Birala i »ne birala«

Pravosuđe je jedan od stubova države. Ono ne može biti ni mnogo bolje, ali ni mnogo lošije od države čiji je deo. Dva velika problema ga posebno opterećuju. Jedan je nastao propalim reizborom, a drugi prouzrokuje olako usvajanje nekih važnih zakona.

Pitanje je da li je opšti izbor bio ustavan. Ustav iz 1990. godine je proklamovao stalnost sudija i javnih tužilaca. Isto garantuje i Ustav iz 2006. godine, donet po proceduri za ustavne promene propisanoj ranijim Ustavom. Postojao je ustavni kontinuitet. Ustavni sud ipak smatra da opšti izbor nije neustavan.

Ispravno tumačenje bi bilo da je svakom sudiji i javnom tužiocu koji nije biran u postupku opšteg izbora, funkcija prestala po sili zakona, samim tim što nije izabran. Nije trebalo donositi posebne odluke o neizboru, koji se, kao i prestanak funkcije, podrazumeva izborom drugih na ista mesta za koja su konkurisali i neizabrani. To ne znači da se neizbor nije morao pojedinačno obrazložiti. To je trebalo učiniti u odlukama o izboru kandidata kojima je data prednost. Idealno bi bilo da je pravljena i rang-lista.

Ako bi smatrao da je time što nije izabran povređeno njegovo ustavno pravo, sudija, odnosno javni tužilac mogao bi da podnese ustavnu žalbu, a potom da se obrati Međunarodnom sudu u Strazburu. Suprotno tome, jednim svojim „stavom“, iako po zakonu može donositi jedino „odluke, rešenja i zaključke“, Ustavni sud tvrdi da neizabranim nosiocima pravosudne funkcije ta funkcija prestaje 31. decembra 2009. godine i to na osnovu pojedinačne i obrazložene odluke Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca, protiv koje se može izjaviti žalba Ustavnom sudu. Sve prethodno uložene žalbe su „pretvorene“ u prigovore o kojima su odlučivali Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. Mogao se „vratiti“ svaki nosilac pravosudne funkcije u pogledu kojeg nije oborena pretpostavka stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti. Oba pravosudna tela „propuštaju šansu“. Umesto da „glatko“ izaberu najveći broj sudija i tužilaca, rutinski odbijaju većinu prigovora, često se rukovodeći nejasnim i „kaučuk“ kriterijumima. Potom Ustavni sud postaje znatno brži, što je verovatno pukim slučajem koincidiralo sa promenom vlasti, te „brzopotezno“ usvaja sve žalbe.

Često se postavlja pitanje odgovornosti članova Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Bez obzira o kojem bi se obliku odgovornosti radilo, ona ne može biti ni kolektivna, niti objektivna. Lako se može utvrditi kako se svaki pojedini član ovih tela u svakom konkretnom slučaju ponašao, a načelno je daleko veća odgovornost drugog sastava ovih organa, jer je on mogao da sudije i javne tužioce bira bez brojčanog ograničenja.

Konačno, ista pravosudna tela su u istom postupku i birala i „ne birala“. Stoga je veoma teško tvrditi da je neizbor nosilaca pravosudnih funkcija bio apsolutno protivpravan, dok je istovremeni izbor drugih ljudi istom prilikom sasvim nesporan, a ući ponovo u nekakav postupak novog reizbora bi sasvim izvesno bio nova reformska stranputica.

Reforma koja traje je dodatno „začinjena“ donošenjem niza veoma loših zakona. Najupečatljiviji primer je novi Zakonik o krivičnom postupku, koji je „čedo“ ranije vlasti, ali za sada preživljava i u novim okolnostima. Njime se radikalno odstupa od dosadašnje tradicije, prepun je tehničkih grešaka, ukida načelo istine, a postupak svodi na dokazni dvoboj stranaka. To pogoduje jedino najbogatijim okrivljenima, kao što su „srećni dobitnici privatizacije“, „tajkuni“ i „narko-bosovi“. Istraga je javno-tužilačka, ali ne liči mnogo na istragu u državama čiji su nam pravni sistemi uvek bili bliski. Koncept novog Zakonika je suprotan zakonima većine evropskih država, a ipak se tvrdilo da je to zakon koji nas „približava“ Evropskoj uniji. Novi postupak je ne samo nepravičan, već i veoma skup. Već se uočava da su prosečni troškovi krivičnog postupka i po nekoliko put veći nego ranije.