Besplatno nasmejano lice Srbije

Ministar za nauku i tehnološki razvoj u Vladi Srbije smatra da nijedna Univerzijada do sada nije bila tako dobro organizovana. Gradonačelnik Beograda je na svečanoj ceremoniji zatvaranja u Areni kazao da je jako ponosan. A po pohvalama koje su stigle „sa strane“, čini se da domaćini u ovim ocenama nisu bili subjektivni. Naime, predsednik Svetske sportske studentske federacije (FISU) Džorž Kilijan izjavio je da je sve bilo na „najvišem mogućem nivou“, dodavši da će organizacija Univerzijade približiti Srbiju članstvu u EU jer ipak svi vole sport.

Preterano je reći da je sve bilo idealno. Sitne zamerke nisu izostajale, kao što je previsoka cena pranja čarapa, ne mnogo ukusna hrana koja je pripremana učesnicima ili jedan uspešno ugašen požar, ali su one ostale u debeloj senci ukupnog utiska. A utisak je da su stvari funkcionisale kako treba, da su stranci otišli zadovoljni kućama i da Srbija ima razloga da bude ponosna počevši od toga što je u ukupnom bilansu medalja na odličnom desetom mestu. Takođe, činjenica je da je u organizaciju Univerzijade uloženo 75 miliona evra, što nije mnogo imajući u vidu „skupoću organizovanja“ tako velike sportske manifestacije. Zbog te skromnosti u trošenju, Božidar Đelić nazvao ju je – piroćanska Univerzijada.

Konačno, činjenica je i da se blizu 17.000 ljudi prijavilo da volontira i da je očekivan broj od 10.000 prijavljenih volontera premašen već u januaru 2009. godine.

TRENINZI I OSMEHIVANJE: „Bez nas ovaj događaj ne bi bio tako veliki“, kaže Jelena Zdinjak, sedamnaestogodišnja volonterka iz Beograda.

Ona je bila zadužena za ceremonije, jedan od ukupno devetnaest sektora u kojima su volonteri bili angažovani. Svi su imali dva opšta predavanja da bi potom, zavisno gde su bili raspoređeni, pohađali specifične treninge. Na opštim predavanjima slušali su o odnosima sa drugim nacijama, dobijali knjižice o govoru tela i „kulturi ponašanja sa strancima i našima“.

„Šta smemo, šta ne smemo, učili smo šta neki znakovi znače kod jednih, a šta kod nekih drugih, da se ne zanesemo“, uz smeh objašnjava Mina Milosavljević (20), kojoj je Univerzijada treće volontersko iskustvo u poslednje dve godine. Posao ovih devojaka je bio da nose medalje i cveće prilikom dodele, kao i nošenje tabli zemalja učesnica u defileu ekipa. Iako zvuči jednostavno, treninzi za sektor ceremonija spadaju među najnapornije. Devojke pričaju da su se redovno pripremale mesec dana do početka Univerzijade, da bi poslednjih desetak dana treninzi bili gotovo svakodnevni i umeli da traju od tri popodne do ujutru. Vežbale su koreografiju kretanja, kako da hodaju, kako izgleda formacija za dodelu, kako da sve bude „pod konac“.

Ali, uprkos napornim treninzima, Mina Milosavljević kaže: „Ceremonije jesu najzanimljivije, to je kruna svega. Bitno je učestvovati, ali ipak… Bitno je dobiti medalju. Uz otvaranje Arene, to mi je najlepši događaj ovde. Divan je osećaj biti deo toga.“

I dok su neki već iskusni u volontiranju, nekima je prvi put. Kampanja za uključivanje volontera na Univerzijadu bila je glasna, na televiziji se često vrtela – kako su je prozvali, himna – „Volim da volontiram“, u kojoj su pevali poznati sportisti, a timovi ljudi, takođe volontera, išli su po koncertima, utakmicama, uopšte po gradu i „vrbovali“ ljude da se prijave. Marta Šumonja Ćirić (18) učestvovala je u ovoj promociji i jedan je od „krivaca“ što je odziv bio toliko velik. Njeno prvo volontiranje vezano je za Evroviziju. „Tamo sam bila hostesa u VIP-u u Areni. Dočekivali smo VIP goste, u suštini stajanje na štiklama po dvanaest sati i osmehivanje. Ali to je stvarno bio događaj. Ne pričam o muzici, nego o druženju“, kaže Marta. Pošto je za vreme trajanja Univerzijade ona bila zadužena za ceremonije, slaže se da su pripreme ponekad bile naporne. „Ipak, drago mi je što sam ovde. Ja sam birala, ja sam trpela, ništa ne može da bude baš savršeno“, dodaje.

