Bolesti zavisnosti – od utehe do zatvora

Srbija je postala zemlja kockarnica i kladionica. Istovremeno, našim sportskim reprezentacijama generalni sponzori upravo su kladionice i pivare, čime se dodatno normalizuje ono što ne bi smelo biti normalizovano. Bolesti zavisnosti, zbog koji su mnogi ostali bez doma, porodica i imovine, u Srbiji se, istovremeno, s jedne strane guraju pod tepih a s druge popularizuju. I tako, dok porodice zavisnika obično ćute o svom problemu, alkohol u gotovo svakoj prilici, začinjavanje izlazaka “magičnim” prahovima i tabletama koji su tu da poprave raspoloženje, fingiranje života na društvenim mrežama, sve su rasprostranjeniji u našem društvu.

Da, zavisnici odavno nisu isključivo mršavi korisnici heroina upalih obraza, kako su nas učili kada smo bili mali, već ljudi sa kojima neki od nas žive. Sa svih strana nas bombarduju stimulusima koje je teško procesuirati u danu koji se skraćuje, vremenu koje se ubrzava. Teskoba pritiska sve više, opuštanje je sve teže. Anksioznosti i depresije su u punom su jeku, a šta je “bolje” rešenje za njih negoli takozvano samolečenje alkoholom, tabletama, kockanjem, drogama… A zamke vrebaju odasvud. I kome jednom “pregori licna” prekidača za “šta je dosta”, taj ga je “ugasio”, ostajući bez kočnica pred provalijom.

Kako bismo bolje razumeli ovaj problem, razgovaramo sa Mirjanom Martić Pantić, psihološkinjom Zavoda za lečenje bolesti zavisnosti u Gornjačkoj koja pomaže zavisnicima da iznađu svoj put iz horora ove teške bolesti.

“Bolest zavisnosti nije slabost karaktera niti nedostatak volje. To je ozbiljan, hroničan poremećaj u kome osoba gubi slobodu izbora – gubi kontrolu. Supstanca ili ponašanje postaju način regulacije emocija, bekstvo od bola i pokušaj da se unutarnja praznina ne oseća. Vremenom se menja i sam mozak – sposobnost da se radost, mir ili smisao osete bez tog ‘spoljašnjeg oslonca’ postaje sve slabija. Bolest zavisnosti je hronični, recidivirajući poremećaj mozga koji se karakteriše gubitkom kontrole nad korišćenjem supstance ili ponašanjem, uprkos štetnim posledicama. Ona menja način na koji mozak doživljava zadovoljstvo, stres i donošenje odluka”, navodi Martić Pantić.

RANJIVOST MLADIH

Naša sagovornica ističe i da zavisnost nije samo psihološki problem jer ona menja strukturu i funkciju mozga. “Sistem nagrađivanja postaje preosetljiv na supstancu ili ponašanje, dok delovi mozga zaduženi za samokontrolu i donošenje odluka slabe. Zato osoba ne donosi odluke iz ‘slobodne volje’, već iz izmenjenog neurobiološkog stanja.”

Prema rečima psihološkinje, današnje društvo uči ljude kako da budu uspešni, ali ne i kako da budu emotivno pismeni. “Malo ko uči kako da prepozna, izdrži i obradi neprijatne emocije. Kada osoba ne zna šta oseća niti kako da se sa tim nosi, supstanca postaje najbrži regulator unutarnjeg haosa. Živimo brzo, pod pritiskom, sa malo pravih odmora i još manje dubokih odnosa. Ljudi su umorni, preplavljeni očekivanjima, emotivno često usamljeni. Prosečan dan prosečnog čoveka ispunjen je brojnim zahtevima i informacijama koje nije moguće – niti potrebno – sve obraditi.”

U takvom ambijentu, naglašava Martić Pantić, traži se “brza uteha” – trenutno olakšanje od stresa, tuge, praznine ili osećaja neuspeha. Međutim, ono što počne kao uteha, vremenom – postane zatvor.

A sve počinje još u periodu adolescencije, kada je potreba za pripadanjem ogromna, a osećaj identiteta još krhak. “Mladi tada eksperimentišu iz radoznalosti, pritiska vršnjaka ili želje da pobegnu od neprijatnih osećanja. Prema mom mišljenju, to tada predstavlja manifestaciju naučenog ponašanja u porodici. U najranijem periodu života, stasavanjem u porodici, neka ponašanja postaju prihvatljiva. Deca koja odrastaju bez dosledne emocionalne podrške često razviju osećaj unutarnje praznine, stida ili nepripadanja. Kasnije u životu, supstanca ili zavisničko ponašanje mogu postati pokušaj da se popuni upravo taj razvojni deficit.

