Bilans Vučićevog termidora

Teško je poverovati. Ali Srbija i njeni preostali – što će reći, još nepomrli i još uvek neiseljeni – stanovnici polako ulaze u četvrtu godinu Vučićeve svevlasti. (Sem Ivice Dačića, niko u Srbiji se ne seća da je Ivica Dačić nekada bio premijer. A i on verovatno više nije sasvim siguran da li je to bio samo san.) Elem, iako je pre nekoliko dana, kako drugačije nego živim obraćanjem na vanrednoj konferenciji za štampu, Vučić svečano obeležio „godinu i po dana“ svoje vlade, naprednjačka vladavina iz rane polako prelazi u zrelu fazu. Mada bi se sa dosta argumenata moglo tvrditi da sazreti neće nikada, a da je trula bila već od samog početka.

Bilo kako bilo, ali korak po korak, uspeh po uspeh, afera po afera, atentat po atentat, još malo pa nam se smeši i pola decenije pod Vučićem. Jedino što je tragičnije od te činjenice jeste utisak da se narod na to polako privikava – ili, bolje rečeno, polako oguglava na političku i društvenu abnormalnost koja nas okružuje. Doduše, pravde radi, treba reći da to oguglavanje nije potpuno. Još uvek oko sebe (i u sebi!) srećemo ljude koji se svađaju s televizorom ili izbegavaju da gledaju beskonačni politički rijaliti sa Premijerom u glavnoj ulozi – ili mu se rugaju na društvenim mrežama. No, sve su to već viđene, zapravo, gubitničke i unapred na neuspeh osuđene strategije pokušaja mentalnog preživljavanja i izbegavanja suočavanja sa problemom koji raste i metastazira pred našim širom zatvorenim očima, nespremnim da ga vide i nazovu pravim imenom.

A to ime je diktatura, prevara, laž i obmana. Nekad sitna i beznačajna, nekad krupna i opasna. To je glavni kontinuitet i obeležje ove vladavine. I u aktuelnoj farsi oko „državnog udara“. I kada se tek izabrani premijer obraćao „spontano okupljenoj“ masi svojih pristalica ispred Skupštine Srbije. I pred drugi krug predsedničkih izbora kada se dizala drama u vezi sa „ukradenim džakovima“ sa glasačkim materijalom. I kada je obećavao „osetan boljitak“ do kraja 2014. godine (pa 2015, pa 2016…). I bezbroj puta između ovih događaja. Druga posledica je totalno urušavanje i degradacija svih institucija. A treća – ogromna društvena i politička tenzija koja zemlju zaista gura u pravcu ozbiljnog sukoba i neke vrste građanskog rata.

SNS je obnovio i produbio podelu na dve Srbije, koja je prethodnih desetak godina životarila samo u uskim intelektualnim i ideološkim krugovima, a sada je dobila novi, egzistencijalni i nadideološki smisao. Postoji Srbija koja se nemoćno i u neverici čudi nad ovim što joj se događa, malo se zgraža i/ili zeza po društvenim mrežama, a malo rezignirano povlači u spoljnu ili unutrašnju emigraciju. I postoji Srbija koju ne srećete na Tviteru, političkim tribinama, niti elitnim gradskim klubovima, Srbija koja gleda „Parove“ i „Farmu“, čeka svoju penziju od 15-20 hiljada dinara, ili dreždi na biroima za zapošljavanje i po lokalnim odborima Srpske napredne stranke. Te dve Srbije međusobno slabo komuniciraju – čak i kad žive pod istim krovom. Obe su podjednako ljute, obe nesrećne i duboko frustrirane. S tim da jedna dominira na Fejsbuku i u redovima za iseljeničke papire ispred stranih ambasada, dok druga hara pred glasačkim kutijama i na mitinzima SNS-a.

