Otkako su počele blokade, šef države i partije ređa grešku za greškom i to čini nesmanjenom žestinom. Bilo je za ovih šest meseci trenutaka kad je protest protiv vlasti mogao da zamre. Samo zahvaljujući angažovanju Aleksandra Vučića, to se nije desilo
Da nije išao iz faula u faul, predsednik Srbije Aleksandar Vučić bi sada možda sedeo miran, neoštećene i nepoljuljane vlasti, te bi, kao i ranije uživao u neokrnjenom rejtingu. Nedavno, zapravo, između dva broja “Vremena”, navršilo se šest meseci od početka blokada.
Naime, 22. novembra grupa batinaša SNS-a napala je studente i profesore Fakulteta dramskih umetnosti tokom komemorativnih 15 minuta tišine. I tako su počele studentske blokade. Vatru bunta svakako održava odlučnost studenata i građana, ali, doprinos ovolikoj izdržljivosti protesta nesumnjivo daju i Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić. Marljivo su radili na tome da toliko razljute građane Srbije da više nema nazad. Počeli su možda i pre blokada, baš na dan kad je pala nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
SAMO NJU NISMO RENOVIRALI
Doprinos sopstvenom padu, koji je u toku, Aleksandar Vučić dao je već prvog dana, tog 1. novembra kada je pala nadstrešnica.
“Znam samo da 60 godina tu nadstrešnicu nismo renovirali, kada smo sve renovirali, samo nju nismo, zašto – ne znam, neko će valjda da pruži odgovore”, rekao je predsednik Srbije te večeri.
Dalje je, umesto nekoga ko je za to nadležan, davao medijima informacije o stradalima, pa je dodao da je nastradalo najmanje 14 osoba: “Od toga pet još nismo identifikovali, osam su državljani Srbije, jedna osoba je iz Severne Makedonije. Porodicama želim u ime svih građana Srbije da izrazim saučešće i večeras je teško govoriti, teško je bilo šta racionalno reći. I u takvim trenucima moramo da smognemo snage da se ujedinimo, pomognemo porodicama stradalih i učinimo sve u našoj moći da šteta bude što je moguće manja i da ljudima pomognemo.”
Ove su reči donekle proročke: nakon nesreće u Novom Sadu, ljudi su se ujedinili. Ali, bez njega. Štaviše, protiv njega. Nije moralo da bude tako, samo da je igrao pametnije.
Bio je utorak 4. novembar, tri dana posle pada nadstrešnice i samo dan pre protesta ispred Gradske kuće u Novom Sadu… Aleksandar Vučić je gostovao na Televiziji Hepi, u emisiji “Ćirilica”. Optuživao je opoziciju da “hoće krv” i “želi vlast”. Ponudio je tada prvi put ideju koju će kasnije, u januaru ove godine, probati da povampiri – savetodavni referendum o poverenju samom sebi. Praktično je sedeo i dolivao ulje na vatru ionako besnim i povređenim građanima, pre svega Novosađanima.
Sutradan je u Novom Sadu održan veliki protest, na kom je došlo i do omanjih nereda. Za naprednjake, najstrašnija posledica bilo je jedno razbijeno staklo na stranačkim prostorijama u Novom Sadu. Za drugu stranu, najmanje četvorica uhapšenih, ali to predsedniku svih građana nije bilo bitno. Kao što mu nije bilo bitno da dođe u Novi Sad 1. novembra kada je 14 ljudi poginulo (još dve osobe preminule su kasnije od posledica povreda). Jedno staklo na prostorijama SNS-a, jedan napukli prozor i nekoliko svađa njegovih pristalica sa građanima bili su dovoljan razlog da četiri dana nakon nesreće dođe u Novi Sad.
Tako je Vučić uspešno sam izvukao prvi ekser iz konstrukcije sopstvene vladavine: jedno razbijeno staklo na prostorijama SNS-a vredi mu više nego 14 života potpuno nedužnih građana Srbije. Poruka koju je nehotice poslao javnosti bila je jako loša – građani i njihovi životi vrede manje nego inventar SNS-a.
ON JE ZAPOČEO BLOKADE
Za 22. novembar 2024. godine Inicijativa Proglas zakazala je okupljanje na štandu na Novom Beogradu i akciju “Zastani, Srbijo” koja je značila 15 minuta tišine. Te komemorativne tišine za 15 poginulih pod nadstrešnicom već su se događale poslednja dva petka otkako se nesreća dogodila. U isto vreme, a da nisu znali za Proglasovu akciju, komemorativnu tišinu pripremali su i studenti Fakulteta dramskih umetnosti.