Kod odraslih, prvi ozbiljniji kontakt često dolazi u trenucima krize – gubitka, razvoda, usamljenosti, preopterećenosti. Važno je pomenuti da se neki oblici zavisnosti razvijaju na temeljima drugih psihičkih problema, poput poremećaja ponašanja, problema u adaptaciji, poremećaja ličnosti, depresije i anksioznosti. Takvi poremećaji često predstavljaju pogodno tle za razvoj bolesti zavisnosti.”

OTEŽAVAJUĆE OKOLNOSTI

foto: privatna arhiva

Mirjana Martić Pantić dodaje i da je dostupnost psihoaktivnih supstanci danas veća nego ikada, a percepcija rizika sve manja. “Društvo je postalo tolerantnije prema upotrebi psihoaktivnih supstanci, dok su stres, usamljenost i egzistencijalna nesigurnost u porastu – što stvara plodno tlo za razvoj zavisnosti i u starijim generacijama. Kada nema unutarnjih i spoljašnjih oslonaca, ljudi u različitim životnim dobima posežu za istim pogrešnim rešenjem.”

Jedan od teških problema koji se često ne prepoznaju, prema rečima Mirjane Martić Pantić, jeste zavisnost od hrane. “Hrana je svuda oko nas, potrebna je za život, povezuje se sa zdravljem i često je instrument nagrađivanja – izvor zadovoljstva. Hrana je društveno prihvaćena i neophodna za život. Emocionalno prejedanje se često romantizuje ili minimizira. Ipak, i ovde postoji gubitak kontrole, osećaj krivice i korišćenje hrane kao sredstva za regulaciju emocija – što su jasni obrasci zavisničkog ponašanja. Niko neće reagovati na to što neko jede da bi se smirio, utešio ili ‘nagradio’. A upravo tu leži problem – hrana postaje emocionalni regulator. Kada osoba izgubi kontrolu, jede i kad nije gladna, oseća krivicu i stid, a opet ponavlja isti obrazac.”

Kako naša sagovornica dodaje, kod bolesti zavisnosti otežavajuća okolnost je to što pacijenti često započinju lečenje sa velikim zakašnjenjem. Naime, mnogi ljudi sa zavisnošću dugo deluju “funkcionalno” – rade, brinu o porodici, spolja sve izgleda u redu. “Upravo zato problem može godinama ostati neprepoznat, jer društvo zavisnost često vidi samo u njenim najtežim oblicima. Nažalost, najčešće se pomoć traži tek kada posledice postanu očigledne – kada strada zdravlje, brak, odnos sa decom, posao ili finansijska sigurnost; kada postoje problemi sa zakonom, krivična dela, nasilje, konkretna pretnja suicidom ili homicidom. Retko se dolazi iz unutarnje jasnoće, a mnogo češće pod pritiskom porodice ili okolnosti. Negacija je sastavni deo bolesti”, objašnjava Mirjana Martić Pantić.

KAD OBOLI POJEDINAC, OBOLEVA I PORODICA

A kada jedna osoba oboli od zavisnosti, cela porodica počinje da se vrti oko te bolesti, a posledično i sama oboleva, nastavlja naša sagovornica. “Porodica se ne raspada naglo – ona se tiho prilagođava haosu. Dolazi do zamene uloga: neko preuzima ulogu spasioca, stalno pokriva, opravdava i rešava probleme koje zavisnik pravi; neko drugi postaje ‘krivac’ i na njega se prebacuje napetost i bes; neko se povlači i postaje nevidljiv, jer u porodici više nema prostora za njegove potrebe. Deca vrlo rano nauče da ‘čitaju vazduh’, da budu tiha, dobra, neprimetna – samo da ne pogoršaju situaciju.”

Dalje opisuje dinamiku takve porodice – u njoj vlada stalna napetost, neizvesnost i strah od sledećeg incidenta. Zatim, “ljubav se meša sa besom, brigom, stidom i osećanjem krivice. Granice se brišu – članovi porodice žive tuđi život, zaboravljajući svoj. Zato kažemo da se ne leči samo pojedinac već i sistem. Čak i kada zavisnik prestane da koristi supstancu, porodični obrasci često ostaju – strah, kontrola, nepoverenje. Oporavak porodice znači učenje novih granica, nove komunikacije i vraćanje prava svakom članu da ponovo ima svoj život. Deca iz porodica sa zavisnošću često postaju odrasli koji preuzimaju previše odgovornosti, teško postavljaju granice i brinu o svima osim o sebi.”

