Da li je Kadinjača konačno pala

Sedamdeset godina sloma Užičke republike, prve slobodne teritorije u tada porobljenoj Evropi, proslavljeno je 29. novembra na Kadinjači. Jubilej je obeležen recitalom, prigodnim govorima i parastosom, koji su služili užički sveštenici; u Narodnom muzeju u Užicu otvorena je izložba povodom 70 godina od eksplozije u partizanskoj fabrici oružja i municije, koja se desila 22. novembra 1941. godine; u toku je renoviranje prostora za muzej Užičke republike, u kome će biti zastupljeni i partizanski i ravnogorski pokret. Predsednik Srbije Boris Tadić poslao je na proslavu na Kadinjaču ličnog izaslanika, načelnika Generalštaba generala Miloja Miletića. Ipak, mnogi smatraju da je ovaj datum obeležen previše skromno.

Nikola Gogić, direktor Narodnog muzeja u Užicu, rekao je da je žalosno što značajan jubilej u borbi protiv fašizma i značaj prve slobodne teritorije Srbija nije iskoristila za okupljanje bivših saveznika, a posebno turista iz zemlje i inostranstva, kojima bi „pokazali deo naše istorije, da se ne stidimo Kadinjače, da jednostavno kažemo ovom svetu da smo mi bili ona snaga, koja je pobeđivala fašiste“. „Predlagali smo da se priredi svečana akademija, manja parada ili neka svečanost“, rekao je Gogić, dodajući da je 7. novembra 1941. godine jedino u Moskvi, Kujbiševu i Užicu održana parada povodom godišnjice Oktobarske revolucije.

POČETAK I ILUZIJE: Koreni Užičke republike postavljeni su u leto 1941. godine. Posle napada Nemačke na SSSR, vladalo je uverenje da će sovjetska armija odmah preći u pobedonosni kontranapad. Režiser Puriša Đorđević, tada mladi partizan, pričao je da je verovao da će rat biti gotov do svetog Nikole. Istoričar Venceslav Glišić u svojoj knjizi Užička republika navodi da se u Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije čak razmišljalo o stvaranju prve slobodne teritorije između Homolja i Dunava, da bi bila što bliže jedinicama Crvene armije, čije se brzo nastupanje očekivalo. Međutim, Tito je krajem jula 1941. došao do zaključka da je zapadna Srbija bolja za stvaranje slobodne teritorije, kako zbog toga što je bila podesna za partizansko ratovanje tako i zbog borbene tradicije naroda ovog kraja i boljih mogućnosti saradnje sa ustanicima u drugim krajevima zemlje. U narodu su još bila sveža sećanja na Prvi svetski rat i otpor neprijatelju, u buđenju borbenog duha prizivani su i junaci iz prošlosti, rusofilstvo, panslavizam.

Posle brojnih diverzija i manjih sukoba sa nemačkim snagama, u septembru je počelo oslobađanje gradova, u kojima su učestvovali i partizani i četnici Draže Mihailovića. Prva značajna borba bilo je oslobođenje Krupnja 4. septembra, u toj borbi je učestvovalo oko 250 partizana i 200 četnika. Posle oslobađanja Loznice 31. avgusta od strane četnika i osvajanja Banje Koviljače 6. septembra, zajedničkim snagama partizana i četnika, jedinice Užičkog odreda oslobodile su, polovinom septembra, Bajinu Baštu i Čajetinu i približile se Požegi i Užicu.

Nemačka komanda bila je prinuđena da evakuiše trupe iz užičkog kraja zbog opasnosti da budu odsečene i uništene. Povlačenje nemačkih trupa iz Užica izvršeno je 21. septembra, iz Požege dan kasnije. Oba grada su bez borbe predata četnicima i srpskoj žandarmeriji, koji su se pod pritiskom jedinica Užičkog partizanskog odreda povukli bez borbe iz ovih gradova 24. septembra. Taj datum se često uzima kao zvaničan početak postojanja Užičke republike.

Krajem septembra i početkom oktobra stvorena je velika slobodna teritorija. Potpuno su bili oslobođeni i međusobno povezani užički i čačanski okrug, na istoku se granica svakodnevno menjala i protezala se približno linijom Beograd–Lajkovac–Aranđelovac–Knić–Kraljevo–Raška, na jugu se teritorija prostirala do reke Uvac, na zapadu do Drine i Save. Na slobodnoj teritoriji živelo je oko milion stanovnika, a na tom prostoru Nemci su imali garnizone samo u Šapcu, Valjevu, Obrenovcu, Lajkovcu, Aranđelovcu, Kragujevcu i Kraljevu. Valjevo, Šabac i Kraljevo su opsedali i napadali zajedno partizanski i četnički odredi, ali nisu uspeli da ih osvoje.