Tada javnost nije znala, ali iz dokumentarnog filma koji su studenti FDU u blokadi emitovali 22. maja, saznalo se da su studenti zamolili ljude iz Proglasa da se pomere jednu raskrsnicu niže, kako im se skupovi ne bi preklopili. Ovaj detalj je važan jer možda daje odgovor na pitanje zašto su pristalice SNS-a tog dana napale, tukle i davile studente i profesore FDU-a.
Da je ovo video-snimak a ne tekst, u pozadini bi išao glas potpredsednika Skupštine Vojvodine Damira Zobenice, snimak koji je javnosti dostavila narodna poslanica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić: “Ove lokacije će biti blokirane. Treba pratiti da li će još neke od lokacija biti blokirane. Imamo zadatak da na svim ovim lokacijama, sem Železničke stanice, raskrsnice kod Železničke stanice u Novom Sadu, obezbedimo ljude koji nisu prepoznatljivi, koji nisu funkcioneri, koji će doći da vređaju ove ljude i da se bune što se blokira tj. da se vređaju opozicioni lideri”, kaže Zobenica na snimku. Jedino ime koje pominje, a koje treba vređati, jeste – Dragan Bjelogrlić. On je glumac, ali i jedan od inicijatora Proglasa.
Kad se svi ovi fragmenti uvežu u celinu, nije teško postaviti teoriju: FDU i Proglas zakazali su skupove na istom mestu u isto vreme. Zobenica je znao za Proglas, ali ne i za FDU, pa su poslati mahniti batinaši na raskrsnicu. Tukli su studente i profesore. Epilog: početak blokada.
Dakle, u neku ruku, SNS i Vučić zaista zadovoljavaju kriterujum antičke tragedije u kojoj glavni junak sam, svojim postupcima i sudbinom koja mu je upisana, sebe vodi ka sopstvenom kraju.
GAZITE IH, PA ŠTA
Novembar je prošao, decembar je odmicao, a nova praksa SNS batinaša postala je – gaženje kolima. Počelo je bez teško povređenih, u Požarevcu. Nepoznati vozač nosio je nekoliko desetina metara na haubi profesora sociologije Ljubišu Stokića.
“Ti si stao nekome na put, misliš da si bog i batina, ne daš nikome da prođe. I čovek prođe i ti mu skočiš na haubu. Kažu, uhapsite tog što je vozio automobil. Pa jeste vi normalni? U kojoj to zemlji na svetu ima? Jeste vi čisti svi zajedno? Kako, bre, da uhapsite čoveka koji nije prekršio zakon? Išao svojim putem!”
Ovako je govorio Vučić nakon gaženja u Požarevcu i tako dao dozvolu za gaženje svojim, razuma oslobođenim, poslušnicima. Narednih nedelja gaženi su studenti i studentkinje redari, profesorke i profesori, gaženi su muzičari Beogradske filharmonije, psihijatri ispred klinike u Palmotićevoj, građanke i građani… Studentkinja Sonja Ponjavić stajala je na trotoaru Ruzveltove ulice kada se na nju u punoj brzini zaleteo automobil. Kristina, studentkinja veterine, još se oporavlja od gaženja na Novom Beogradu. Počiniteljki je nedavno preinačena optužnica i puštena je da se brani sa slobode.
Svaki od ovih incidenata dodavao je gas protestima. Taman bi se atmosfera malo ispumpala, protesti bi ušli u kolotečinu, ali bi incidenti koje je režim pravio izvodili nanovo sve više ljudi na ulice.
DIJALOG SA POLOMLJENOM VILICOM
Januar se bližio kraju, bio je Sveti Sava, školska slava. Studenti u blokadi organizovali su jednodnevnu blokadu Autokomande. Sve je prošlo mirno, predsednik je rekao da ih ima 3500 “u piku”. Ipak, za to veče zakazana je “troglava” konferencija za novinare, koju su držali Vučić, predsednik Vlade Miloš Vučević i predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić. Ponudili su dijalog.
