KATANIĆEVA ULICA, VRAČAR, BEOGRAD: Milorad Dodik i Biljana Plavšić sa bratom i snajom. foto: tanjug
Tokom prethodnih devet godina, Biljana Plavšić nijednom rečju nije priznala lični doprinos za zločine u Bosni i Hercegovini. Naprotiv. "Ja sam sebe žrtvovala. Nisam učinila ništa loše", izgovorila je u nedavnom intervjuu za jedan švedski list. Tako "nevina i čista", vratila se u Beograd kao slobodna žena, završivši svoju zatvorsku karijeru mnogo pre nego što je moglo da se očekuje...
Dok se njeni ratno-politički partneri još zlopate bežeći ili se nadmudrujući s Hagom, Biljana Plavšić bi već ovog vikenda slobodno mogla da prošeta po Kalenić pijaci i na vreme završi pripremanje zimnice.
Uspešno dokazujući da žene mogu da budu praktičnije i inteligentnije od muškog roda, bivša predsednica Republike Srpske vratila se u Beograd 27. oktobra 2009, posle nepunih devet godina izbivanja. Iako joj ratne „zasluge“ nisu ništa manje nego „zasluge“ Radovana i Ratka, iako je osuđena za najteži ratni zločin, Plavšićeva je svoju zatvorsku karijeru završila pre nego što su je oni uopšte i započeli.
PRAGMATIZAM PRE SVEGA: Bivša šefica Odeljenja za biologiju Univerziteta u Sarajevu, započela je političku karijeru 1990, kao članica kolektivnog Predsedništva BiH i predsednica Saveta za zaštitu ustavnog poretka BiH. Neposredno pred početak rata u BiH, podnela je ostavku na te funkcije i postala članica Predsedništva Republike Srpske, a kasnije i potpredsednica RS i članica Vrhovne komande oružanih snaga RS. Pošto je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma Radovan Karadžić bio prinuđen da 1996. napusti političku delatnost, u predsedničkoj fotelji zamenila ga je upravo Biljana Plavišić.
Već tada predsednica pokazuje zavidnu pragmatičnost: računajući na međunarodnu podršku, ona „raskida s prošlošću“ i najednom postaje umerena, sklona saradnji i kompromisima. Iako je, u međuvremenu, i na izborima potvrđena kao predsednica RS, iz Karadžićeve Srpske demokratske stranke isključena je 1997. zbog unutarstranačkih sukoba. Zbog toga osniva Srpski narodni savez, a 1998. ponovo se kandiduje na predsedničkim izborima kao predstavnica reformske koalicije Sloga. Te izbore izgubila je od Nikole Poplašena, a i matična stranka će joj 2000. izglasati nepoverenje posle poraza na lokalnim izborima. Povlačenje s mesta poslanice u Skupštini RS 2000. godine biće i zvanični kraj njene političke karijere.
Pošto je bila u vrhu rukovodstva RS u vreme opsade Sarajeva, masakra u Srebrenici i svega što je obeležilo prvu polovinu devedesetih u BiH, Biljana Plavšić je 7. aprila 2000. pred Haškim tribunalom optužena za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine nad bosanskim Muslimanima i Hrvatima i teške povrede Ženevske konvencije. U Hag dobrovoljno odlazi 10. januara 2001. i izjavljuje da nije kriva ni po jednoj tački optužnice. Garancije Vlade Srbije omogućile su joj da bude na slobodi do oktobra 2002, kada je ipak priznala krivicu. Bio je to čisti ćar: pošto je Plavšićeva priznala krivicu za zločin protiv čovečnosti, Tužilaštvo je povuklo optužbu za genocid i ostale tačke optužnice, pa joj je u februaru 2003. određena (po mnogima simbolična) 11-godišnja zatvorska kazna. Posle odslužene dve trećine kazne, Haški tribunal i švedska vlada odlučili su da je oslobode pre roka.
SVJEDOČENJA: Tokom boravka u Švedskoj, Biljana Plavšić napisala je knjigu Svjedočenja u kojoj priča o ratnim delovanjima na prostoru BiH, političkim igrarijama u Republici Srpskoj, ali u kojoj se pre svega iz petnih žila trudi da svu krivicu za masakre, kriminal i sveopštu tragediju prebaci na Radovana Karadžića. U tom smislu, svedočila je i protiv predsednika Skupštine bosanskih Srba Momčila Krajišnika, kasnije osuđenog na 20 godina zatvora.
