Apsolutni prijatelji

Dok se njeni ratno-politički partneri još zlopate bežeći ili se nadmudrujući s Hagom, Biljana Plavšić bi već ovog vikenda slobodno mogla da prošeta po Kalenić pijaci i na vreme završi pripremanje zimnice.

Uspešno dokazujući da žene mogu da budu praktičnije i inteligentnije od muškog roda, bivša predsednica Republike Srpske vratila se u Beograd 27. oktobra 2009, posle nepunih devet godina izbivanja. Iako joj ratne „zasluge“ nisu ništa manje nego „zasluge“ Radovana i Ratka, iako je osuđena za najteži ratni zločin, Plavšićeva je svoju zatvorsku karijeru završila pre nego što su je oni uopšte i započeli.

PRAGMATIZAM PRE SVEGA: Bivša šefica Odeljenja za biologiju Univerziteta u Sarajevu, započela je političku karijeru 1990, kao članica kolektivnog Predsedništva BiH i predsednica Saveta za zaštitu ustavnog poretka BiH. Neposredno pred početak rata u BiH, podnela je ostavku na te funkcije i postala članica Predsedništva Republike Srpske, a kasnije i potpredsednica RS i članica Vrhovne komande oružanih snaga RS. Pošto je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma Radovan Karadžić bio prinuđen da 1996. napusti političku delatnost, u predsedničkoj fotelji zamenila ga je upravo Biljana Plavišić.

Već tada predsednica pokazuje zavidnu pragmatičnost: računajući na međunarodnu podršku, ona „raskida s prošlošću“ i najednom postaje umerena, sklona saradnji i kompromisima. Iako je, u međuvremenu, i na izborima potvrđena kao predsednica RS, iz Karadžićeve Srpske demokratske stranke isključena je 1997. zbog unutarstranačkih sukoba. Zbog toga osniva Srpski narodni savez, a 1998. ponovo se kandiduje na predsedničkim izborima kao predstavnica reformske koalicije Sloga. Te izbore izgubila je od Nikole Poplašena, a i matična stranka će joj 2000. izglasati nepoverenje posle poraza na lokalnim izborima. Povlačenje s mesta poslanice u Skupštini RS 2000. godine biće i zvanični kraj njene političke karijere.

Pošto je bila u vrhu rukovodstva RS u vreme opsade Sarajeva, masakra u Srebrenici i svega što je obeležilo prvu polovinu devedesetih u BiH, Biljana Plavšić je 7. aprila 2000. pred Haškim tribunalom optužena za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine nad bosanskim Muslimanima i Hrvatima i teške povrede Ženevske konvencije. U Hag dobrovoljno odlazi 10. januara 2001. i izjavljuje da nije kriva ni po jednoj tački optužnice. Garancije Vlade Srbije omogućile su joj da bude na slobodi do oktobra 2002, kada je ipak priznala krivicu. Bio je to čisti ćar: pošto je Plavšićeva priznala krivicu za zločin protiv čovečnosti, Tužilaštvo je povuklo optužbu za genocid i ostale tačke optužnice, pa joj je u februaru 2003. određena (po mnogima simbolična) 11-godišnja zatvorska kazna. Posle odslužene dve trećine kazne, Haški tribunal i švedska vlada odlučili su da je oslobode pre roka.

SVJEDOČENJA: Tokom boravka u Švedskoj, Biljana Plavšić napisala je knjigu Svjedočenja u kojoj priča o ratnim delovanjima na prostoru BiH, političkim igrarijama u Republici Srpskoj, ali u kojoj se pre svega iz petnih žila trudi da svu krivicu za masakre, kriminal i sveopštu tragediju prebaci na Radovana Karadžića. U tom smislu, svedočila je i protiv predsednika Skupštine bosanskih Srba Momčila Krajišnika, kasnije osuđenog na 20 godina zatvora.

Takvo posipanje pepelom i pokušaj spiranja sopstvene krivice započeli su još tokom priznavanja krivice, kada je Sudskom veću, između ostalog, poručila: „Put i primjer Svetog Save su slijedile velike srpske vođe, čak i u današnjim vremenu, istrajno pokazujući plemenitost i dostojanstvo čak i u najtežim okolnostima (…) Na nesreću, naše rukovodstvo, uključujući i mene, napustilo je ovaj put tokom poslednjeg rata. Vjerujem da vam je jasno da sam se ja razišla s tim liderima – premda prekasno. Ipak, to rukovodstvo bestidno nastavlja da traži odanost i podršku našeg naroda. To se čini izazivanjem straha, govorenjem poluistina kako bi se ubedio naš narod da je svijet protiv nas. Ali, plodovi njihovog rada – tog rukovodstva –jasni su: grobovi, izbeglice, izolacija i ogorčenje prema cijelom svijetu, koji nas je odbacio zbog tih lidera.“

Ni u toj izjavi, a ni u kasnijim tumačenjima i objašnjenjima, Plavšićeva nijednom rečju nije priznala lični doprinos. Naprotiv. „Ja sam sebe žrtvovala. Nisam učinila ništa loše“, izgovorila je u nedavnom intervjuu za jedan švedski list. „Plavšićka ni u koga nije pucala i nikog nije ubila“, reći će njen jedini preostali politički prijatelj Milorad Dodik. U međuvremenu, šta ćemo s grobovima, izbeglicama, izolacijom, ogorčenjem? Ko je za to kriv? Po Plavšićevoj, to je krivica nekog drugog. Nekog ko je lično klao, silovao i pljačkao. Nekog ko je, za razliku od „nemoćne“ Biljane, mogao za sve to da zna, i ko je, opet za razliku od nje, to mogao da spreči. Ni luk jela, ni luk mirisala.

Sve to još bi i moglo nekako da se proguta, da se sama Biljana Plavšić nije potrudila da njen nacionalno-politički angažman ostane zapamćen za sva vremena. Ako ništa drugo, medijske arhive pamte da su deo imidža bivše predsednice bile i izjave kojih bi se svaki pristojan političar do groba stideo, a koje su (da nije bilo famoznog priznanja krivice) mogle da se tumače kao direktan put ka grobovima, izbeglicama, izolaciji i ogorčenju. Jedna od legendarnih jeste i ona po kojoj „postoji 12 miliona Srba, i čak i ako ih šest miliona pogine na bojištu, ostaće ih šest miliona koji će uživati plodove pobjede“.

U pratnji Milorada Dodika, Biljana Plavšić je u popodnevnim satima, 27. oktobra, s aerodroma otišla u svoj stan u Katanićevoj ulici na Vračaru.

Bivša predsednica bila je elegantna, ljubazna i nasmejana.

Javnost je blagovremeno obaveštena da će joj rodbina pripremiti vegetarijanski obrok i urmašice, a parking servis pobrinuo se da joj u Katanićevoj ne zasmetaju automobili parkirani na kolovozu.

Bosanski grobovi, silovane žene, sarajevske ruševine, izbegli i ratom uništeni ljudi, daleko su od Vračara, daleko od Biljane Plavšić, daleko od svih koji su je dočekali i koji su joj se obradovali.

Život, dakle, ide dalje. Kao da ništa nije bilo.