Međutim, da su mogli da pogledaju u budućnost, samo nekoliko sati u budućnost – možda bi ostali kod kuće. Za 1. februar spremao se veliki protest u Novom Sadu, blokada tri mosta. Grupa studenata u tom gradu lepila je nalepnice sa pozivom na protest, među ostalim lokacijama i u blizini prostorija SNS-a. Iz prostorija su izleteli batinaši sa palicama i jurili ih okolnim ulicama. Usput su naleteli na još jednu grupu studenata, među njima i Anu, studentkinju Akademije umetnosti. Anu su stigli. Palicama su joj polomili vilicu. To su ona četvorica koje Vučić sada proglašava junacima.
Sutradan je zbog tih junaka pala vlada. Studenti u blokadi odbili su poziv na dijalog jer on nije moguć s polomljenom vilicom. Tako su poručili.
Režim je sebi zadao još jedan autogol, a svima ostalima postalo je jasno: više ništa nije isto. Više nikada ništa neće biti isto.
Ako postoji tačan trenutak u vremenu kada je počeo pad režima Aleksandra Vučića, on je svakako povezan sa drugim padovima: jedan je pad nadstrešnice, a drugi pad vlade tog 28. januara.
PROTEST ZA PROTESTOM
Nizali su se dani, a nizali su se i protesti… U Novom Sadu, pa u Kragujevcu, potom u Nišu… Niški protest, pod nazivom Studentski edikt, održan je 1. marta.
Pet dana kasnije, 6. marta, u Pionirskom parku pojavili su se mali, bezazleni šatori. U njih su ušli takozvani “studenti koji hoće da uče”. Rodio se “ćacilend”. Ubrzo je postalo jasno: “studenti koji hoće da uče” samo su fasada. Iza nje se krije nešto mnogo mračnije i strašnije. Okoreli kriminalci, ratni zločinci, rijaliti zvezde oba pola, Đuro Macut… Sve se to nakupilo tamo, da ostane i da metastazira. I da služi svrsi suprotnoj od one kojoj je namenjen. Naime, “ćacilend” je trebalo da bude poslednja linija odbrane Vučićevog režima. Na dan protesta u Beogradu, odatle je trebalo da krenu jurišnici koji bi tukli demonstrante.
Imali su gumene čekiće, imali su palice, noževe, puške, imali su policiju koja okreće glavu. Sve su imali osim pameti. Jedini način da se ta bezumna masa spreči u izvršenju naređenja bio je da prosto – nema koga da bije.
Studenti u blokadi, organizatori protesta, najvećeg protesta u istoriji Srbije, upravo su to i uradili: sklonili su sve ljude da ovima ne ostane niko koga bi mogli da tuku. O tom majstorskom potezu – da za nekoliko minuta raščiste prostor od stotina hiljada ljudi – pisali smo više puta.
Ljudi su preživeli, a ostalo je dobro upamćeno: da su saobraćajne i nadzorne kamere bile pokrivene crnim kesama; da je na prostoru oko Narodne skupštine isključena struja i ulična rasveta; da su iz Pionirskog parka na mirne demonstrante poletele flaše i kamenice; da se isto događalo u Ulici kralja Milana, gde su cigle letele sa gradilišta u vlasništvu SNS lojaliste i fudbalera Dejana Stankovića. Sve to u režiji režima.
Pokušaj krvoprolića nije bio jedini napad na mirne građane te večeri. Vučić i njegov režim napravili su još jedan veliki faul – upotrebom zvučnog oružja na prostoru od Terazija do Cvetnog trga.
Podsetimo se prvo konteksta. Iako je to bilo i nerealno i nadrealno, deo ljudi koji su se 15. marta našli na ulicama Beograda zaista je očekivao da će to biti neki dan D i da će Vučić tog dana biti sklonjen sa vlasti. Taj deo javnosti 16. marta je imao solidan potencijal da raširi defetizam, da svoju demoralisanost prenese na ostatak društva i da protest naprosto izvetri. A da se to ne dogodi, pobrinuo se – režim. Kako? Pa upravo upotrebom zvučnog oružja. Zaista ne znamo šta bi bilo kad bi bilo, npr. da smo tog dana ostali na ulici. Ali taj njihov zvučni top učinio je da protest ne splasne, već naprotiv, da se građani podsete zbog koje sile, poniženja i nepravde uporno izlaze na ulice.