USPON, OPREDELJIVANJA, ZBUNJENOST: U tih nekoliko meseci na oslobođenoj teritoriji partizanski odredi od nekoliko desetina boraca brzo su se uvećavali, što dobrovoljnim dolaskom, što mobilizacijom. Na području užičkog i čačanskog kraja objavljena je opšta mobilizacija muškaraca od 18 do 40 godina, a u svakom mestu slobodne teritorije postojala su dva mobilizaciona stola, četnički i partizanski, između kojih su vojni obveznici slobodno birali. U to vreme, i partizanski i četnički pokret prikazivali su se kao antifašistički, pa je među ljudima bilo mnogo nedoumica, a u nekim mestima su vršene i prisilne mobilizacije, pod pretnjom smrću. Euforiju zbog oslobođene teritorije smenjivala je i zebnja zbog drakonskih mera odmazde koje je preduzimao okupator, poput streljanja u Kraljevu i Kragujevcu, ali i borbe između četnika i partizana.

Mada je prvi sporazum između partizana i četnika sklopljen u blizini Čačka još u julu 1941, pri čemu su najvažnije tačke sporazuma bile zajednička borba protiv okupatora, slobodno opredeljivanje za jedan ili drugi pokret i zajedničke komande za veće operacije, uz zajedničke akcije su izbijali nesporazumi i sukobi. U sledećih nekoliko meseci, otvoreni sukobi i sporazumi o međusobnom miru i zajedničkim akcijama protiv okupatora neprestano su smenjivali jedni druge, uz međusobno optuživanje za izazivanje sukoba. Skoro u svakom mestu postojale su i četničke i partizanske komande mesta.

Napad četnika Draže Mihailovića na Užice početkom novembra sledile su druge međusobne borbe koje je na trenutak prekinuo sporazum o nenapadanju 16. novembra, koji nije dugo potrajao. Bilo kakve dalje odnose posebno je opteretila predaja zarobljenih partizana Nemcima od strane četnika, naročito predaja 365 zarobljenih partizana u selu Slovcu 13. novembra, od kojih su većinu Nemci streljali u Valjevu 27. novembra.

POČETAK KRAJA: Nemačke jedinice su do polovine novembra ponovo zauzele Mačvu, Posavinu i Tamnavu. U partizanskim jedinicama dolazilo je do osipanja zbog gubitka teritorije, kao i zbog borbi sa četnicima, koje su dodatno oslabile partizanske snage pred odlučujući napad Nemaca na središni deo Užičke republike.

Završni napad na Užičku republiku je počeo 25. novembra 1941. godine. Vrhovni štab je verovao da će otpor biti duži, dok se partizanski odredi postepeno povlače prema Užicu i dalje ka Sandžaku. Međutim, gradovi su brzo padali jedan za drugim širom slobodne teritorije, Nemci su zauzeli Ljuboviju već 27. novembra, a sledećeg dana je Užice bilo ugroženo jer su tog dana nemačke snage uspele da zauzme Bajinu Baštu, čime im je bio otvoren put ka Užicu. Bilo je očigledno da se ostatak slobodne teritorije, koji se sveo skoro samo na Užice, neće moći dugo braniti.

Poslednje mesto na kome je izgledalo da se može pružiti otpor bio je prevoj Kadinjača, 14 kilometara daleko od Užica, na putu ka Bajinoj Bašti. Štab Užičkog odreda je tada u gradu imao na raspolaganju jedino Radnički bataljon, kome su pridodate dve čete Posavskog i jedna četa Šumadijskog odreda. Dr Venceslav Glišić navodi da su Radnički bataljon u tom trenutku sačinjavale četiri čete, Železnička, Pekarska, Krojačko-obućarska i Tkačka. „Pri izlasku iz grada, Železnička četa je vraćena — da organizuje transporte železničkom prugom prema Kremni, da bi se što brže izvršila evakuacija ratnog materijala, ranjenika i stanovništva. U Radničkom bataljonu je ostalo oko 270 boraca“, navodi Glišić.

