jasniji izražava kada holokaust objašnjava kao kaznu Jevreja za ubistvo Hrista:

„Oni su se pokazali gori protivnici Božji negoli neznabožac Pilat, jer su u jarosti zlobe izrekli onu strašnu reč: ‘Krv njegova na nas i našu decu!’ Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju i kao oganj koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista. Jer tako ih uči đavo, otac njihov.“

Uzdržavam se komentara, pa i upoređenja sa Stepinčevim govorima i izjavama, jer citati govore za sebe, samo se pitam da li je to u znaku hrišćanske ljubavi dostojne jednog svetitelja?

Tačno je da je Velimirović pred kraj rata tri meseca bio interniran u koncentracionom logoru Dahau, ali u „baraci za prominentne“ gde nije bio izložen nikakvoj torturi i dobijao sledovanja esesovskih oficira. Nemačke vlasti su ga oslobodile pre kraja rata.

To se događalo za vreme Drugog svetskog rata, ali mnogo ranije, za vreme Prvog svetskog rata, 1915. godine je Srpska vlada poslala Nikolaja Velimirovića u Englesku i Amerika da bi, kako bi se danas govorilo, lobirao za srpske, kasnije jugoslovenske ciljeve. On je tada već zreo čovek i teolog star 35, 36 godina. Svojim uspešnim nastupima i govorima zalagao se za program Jugoslovenskog odbora, pridobijao veliki broj emigranata, mnoge od njih poslao na solunski front, gde se već nalazio dvadesetogodišnji hrvatski gimnazijalac Alojzije Stepinac.

Tada su pravoslavni svetac Nikolaj Žički i budući katolički svetac Alojzije Stepinac bili na istoj strani.

SLEPI ZA RAZLIKE, VIDOVITI ZA SLIČNOSTI: Hrvatski ban Josip Jelačić (1801–1859) zakletvu je položio pred srpskim patrijarhom Josifom Rajačićem (1785–1861). Obojica su sledili „ilirske ideale“, Jelačić, koji sa svog bronzanog konja u centru Zagreba zabrinuto nadgleda šta se sve događa na trgu nazvanom po njemu, rekao je u Saboru: „Mi smo svi jedan narod, ostavimo i Srblje i Hrvate…“ Hrvatski biskup Josip Juraj Štrosmajer (1815–1905) već je 1866. pristao na jedan predlog srpske vlade o „zajedničkoj radnji između Trojedne kraljevine i Srbije da se osnuje jedna jugoslovenska država…“. (Pod „trojednom kraljevinom“ podrazumevaju se Kraljevine Hrvatska, Slavonija i Dalmacija.) Bio je jedan od prvih koji nije govorio samo o ilirizmu, nego o jugoslovenstvu.

Ne čudi me što Rajačić i Štrosmajer nisu proglašeni svecima. Možda se ne bi ni osećali dobro u društvu svetaca rođenih u XX veku.

Za sve nas na ovim prostorima, kako za građane Evropske unije iz Slovenije i Hrvatske tako i za žitelje takozvanog Zapadnog Balkana, bolje bi bilo da se sećamo onih likova iz prošlosti, koji su propovedali jedinstvo, a ne da nas svađaju proglašavanjem svetaca iz nacionalističkih, a ne verskih pobuda.

Oskar Davičo u jednoj svojoj poemi kaže da treba da budemo slepi za razlike, a vidoviti za sličnosti.

Čuda Vatikana

Dok ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavljuje da bi poseta poglavara Rimokatoličke crkve bila u interesu Srbije, a iz Beogradske nadbiskupije stižu teške reči što katolici u Srbiji ne mogu da pozdrave svog poglavara, odnosi između dve crkve ponovo su uzdrmani najavom da bi Alojzije Stepinac uskoro mogao biti proglašen za sveca. Prema pisanju ovdašnje štampe, Srpska pravoslavna crkva (SPC) je tim povodom uputila papi Franji pismo čiji je sadržaj ostao nepoznat široj javnosti.