Takvo posipanje pepelom i pokušaj spiranja sopstvene krivice započeli su još tokom priznavanja krivice, kada je Sudskom veću, između ostalog, poručila: „Put i primjer Svetog Save su slijedile velike srpske vođe, čak i u današnjim vremenu, istrajno pokazujući plemenitost i dostojanstvo čak i u najtežim okolnostima (…) Na nesreću, naše rukovodstvo, uključujući i mene, napustilo je ovaj put tokom poslednjeg rata. Vjerujem da vam je jasno da sam se ja razišla s tim liderima – premda prekasno. Ipak, to rukovodstvo bestidno nastavlja da traži odanost i podršku našeg naroda. To se čini izazivanjem straha, govorenjem poluistina kako bi se ubedio naš narod da je svijet protiv nas. Ali, plodovi njihovog rada – tog rukovodstva –jasni su: grobovi, izbeglice, izolacija i ogorčenje prema cijelom svijetu, koji nas je odbacio zbog tih lidera.“
Ni u toj izjavi, a ni u kasnijim tumačenjima i objašnjenjima, Plavšićeva nijednom rečju nije priznala lični doprinos. Naprotiv. „Ja sam sebe žrtvovala. Nisam učinila ništa loše“, izgovorila je u nedavnom intervjuu za jedan švedski list. „Plavšićka ni u koga nije pucala i nikog nije ubila“, reći će njen jedini preostali politički prijatelj Milorad Dodik. U međuvremenu, šta ćemo s grobovima, izbeglicama, izolacijom, ogorčenjem? Ko je za to kriv? Po Plavšićevoj, to je krivica nekog drugog. Nekog ko je lično klao, silovao i pljačkao. Nekog ko je, za razliku od „nemoćne“ Biljane, mogao za sve to da zna, i ko je, opet za razliku od nje, to mogao da spreči. Ni luk jela, ni luk mirisala.
Sve to još bi i moglo nekako da se proguta, da se sama Biljana Plavšić nije potrudila da njen nacionalno-politički angažman ostane zapamćen za sva vremena. Ako ništa drugo, medijske arhive pamte da su deo imidža bivše predsednice bile i izjave kojih bi se svaki pristojan političar do groba stideo, a koje su (da nije bilo famoznog priznanja krivice) mogle da se tumače kao direktan put ka grobovima, izbeglicama, izolaciji i ogorčenju. Jedna od legendarnih jeste i ona po kojoj „postoji 12 miliona Srba, i čak i ako ih šest miliona pogine na bojištu, ostaće ih šest miliona koji će uživati plodove pobjede“.
U pratnji Milorada Dodika, Biljana Plavšić je u popodnevnim satima, 27. oktobra, s aerodroma otišla u svoj stan u Katanićevoj ulici na Vračaru.
Bivša predsednica bila je elegantna, ljubazna i nasmejana.
Javnost je blagovremeno obaveštena da će joj rodbina pripremiti vegetarijanski obrok i urmašice, a parking servis pobrinuo se da joj u Katanićevoj ne zasmetaju automobili parkirani na kolovozu.
Bosanski grobovi, silovane žene, sarajevske ruševine, izbegli i ratom uništeni ljudi, daleko su od Vračara, daleko od Biljane Plavšić, daleko od svih koji su je dočekali i koji su joj se obradovali.
Život, dakle, ide dalje. Kao da ništa nije bilo.
Tokom boravka u norveškom zatvoru Hinsenberg, Biljana Plavšić više se puta žalila na uslove svog zatočeništva. Zaboravljajući valjda za kakvo je delo osuđena, navodila je da joj je najteže bilo to što se „nalazi u zatvoru u kojem su osuđenice za najteža krivična dela, ubice i narkomani“.
Nekoliko meseci pošto je stigla u Norvešku, Plavšićeva je slomila ruku „posle incidenta sa zatvorenicama iz islamskih zemalja koje su je proganjale“. Kada je 2007. zatražila pomilovanje i puštanje na slobodu, bivša predsednica RS ocenila je u pismu švedskim vlastima da je „ponižena“ i da se bolje postupalo „s nacistima koji su bili osuđeni nakon Drugog svetskog rata“. Istovremeno, njena rođaka rekla je da „Biljana već dvije godine sama kupuje namirnice u kantini i kuha, jer joj je jedna od zatvorenica koja je izlazila iz zatvora rekla da joj pljuju u hranu“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
