U okviru pažljivo pripremanog „ponovljenog starta“ srpske tranzicije, pored bučno plasiranih „pozitivnih rezultata“ nedavnih Vučićevih poseta Berlinu, Parizu i Moskvi, zapaženo je još nekoliko atraktivnih manevara – najspektakularnija je bila ostavka ministra finansija Lazara Krstića, upravo u danu odluke da se paralelno sa novim zakonom o radu, protiv koga sindikati i opozicija pokreću i ulične proteste, odloži navodno hitno predloženo „rezanje“ primanja oko 2,5 miliona ljudi, otpuštanje oko 160.000 ljudi iz državne službe i poskupljenje struje za 30 odsto. Naime, ministar Krstić je navodno zatražio da se odmah za najmanje 20 odsto smanje penzije i za najmanje 15 odsto smanje plate u javnom sektoru, uz spomenuta masovna otpuštanja tokom naredne dve godine, a da se domicilni elektro sistem iskoristi kao „paraporeski instrument“ za dodatno oporezivanje naroda preko računa za struju (Milošević je to činio nešto drugačije, podižući EPS-u porez na imovinu).
Međutim, kako je u spomenutu subotu, u direktnom TV prenosu iz Vlade Srbije, u svojoj izjavi naglasio sam Lazar Krstić, njegovi predlozi nisu prihvaćeni jer „premijer ima meko srce i zato ima toliku podršku naroda“, a zatim je rekao: „Ne sumnjam da bilo ko od njega bolje razume šta je potrebno i moguće sprovesti. Sa druge strane, ja sam smatrao da mere moraju odmah da se sprovedu i u punom obimu.“ Pred samim kamerama, premijer Vučić je prihvatio tu ostavku i imenovao Dušana Vujovića za v.d. ministra finansija, a pri tome je rekao da razume Krstića i njegovo mišljenje da odmah treba uštedeti milijardu, ali da on „nije bio u stanju da to sprovede“, ali je najavio borbu za mere fiskalne konsolidacije, kao i to da će Krstić ostati da ga savetuje kao premijera i da će učestvovati u pripremi rebalansa budžeta. Na istom mestu za koordinatora priprema za pregovore sa MMF-om proglašena je ministarka Kori Udovički. Vujović i ministarka Udovički su prisustvovali Vučićevom i Krstićevom obraćanju naciji pred kamerama, ali nisu dobili reč.
UPOLA OD KRSTIĆA: Na neki način, dugoročniji cilj ovakvog političkog manevra, uoči bitke za nove reforme, razbistrio se već tokom vikenda, kada je novi v.d. ministra finansija Dušan Vujović već govorio o praktično „prepolovljenim“ merama o kojima je prethodno govorio Lazar Krstić, pa je čak rekao da je dovoljno smanjiti penzije za 10 odsto. Uostalom, Vujović je „Blicu“ (14. jul) direktno rekao: „Nije problem u izboru mera, već u oštrini mera i načinu na koji će one biti sprovedene“, te da se „isti cilj može postići setom ekonomskih mera koje će biti ravnomernije raspoređene tokom tri godine“. Vujović, inače, naglasak stavlja na profesionalnije poslovanje javnih preduzeća i skidanje „budžetskog bremena“ propalih društvenih preduzeća.
Odmah posle Krstićeve ostavke, u javnosti su se pojavila mišljenja da je obrazloženje te ostavke trebalo da iznese uverljivu „dimenziju potrebnog reza“ i da je ta ostavka ranije dogovorena, a njen tajming služi „skretanju pažnje“ naroda sa zakona o radu koji je, po mišljenju sindikalnih funkcionera, „skroz na štetu radnika“. Iako svi smatraju da Krstićeva ostavka nije iznenađenje, jer se pokazalo da on nema dovoljno autoriteta da upravlja poreskom mašinerijom, a nema ni dovoljno razvijen „radar“ da oseti šta narod može, a šta ne može da izdrži (ili šta može, a šta ne može da izdrži njegov politički poslodavac), ona ipak sadrži neku senku tajanstvenosti.
Jer, na primer, još pre samo nedelju dana, Krstić je, otvarajući skupštinu Interevropske organizacije poreskih administracija (IOTA) u Beogradu, poletno govorio o pripremama za reformu poreske službe u Srbiji i o njenoj „depolitizaciji“, a iznosio je i plan kako da se siva ekonomije „smanji“ u BDP-u sa 31 na oko 23-24 odsto učešća, čime bi se za budžet obezbedilo oko 600-700 miliona evra godišnje. Iako je poznato da ga je njegov „tim“ drugara koji je doveo iz Amerike u Ministarstvo finansija, još uoči sklapanja nove vlade, uveravao da svi zajedno treba da se pakuju i „beže“ iz Beograda, pošto se „u Srbiji ništa ne može uraditi“, Krstić ni poslednjih dana nije delovao kao čovek koji će dići ruke od posla „iz protesta“ ili kao nekakav „moralni čin“ (što je u suštini isto sa „protestom“), a zatim nastaviti da radi za onog koji nije prihvatio njegove predloge.