„POLIGRAFU, TI ŠTO SPASE OD PROPASTI DOSAD NAS„: Već sam govorio da onaj ko je izmislio naprednjake (postoji osnovana sumnja da je reč o odbeglom virusu iz laboratorije pokojnog Mikija Rakića) zaslužuje Nobelovu nagradu za politički spin, cinizam i burlesku. Ali i onaj ko je smislio ovu naprednjačku ujdurmu sa poligrafom zaslužuje takođe vrlo visoko priznanje u istom žanru. Zamislite samo. Prikače te na neku struju i odmah vide šta je laž, a šta istina, ko je kriv, a ko prav i ispravan. Takoreći, drvo poznanja dobra i zla, božji prst koji selektuje pravednike od grešnih u naprednjačkom vrlom novom svetu.

Ili, što baš juče reče jedna gospođa našem anketaru: „Eto, čujem da je bio i na taj telegraf i, kažu, prošao, znači, u redu je.“ Dobro, možda je malo pobrkala telegraf i poligraf. Uostalom, kad mogu Vučićevi ministri da maše teleportovanje, teleprom(p)tere i ostale vazduplohove, kako očekivati da njegovi glasači neće brkati te čudnovate strane reči i skalamerije. Ionako je tu ON da govori, misli i odlučuje u ime svih njih. Važno da je gospođa razumela suštinu. A suština je – ima neka mašina koja pokazuje ko laže, a ko govori istinu, Premijer („sunce moje“) dobrovoljno je otišao da ga prikače na te žice i potvrdio da je ispravan, a oni koji ga napadaju i pljuju nisu smeli, što znači da su sve lagali (a ko laže, taj i krade itd.). I to bi bilo to. Pa se vi, dragi moji, sad zavitlavajte po tviter i fejsbuci koliko vas volja.

Paradoksalno je što, ma koliko se upinjao, sem Nebojše Krstića i Petra Lukovića (dobro, i Marka Blagojevića i Tasovca – valjda?) Vučić nije dobio nijednog novog „građanističkog“ glasača. Što će reći da je osuđen na one staroradikalske – plus onih par stotina hiljada novoupisanih članova SNS-a, koji su se upisali samo zato jer su u tome videli način da reše svoje lične materijalne i statusne probleme. (Od onih opštih, državnih i nacionalnih su ionako odavno digli ruke.) Ali to su oni koji se sele od stranke do stranke (SPS, DS, DSS, G17…), i zna i Vučić vrlo dobro da od njih nema neke velike vajde. I zato neprestano grdi i kritikuje „stručnjake“ i („samozvanu“) elitu što neće da ga podrže u njegovim „reformskim naporima“, ne primećujući da svojim grdnjama, svojim postupcima i svojim saradnicima direktno ponižava i odbija svakog ko iole drži do svog profesionalnog i ličnog integriteta.

DRŽTE LOPOVA!: „Godišnjica i po“ vlade, kako i dolikuje, obeležena je svečano i radno. Paradom i sletom pod kodnim nazivom „rušenje Vučića“, u kojima je još jednom demonstrirana kvintesencija SNS-ovske vlasti – apsolutna instrumentalizacija medija i državnih institucija, zloupotreba struke i nadležnosti, mahanje papirima i dijagnozama, sprdnja sa državom, ozbiljnim službama i ljudima.

Deset dana se sve pušilo i prštalo od histerične kampanje razotkrivanja „kampanje za rušenje Vučića“, ređali su se „brejking-njuzovi“, kajroni, „specijalne emisije“ i još specijalniji eksperti sa ciljem raskrinkavanje urote protiv vlade i Premijera lično. U pomoć je prizvan čak i Vojvoda Vojislav Šešelj (ipak se on najbolje razume u te zakulisne stvari i još od devedesetih niko kao on ne ume da odigra ulogu „konstruktivne opozicije“), koji je onako iskusno i samouvereno objasnio da se konci zavere nalaze u trouglu Amerika–Zorana Mihajlović–Tomislav Nikolić. Opa. Dobro, Zorana. To je već opšte mesto. Dobro, Amerika (i Engleska), i to se nekako podrazumeva. (Mada nije baš najjasnije kako je spojivo sa tolikim uspešnim posetama SAD i isticanjem prijateljstva sa Majklom Kirbijem.) Ali Toma… A mi naivni mislili da je Toma „putinoljub“ i pravi rusofil?! I u to ime je razapinjan, medijski streljan i ismevan i kad je za to bilo i kad nije bilo razloga. Kad ono, međutim.