Sitnih propusta u organizaciji je bilo, ali većinu njih nije primetio niko sem onih koji su bili zaduženi za obavljanje posla. Jelena Zdeljak priznaje da je bilo grešaka, ali retko, i da bi se odmah nakon toga svi skupili i lepo porazgovarali. Jedan od ovakvih primera navodi i Marta. „Mi smo konkretno zabrljale onda kada je spiker pogrešno pročitao. Bio je slučaj dva prva mesta koja su deljena, a mi smo imale na jastučiću jednu medalju. Više je bilo smešno. Vratile smo se pa smo oštećenom dobitniku donele njegovo zlato.“

Kao veliki dobitak svi ističu druženje, druženje sa drugim volonterima, sportistima, šefovima, celom ekipom. To je i osnovni motiv za prijavljivanje i vezivno tkivo koje drži ovakvu organizaciju, smatraju oni. „Bilo je tu i nekih simpatija. Ali, pre svega, to je zabava i druženje“, kaže Jelena Zdinjak. „Najlepša tekovina volontiranja je pozitivna energija i puno novih prijatelja“, priključuje se Marija Bašić (27), koja je volontirala na info desku.

No, ne treba zapostaviti ni praktičnu stranu. Jer, osim kontakata i rada s ljudima koji mogu biti od koristi, sertifikat koji dobijaju volonteri znači i u CV-u. Marta smatra da će joj to biti od pomoći i kao iskustvo i kao potvrda na papiru pri zapošljavanju, jednog dana.

NAJČEŠĆA PITANJA: Kada je reč o strancima, onu su saglasni u oceni da su ljudi u Srbiji izuzetno ljubazni i druželjubivi, da su devojke lepe (koliko smo samo puta to čuli) i da je organizacija dobra. Volonterke kažu da su se fino sporazumeli. Mina Milosavljević priča da je prvih dana išla u selo i družila se, ali je onda imala previše obaveza oko treninga pa je bila umorna i kasnije je više vremena provodila sa „našima“. „Nismo izlazile sa strancima, dobijale smo ponude i odbijale ih“, dodaje Marta. Šesnaestogodišnja Jelena Radovanov, koja radi u sektoru protokola kao hostesa u VIP ložama i pultovima, prepričava kako su stranci bili fini i naučili su neke naše reči, a onda su stalno dovikivali kada volonterke prođu „zdravo“, „kako ste“ i slično.

Kada pitaju, uglavnom pitaju za splavove. A onda sledi već poznata priča o tome koliko je dobar noćni život u Beogradu.

Zanimljiv je podatak da su svi angažovani volonteri ukupno znali 80 jezika. Od toga je zavisilo i zaduženje, jer oni koji su govorili više jezika bili su atašei nekih delegacija. Uz sve zanimljivosti, to je donosilo i obavezu da budeš svojoj delegaciji na raspolaganju 24 časa dnevno.

Na anketi objavljenoj na sajtu volontera Univerzijade Beograd, više od polovine ispitanih zaokružilo je da će sigurno nastaviti da volontira ukoliko se za to ukaže prilika. Blizu trideset odsto će najverovatnije to uraditi, dok je kolebljivih ili onih koji neće nastaviti sa tim ukupno 17 odsto.

Što se tiče naših sagovornika, situacija je slična. Većina želi da se opet uključi na taj način u neku manifestaciju smatrajući da je to iskustvo koje se na zaboravlja.

No, ima i onih kao što je Aleksandar Lazarević, trinaestogodišnji dečak koji, kako nam je objasnio, „volontira pri držanju zastave kada se dižu zastave pobednika“. Bio je na Sajmu tri dana i nije baš ubeđen da bi se opet prijavio. On kaže da „jeste na Univerzijadi zanimljivo, ali sam ja angažovan za dosadnu stvar“.

Grip

Oko 2000 prijavljenih volontera je odustalo zbog straha od novog gripa. Odluka da sportisti u Beograd dođu s potvrdom o zdravstvenom stanju a da ne budu testirani, izazvala je nelagodu među onima koji bi trebalo da budu u kontaktu s njima. I, po neveselim očekivanjima, prvi dan Univerzijade doneo je grip. Mladić iz Australije je, dva sata nakon dolaska u Beograd, osetio već poznate smetnje i ubrzo je bilo potvrđeno da je reč o novom virusu. Tokom sledećih deset dana u Srbiju je došlo još zaraženih, dok su neki oboleli naknadno. No, srećom, ni kod koga nije došlo do komplikovanja situacije pa, kako je izjavio predsednik Izvršnog komiteta Univerzijade, ni na tom planu „nije bilo mesta panici“.