Demokratska stranka je u ime opozicije i sindikata ocenila da je predstava sa javno podnetom ostavkom ministra finansija „još jedna farsa“ i da će se ova stranka suprotstaviti novom zakonu o radu.
Možda Krstićeva ostavka doista deluje kao „farsa“. Možda je doista reč o jednom „triku“ koji služi za pripremu smanjivanja plata i penzija za nešto manje procente, što bi ispao „uspeh vlade“ koju predvodi „meko srce“. No, povrh svega toga, mora se priznati da nema te vlade na svetu koja mrtva ladna može smanjiti plate i penzije onima od kojih živi više od polovine stanovništva. To će biti, ako je bude, doista mučna i kardinalna odluka, pa je razumljiva nervoza s kojom takvu ili sličnu odluku priprema premijer Aleksandar Vučić. Verovatno su mu u sećanju „ulični ratovi“ iz Atine i Bukurešta posle sličnog smanjivanja plata i prava radnika i penzionera pre neku godinu, kao i masovne demonstracije u Milanu, Madridu, Lisabonu i Parizu.
POČELE SU PROMENE: Spomenuta nervoza kod Vučića bila je primetna i na iznenada upriličenom, skoro dvosatnom intervjuu, koji je premijer dao državnoj televiziji (RTS 1, 14. jul), veče uoči početka „vanrednog“ skupštinskog zasedanja posvećenog zakonima o radi i PIO.
U toj emisiji, premijer Vučić je na početku rekao: „Počeli smo da menjamo ono od čega smo bežali prethodnih godina, čega smo se plašili. A plašili smo se nezadovoljstva onih koji ne brinu o radnicima, o poslu, o privredi, nego samo o sebi.“ Premijer je, zatim naveo da „sada svi vide da se reforme u zemlji ne odlažu i da to znači ozdravljenje i boljitak za srpsku porodicu, za Srbiju“, te „ako to ne vide danas, videće za tri-četiri godine“. On je ocenio da i politički protivnici poštuju i priznaju da je ovo veliki napredak i velika reforma i da i oni znaju da je takav zakon o radu, doduše, kako je rekao, nešto liberalniji, donosio i Zoran Đinđić 2001. godine.
Vučić je, komentarišući taj zakon iz 2001. godine, rekao da se čudi što oni koji su podržavali takav, liberalniji zakon sada kritikuju aktuelni, sa tobože socijaldemokratske pozicije. „Mi hoćemo fleksibilnije tržište rada, pokazalo se da su i sada sa ovim Zakonom o radu ljudi dobijali otkaze“, napomenuo je on i dodao da je srpska ekonomija u veoma teškoj situaciji, navodeći da je od 2005. do 2012. ukupan broj zaposlenih opao za 354.000, od čega je 318.000 izgubilo posao u privrednom sektoru (zapravo u privatnom sektoru).
Vučić je naveo da je jedini motiv reformskih zakona da se stvari u zemlji pokrenu i dodao da će pre kraja mandata ove vlade, Srbija biti normalnija, modernija zemlja. On je potom ocenio da Srbija neće da bude nakaradna i neće doživeti bankrot, iako su je neodgovorni ljudi doveli do ivice bankrotstva. Premijer kaže da je dobijena podrška celog sveta za reformske zakone – o radu, stečaju, planiranju i izgradnji i PIO.
„Došlo je vreme za reforme i svi vide da reforme ne odlažemo i da to znači ozdravljenje i boljitak za srpsku porodicu, za Srbiju“, poentirao je Vučić. On je poručio da će do 4. avgusta, kad je 100 dana Vlade, biti ispunjeno „sve što je izneo u ekspozeu, osim smanjenja plata“. Naveo je i to da se „još ne zna kako će izgledati mere fiskalne konsolidacije i na koji način će se uštedeti“, ali i ponovio da neće prihvatiti smanjenje penzija za 20 odsto.
Tako je pripremljeno vanredno skupštinsko zasedanje iz Vlade, a pripremili su se i sindikalci, pa se ispred skupštinskog zdanja podižu šatori i bina – što bi trebalo da znači da se oni koji su protiv Zakona i Vučićeve vlasti pripremaju za duže proteste. Tako je izveden „ponovljeni start“ srpskog reformskog maratona.