SMENA GODIŠNJIH DOBA
Protesti su počeli u novembru. Jesen je zamenila zima, zimu proleće, a evo, ide i leto. A protest ne jenjava. Da, umorniji smo, nervozniji, zabrinutiji. Ali – i protivnik je. Uz to je i sve nerazumniji.
Od 15. marta naovamo, ipak, režim se nije konsolidovao, a nije ni Aleksandar Vučić. Od onog šestog marta do danas, “ćacilend” je dva puta metastazirao: proširen je u aprilu pred naprednjački miting u Beogradu, koji je prošao – onako. Druga metastaza, odnosno, širenje na prostor Trga Nikole Pašića desila se pred Prvi maj. Saobraćaj tuda ne ide. April je bio zanimljiv jer se tokom njega događala i blokada RTS-a. Studente u blokadi i “ćacilend” delilo je samo nešto malo prostora oko Narodne skupštine. Ipak, do sukoba nije došlo.
Predsednik Srbije je nastavio da ide iz greške u grešku, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. I ne samo iz greške u grešku, nego i iz blama u blam. Podsetimo se, digao se i otišao na Floridu u pokušaju da se slika sa Trampom, pa je sa tog događaja, na kom, po zakonima SAD nije ni smeo da bude, došao osramoćen. Odlazak na proslavu Dana pobede u Moskvi i miting u Nišu nisu mu pomogli da se konsoliduje. Kako, s obzirom na relativno zanemoćalu drugu stranu, nikom nije jasno.
Stigao je potom studentski zahtev da se raspišu vanredni parlamentarni izbori. I time su stvari konačno izašle na čistinu: studenti su shvatili da ova vlast neće nikada ispuniti njihove zahteve. Deo javnosti koji je i ona prva četiri studentska zahteva uvek i doživljavao kao briljantnu metaforu koja predstavlja suštinski zahtev za smenom vlasti je odahnuo.
Na red su došle zaostale obaveze i ispravljanje grešaka: šest aktivista Pokreta slobodnih građana i pokreta Stav iz Novog Sada od 14. marta je u pritvoru u zatvoru na Klisi. Svesni da su se prema ovim ljudima poneli nepravedno, i studenti i građani usmerili su svu pažnju na njih. A predsednik je nastavio da greši.
ČETIRI JUNAKA, ČET’RI MANIJAKA
Posle 67 dana provedenih iza rešetaka i petodnevne blokade zgrade sudova i tužilaštva u Novom Sadu, posle četiri dana štrajka glađu i žeđu uhapšene profesorke Marije Vasić, Apelacioni sud odredio je kućni pritvor za troje od šestoro aktivista, optuženih za rušenje ustavnog poretka. U kućni pritvor pušteni su Marija Vasić, Lazar Dinić i Lado Jovović. Borba za preostalu trojicu još traje.
E, sad… Narod se konačno zalaufao, blokirao sud i dao sve od sebe da na ovih šest ljudi neko konačno obrati pažnju. Uspeh je polovičan, jer su trojica još u pritvoru.
Međutim, iskustvo od prethodnih šest meseci uči nas da je Vučić tajna sila koja pomaže iz prikrajka da se sruši režim Aleksandra Vučića. Blokada suda u Novom Sadu još traje i trajaće. Dosad bi narod možda i splasnuo, ali Vučić je prošle nedelje na TV Informer, telefonom, podržao zahtev Miloša Vučevića da sad malo oni blokiraju sud. Da, izvršna vlast hoće da blokira sud. Jer, nisu oni ljuti što je troje ljudi prebačeno u kućni pritvor; ljuti su što u tom istom zatvoru sede ona četiri manijaka sa početka ove priče koji su studentkinji Ani polomili vilicu. Rekao je Vučić da su to junaci. Da su samo branili svoje i, da žive u Americi, niko im reč ne bi rekao jer, branili su svoje. Rekao je predsednik Srbije i da mi lažemo jer nikome nije polomljena vilica, nikome dlaka s glave nije falila. Divna neka deca sa bejzbol palicama.
Ne znamo ko trenutno savetuje predsednika Srbije, ali, medijski-stručno gledano, neka samo ovako nastavi. Radi sebi na štetu, ali i u javnom interesu. Apsolutno.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Nema Aleksandar Vučić toliko batinaša, crnih džipova, plaćenih ćacija da pokrpe sve rupe koje je svojom nezajažljivom i nestabilnom prirodom napravio
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