U daljem opisu, Glišić kaže da je učitelj Dušan Jerković, komandant bataljona, u prvu odbrambenu liniju postavio Radnički bataljon, ispred njega jedno odeljenje sa benzinskim flašama, a da je izjutra 29. novembra jedan kamion dovukao na Kadinjaču top 75 M-12, bez nišanskih sprava. „Dan je bio hladan i maglovit. Nije bilo vremena da se borci ukopaju, zemlja je bila smrzla. Oko 10 časova se pojavila nemačka motorizovana kolona i otvorila vatru po padinama Kadinjače“, opisuje Glišić bitku koja je usledila. Dve kolone su sasvim opkolile Radnički bataljon čiji su borci brzo ginuli, a oko 14.30 bitka je prestala. Nemački izveštaj je bio kratak: da se „69. pešadijski puk 342. pešadijske divizije sukobio oko 13 časova sa jakim neprijateljem, koji je, uz podršku artiljerije, napadnut i odbačen uz velike gubitke — preko 240 mrtvih, a zaplenjen je jedan mitraljez, 2 puškomitraljeza i jedan top sa municijom“. Srpski istoričari kažu da su utvrdili imena 108 poginulih iz Radničkog bataljona i jedinica koje su im bile pridodate, i da je razlika u broju poginulih verovatno nastala zbog toga što su Nemci računali na osnovu broja komada zaplenjenog oružja.

Nemačke jedinice koje su krenule u progon partizana koji su se povlačili ka Sandžaku izvršile su stravične zločine, ubijajući na Zlatiboru ranjenike i civilno stanovništvo. Manji deo partizanskih boraca, oko 1500, povukao se pred neprijateljem u Sandžak, veliki broj ljudi nije bio spreman da se odvoji od svog kraja i da krene u neizvesnost, pa je napustio odrede. U zapadnoj Srbiji je partizanski pokret gotovo uništen, uz velika stradanja civilnog stanovništva.

REVIZIJA ISTORIJE: Tokom i posle najnovijih balkanskih ratova devedesetih godina, širom bivše Jugoslavije počelo je odricanje od starih, „komunističkih“ vremena, i od svega što na komunizam miriše, a sve što je bilo vezano za partizansku borbu u Drugom svetskom ratu bilo je prvo na udaru. Devedesetih se i Užice odreklo prvog dela svog imena, Titov spomenik je sklonjen sa trga i ostavljen iza muzeja. Nije pošteđena ni Užička republika. Pominje se žrtvovanje Radničkog bataljona da bi se izvukao Vrhovni štab, „mesec dana najcrnje staljinističke diktature, masovnih ubistava svih ideoloških protivnika u Užicu“, izjednačavaju se komunisti i fašisti svih boja, a Srbija ni danas kao da ne zna tačno šta da radi sa svojom prošlošću iz Drugog svetskog rata.

Nesporno je da su partizani u Užicu streljali i nevine ljude, dovoljno je setiti se Živojina Pavlovića, člana KPJ i KP Francuske, čiji je greh bio što je 1940. godine napisao delo Bilans sovjetskog termidora o Staljinovim zločinima. Pavlovića su u Užicu ispitivali i mučili tadašnji najviši partijski funkcioneri, da bi bio streljan 28. novembra 1941, dan pre povlačenja. Problem je, međutim, što se svaka antifašistička borba omalovažava, a opravdava i otvorena kolaboracija sa Nemcima.

Mlađe generacije o Drugom svetskom ratu znaju malo ili ništa, one još ni najnovije Balkanske ratove nisu uspele da svare. Užička republika im je nešto daleko i maglovito, nekima je to samo Food and catering firma istog naziva, koja ima Kadinjaču i Titovu bistu u reklami. I pre devedesetih, preterano ponavljanje priča o slavnim događajima, uz jednodimenzionalne epske spektakle o ratnim pobedama i porazima, na kraju je kod mlađih izazivalo zamor i dosadu. To još ne znači da se ti događaji nisu desili, da nisu bili tragični i da je svaka žrtva u borbi protiv fašizma bila besmislena, kao što se često pominje kada se govori o partizanskim žrtvama na Kadinjači, uz obavezan dodatak da su u toj borbi poginula samo dva Nemca.

Sa distance, lako je suditi da su ljudi uzalud izginuli. Šteta što nije bilo više onih koji bi na način koji nije banalan prikazali pravo herojstvo, poput slovenačkog pisca Vitomila Zupana. U svom romanu Menuet za gitaru Zupan, čovek koji je tvrdio da je u partizane otišao „zbog Karla Maja, a ne Karla Marksa“, ali i zato što nije mogao da podnese da mu Nemci okupiraju zemlju, opisuje trenutke koje istorija nije zabeležila, kada je na nekoj pustoj kosi sa „seljacima, radnicima i poštenom inteligencijom“ dočekivao Nemce u nadiranju, štiteći odstupnicu jedinice, svestan da su svi žrtvovani.

…Dušan Jerković govori borcima radničkog bataljona

JEDINA SLOBODNA TERITORIJA U OKUPIRANOJ EVROPI: Partizani u Užicu foto: istorijski muzej srbije

VIŠE NIJE TITOVO: Uklanjanje spomenika J. B. Titu u centru Užica foto: miloš cvetković