Elem, i ko će sad, u svetlu tolike frke i sveopšte zavere da se smara i maje banalnim pitanjima. Da li je bilo sastanka u onoj zemunskoj kafani? (Ne znamo. Ali skoro sigurno da jeste.) Da li je premijer Vučić bio prisutan? Teško je reći, ali moguće i da nije. („Vrca“ po tom pitanju ne deluje baš previše ubedljivo i kredibilno.) Da li je bio prisutan premijerov brat? Verovatno jeste. Da li je Kornicu („Vrci“) nuđeno i obećavano svašta da okrivi Aleksandra Rodića? Po svemu sudeći, jeste. Da li je to skandalozno i protivzakonito? Apsolutno jeste. Da li su u to upleteni ljudi iz blizine i okruženja premijera? Jesu.

I to je suština priče, koja se po svaku cenu pokušava zataškati zastrašivanjem ili lupetanjem o „državnom udaru“. Pošteno govoreći, ako je nekog državnog udara bilo, onda se on odigrao pre tri godine, kada je Aleksandar Vučić neustavno, uz pomoć nekoliko dosijea i par tabloida, preuzeo apsolutnu vlast u državi. Ovo što sada gledamo samo je završna faza tog procesa, odnosno onaj trenutak krize kada se prelama da li će se artikulisati kakav-takav otpor ili se kreće u pravcu totalne „kimilsungizacije“.

To je, po mom mišljenju, prava pozadina priče o „državnom udaru“. Trebalo je, naime, zataškati neposrednu brljotinu koju su napravili prerevnosni tragači za svedocima protiv Aleksandra Rodića i treba preventivno zatrti sve medijske i političke tačke potencijalnog otpora. Jer, zamislite užasa. Dobro ti fejsbuci, „Vreme“, NSPM i ostala boranija. Nije prijatno, ali ni ne škodi previše. Ali jedne tiražne dnevne novine, u jednom trenutku, iz nekog razloga, malo su se otrgle i počele kritički da pišu o Premijeru. Ne baš sasvim, ne do kraja i ni izbliza ne onoliko koliko su raspinjale i razmazivale Premijerove protivnike iz vlasti i opozicije. E, to je već nedopustivo.

Ali batalimo sadržaj. Simptomatičan je i zastrašujući ton koji izbija iz tih nastupa, sa tih stranica i tih ekrana. To su TV „odjeci reagovanja“ (stariji čitaoci će znati o čemu govorim), iliti „radikalski talasi“, samo u savremenijem i tabloidnijem pakovanju. Isti je primitivizam, ista mržnja, ista paranoja. Samo je sada akcenat malo pomeren sa zlih stranaca na „domaće izdajnike“, koji šuruju sa tim zlim strancima i ogovaraju kod njih Premijera i SNS-ovsku vlast. Mada su ti „zli stranci“, doduše, sada naši veliki prijatelji, koji mnogo poštuju i cene našeg Premijera (iako znaju da je, kao što sam voli da kaže, pomalo „nezgodan“), a i on mnogo ceni i poštuje njih. Eto tako otprilike. I ne pitajte za smisao i logiku. Važno je da deluje i daje željeni (izborni) rezultat.

I slabašna je uteha to što je posle Premijerovog, skoro pa smirenog i još-malo-pa-državotvornog obraćanja javnosti čitava menažerija (delimično i privremeno) vraćena u kutiju, a život se vratio u tzv. normalu. Zorana je još jednom pomilovana, a Toma, zajedno sa Kirbijem, ponovo (p)ostao najbolji prijatelj. Rekoh, nemojte se zavaravati. Jer, On i „oni sa Pinka“ su jedno. I neće odustati, nego su se samo primirili do prve sledeće prilike.