Zbog svega toga veoma je važno što pre prepoznati znake bolesti zavisnosti kod bližnjih. A, kako ističe naša sagovornica, promene su na početku često suptilne – tajnovitost, povlačenje, nagle promene raspoloženja, zanemarivanje obaveza, problemi sa novcem, gubitak interesovanja za ranije važne stvari…

“Intuicija porodice često prva oseti da ‘nešto nije u redu’. Tada je važno napraviti iskorak i glasno primetiti neadekvatno ponašanje, te zajednički tražiti izlaz i rešenje. Recimo, onda kada alkohol prestane da bude izbor, a postane potreba, kada se pije da bi se izdržao dan, zaspalo, smirilo ili zaboravilo. Kada osoba ne može da stane, kada krije koliko pije i kada odnosi trpe – tada više ne govorimo o navici, već o zavisnosti. Kada već govorimo konkretno o alkoholizmu, potrebno je znati da je ova bolest kod žena, uslovno govoreći, teža. Ženski organizam brže ‘strada’ od alkohola, a veliki teret, pored samog problema, predstavlja i društvena stigma. Žene češće piju u tajnosti, kasnije traže pomoć i često iza zavisnosti stoje neispričane traume, nasilje ili dugotrajna emocionalna zapostavljenost. Ipak, poslednjih godina beleži se trend porasta ženskog alkoholizma. Nekada je odnos bio 1:7 u korist muškaraca, a danas možemo govoriti o izjednačenju.”

PRVI KORACI

A kako bi se izborili sa bolešću zavisnosti, imperativ je nagovoriti zavisnika da se leči.

“To nikada ne treba činiti napadima i moralnim lekcijama, već brigom i jasnim granicama. Važno je reći: ‘Volim te i brinem za tebe, ali ne mogu da podržavam ponašanje koje te uništava.’ Ljubav bez granica postaje saučesništvo u bolesti. ‘Žao mi je, razumem, imao je teško detinjstvo, život ga nije mazio, inače je veoma dobar čovek, muči se, bio je na ratištu…’ – razumem, ali ne opravdavam! Dakle, samo razumevanje, bez konkretne akcije da se čoveku pomogne, jeste saučesništvo u propadanju. Prvi korak je priznati da problem postoji. Zatim sledi razgovor sa stručnjakom, procena i uključivanje u tretman. Oporavak nije brz ni lak, ali je moguć. I niko ne mora kroz to da prolazi sam!”

Naša sagovornica dodaje i da je danas poseban problem to što mladi u sve većem broju postaju zavisni od telefona, igrica i kocke. “To su sistemi koji nude brze nagrade, osećaj uspeha i pripadnosti bez realnog rizika od odbacivanja. Mladi mozak je osetljiv na dopamin, a digitalni svet je dizajniran da ga stalno stimuliše. Kada nema dovoljno stvarnih odnosa, sigurnosti i podrške, virtuelni svet postaje utočište. Mladi mozak je kao mladica – lako se savija i oblikuje. Nedostaje mu čvrstina koja se stiče razvojem kritičkog mišljenja i jasnim granicama u odnosu na zavodljivost ovih sadržaja.”

Kada govorimo o prvim koracima u izlečenju mladih, tu roditelji imaju ključnu ulogu i odgovornost, kao i za svaku drugu bolest, i potrebno je da nateraju dete da se leči.

Konačno, neophodno je naglasiti, prema rečima naše sagovornice, da je zavisnost hronična bolest i da recidiv ne znači neuspeh. “Recidiv je često signal da je potrebno dodatno lečenje ili drugačiji pristup. Kao i kod drugih hroničnih bolesti, oporavak je proces sa usponima i padovima. Važno je da osoba ne ostane sama u tom trenutku, jer osećaj stida često produžava povratak u bolest. Važno je jasno reći – zavisnost jeste teška, ali nije bez izlaza. Iza svake zavisnosti stoji osoba koja je nekada samo pokušavala da preživi nešto što je bilo previše bolno i previše teško da se s tim nosi sama. Problem je što je pogrešan način samopomoći prerastao u novu patnju. Oporavak ne počinje velikim obećanjima, već malim trenucima iskrenosti – trenucima kada osoba prizna sebi da ne može sama, kada porodica prestane da ćuti i počne da postavlja zdrave granice, kada stid ustupi mesto traženju pomoći. Put oporavka nije pravolinijski. Ima padova, zastoja i kretanja unazad. Ali svaki pokušaj lečenja je znak da nada još postoji. A gde ima nade i podrške, ima i mogućnosti da se život polako vrati u svoje ruke.”

A kako ističe Mirjana Martić Pantić, suština lečenja nije samo da se prestana sa uzimanjem supstance ili posledičnim ponašanjem. “Suština je naučiti kako živeti sa sobom – bez bežanja, bez anestezije, sa više istine, podrške i bliskosti. I to jeste moguće.”