Iz prethodnih izjava velikodostojnika SPC-a moglo bi se naslutiti šta se u tim redovima nalazi. Kada je prethodni papa, Benedikt XVI, u avionu nad hrvatskim nebom, izjavio da je kardinal Stepinac bio branitelj čovečanstva odnosno Srba, Jevreja i Roma u Drugom svetskom ratu i protivnik ustaškog režima, portparol SPC-a i vladika bački Irinej poručio je da „s obzirom na to da je Stepinac bio vojni vikar ‘Nezavisne Države’ Hrvatske – ili je, prema drugima, postavio vojnog vikara – i član parlamenta Endehazije (…) moramo istaći da je, u svetlu istorijskih činjenica, ova dimenzija Stepinčeve ličnosti u najmanju ruku jednostrano prenaglašena ili, pre će biti, na silu iskonstruisana, i to predimenzioniranjem slučajeva njegovog zauzimanja za pojedine Srbe ili Jevreje (među kojima, nekim čudom, nema imena trojice mučenički postradalih pravoslavnih episkopa i više od dve stotine pravoslavnih sveštenika pobijenih od ustaša), a prećutkivanjem ili minimalizovanjem njegove ideološki motivisane i javno iskazivane animoznosti prema Pravoslavlju, ‘Bizantu’, Jevrejstvu, Srpstvu i još ponečem“.

Teško da se u pismu SPC-a našlo nešto što je za Vatikan novo. Verovatno je da će ono naići na izvesnu pažnju, ali da u krajnoj liniji neće uticati na samu kanonizaciju. Naime, već je iz vatikanske Kongregacije za pitanja svetih stigla vest o potvrdi lekarskog konzilijuma o naučno neobjašnjivom čudesnom ozdravljenju vezanom za Stepinčeve svetačke moći, što je jedan od poslednjih koraka za kanonizaciju.

Sam proces beatifikacije odnosno kanonizacije traje dugo, a za Stepinca je pri samom kraju. Da bi neko bio proglašen svecem, mora da prođe pet godina od smrti, iako su izuzeci mogući. Nakon što se glas o nečijoj svetosti raširi u narodu, eparhija, monaški red ili čak grupa vernika koji se zalažu za njegovu ili njenu beatifikaciju angažuju takozvanog postulatora čiji je zadatak da sakupi sve informacije o životu kandidata. Naravno, papa i nadležni episkop se moraju saglasiti. Potom se osniva eparhijski sud koji se bavi tim slučajem. Na scenu zatim stupa onaj čiji je zadatak da, za razliku od postulatora, otkrije moguće prepreke za nečije proglašenje blaženim odnosno svetim. (Ranije se nazivao advocatus diaboli, ali je pre dvadesetak godina dobio milozvučniji naziv – promoter pravde, promotor iustitiae.)

Sakupljene informacije treba da sadrže dokumenta i svedočanstva o životu kandidata. Na kraju ove faze, koja je ograničena na eparhiju, sva dokumenta se šalju u vatikansku Kongregaciju za pitanja svetih. Proces je potom sličan kao pređašnji – podrazumeva ispitivanje vrlina kandidata kao i sumnji o njegovoj svetosti. Ukoliko je sud kardinala i biskupa potvrdan, prefekt Kongregacije za pitanja svetih predstavlja rezultate papi. Ako predloženi nije umro mučeničkom smrću, neophodan je dokaz o čudu koje je nastalo kao odgovor na njemu upućene molitve. Pošto je najčešće reč o čudesnim izlečenjima, u proces se uključuje i lekarska komisija koja ispituje čudo. Nakon toga, kardinali i biskupi vrše svoju procenu i Kongregacija ponovo sve prosleđuje papi. Shodno katoličkom učenju o papskoj nepogrešivosti, njegova je poslednja reč. Nekon akta koji izdaje poglavar Rimokatoličke crkve, kandidat je proglašen blaženim. Proglašenje blaženim podrazumeva poštovanje u lokalnoj crkvi ili redu, dok kanonizacija podrazumeva isto samo na svetskom nivou. Osoba kanonizacijom ulazi u „Kanon svetih“, otuda i sam izraz. Konačno, kanonizacija zahteva priznanje o još jednom čudu. Ali ukoliko je blaženi smatran mučenikom, onda je jedno čudo dovoljno.

Drugim rečima, meseci nas dele od proglašenja Stepinca svecem.

Jelena Jorgačević

U DUHU USTAŠKE POLITIKE: Sveštenik Vlado Margetić pokrštava Srbe u slavonskom selu Mikleuš

NDH I STEPINAC: Jasenovac,… foto: vreme arhiv

…fašisti na vlasti,…

…posleratno suđenje u Zagrebu