„PROKLETA JE AMERIKA I PUTIN ŠTO SJA„: Koliko puta ste u poslednje vreme čuli sledeći rezon? „Ma, znam. Sve je to zaista i uglavnom tako. Ali, ipak… Treba mu pomoći da obavi posao. I nipošto ne dozvoliti da se vrate, ili, nedajbože, da dođu ONI.“

Ovo je, zapravo, veoma rasprostranjen tip prorežimske argumentacije. Posebno popularan među onima koji o sebi vole da misle kao o onima koji „misle svojom glavom“, nisu naivni, ne skaču na prvu loptu i znaju da stvari uglavnom nisu onakve kakve izgledaju. Ovo kvazianalitičko mudrijašenje ima svoju „graždansku“ (da ne kažem, „lukovićevsko-krletovsku“) i patriJotsku, tj. Pečat-Standard-Informer varijantu. Jednoj se neprestano priviđaju „Rusi“, „ruska opasnost“, ruski planovi i ruske pare, a drugima „tajkuni“, „žuti“ i „CIA“. I zato i jedni i drugi zahvaljuju Bogu što nam je poslao Premijera (napomena za lektora – velika slova su tačno tamo gde treba) da nas zaštiti od te pošasti, i koji ume da „skreše“ drskim zapadnim ambasadorima – a bogami i Putinu lično. (A sigurno bi skresao i Obami, da je samo imao priliku da ga vidi.)

Avaj, nemojte se zanositi, plašiti ili nadati. Nema tu „politike“ ni sa velikim ni sa malim „p“. Nema ideje ni ideologije. U tom smislu, strani „profajleri“ uzalud troše vreme i novac pokušavajući da proniknu u to šta Vučić „zaista misli“ i šta će odabrati kad dođe trenutak odluke. Ako bismo hteli da filozofiramo, moglo bi se reći da je Srbija izabrala Vučića baš zato što nije imala snage da izabere bilo šta. Ni Evropu, ni Rusiju, ni liberalizam, ni socijalizam, ni jasan otpor ni pravu kapitulaciju. Vučić savršeno oličava i simbolizuje upravo to veliko, zjapeće i zastrašujuće ništa. Odnosno, političku i mentalnu sklerozu koja, uprkos neprekidnoj simulaciji odlučnosti i aktivizma, zapravo, ne može ništa (suštinski) da prelomi i odluči.

Utoliko više je smešno i licemerno Premijerovo neprestano pozivanje protivnika na izbornu „crtu“ i utakmicu. Koja crta, kakvi bakrači. Kakvi fer izbori u ovakvoj atmosferi, u kojoj prebijaju kritičare režima, a političkim protivnicima samo što ne stavljaju žute trake? To vam je, otprilike, kao u onom starom vicu o vaterpolo meču između Jevreja i krokodila (pa još sudija opominje one prve da „ne igraju grubo“). Hoću reći, nemojmo da se foliramo. Ovo čudo nije ni došlo na vlast izborima – nego je na prošlomartovskim tzv. „izborima“ samo legalizovano i donekle legitimisano.

„Ha, evo ga! Još jedan! Dakle, prizivaš ustanak, moj brajko.“ Naravno da prizivam. Ali ustanak kompetencije protiv gluposti, ustanak nade protiv beznađa, ustanak građanske hrabrosti protiv kukavičluka. Pobunu kakve-takve normalnosti protiv ludila. Pošteno i analitički govoreći, šanse za uspeh tog „ustanka“ i te pobune nisu prevelike – ali, isto tako, nije ni da ih nema. U svakom slučaju, pomenuti ciljevi svakako spadaju u stvari za koje se vredi boriti, pa možda za njih čak i ponešto žrtvovati. Ili se meni bar tako čini. A vama?