"Statistika, naša dika", "Vreme" br. 1378
Miladin Kovačević, direktor Republičkog Zavoda za statistiku (RZS), u prošlom broju „Vremena“ objavio je da je RZS dobio „bitku“ protiv Fiskalnog saveta za koju nisam ni znao da se vodi. Tema pomenute „bitke“ koju je Kovačević navodno dobio je da li je moguć izuzetno visok rast zaposlenosti uz skroman, a u nekim periodima i nikakav, privredni rast – na šta ukazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) o snažnom rastu broja zaposlenih od 2012. do 2016. za najmanje 350.000 uz minimalni rast proizvodnje.
Kovačević smatra da zaposlenost može snažno da poraste bez rasta proizvodnje i to objašnjava ovako: „I teorijski i praktično je dokazano da ne postoji ta korelacija na kratak i srednji rok između BDP-a i broja zaposlenih…“ I u istom maniru: „..Takođe, ne važi ni zakonomernost o elastičnosti rasta zaposlenosti u odnosu na BDP. To su nekakve teorijske konsideracije, i profesori koji predaju tu teoriju nisu dobro upoznati sa metodologijom statistike i nisu dobro upoznati sa praktičnim stranama te stvari.“ (Vreme br. 1315).
Da ne ostavim Kovačevića i dalje u zabludi, veza rasta zaposlenosti i rasta BDP-a jeste teorijski i ekonometrijski (praktično) pokazana nebrojeno puta od autora u međunarodnim publikacijama koji su valjda znali smisao podataka koje koriste (inače im radovi ne bi bili objavljeni). Kovačeviću ekonomija očigledno nije jača strana, a bilo bi dobro i da nešto pročita iz oblasti o kojoj raspravlja, umesto što izmišlja dokaze koji ne postoje.
Stoga, imajući u vidu međunarodna istraživanja, ipak je malo verovatno da je Srbija od 2012. do 2016. bila po visokom rastu zaposlenosti ubedljivi rekorder među svim zemljama Centralne i Istočne Evrope, a da joj je u isto vreme privredni rast bio među najnižim u odnosu na te zemlje. Čudno je i to da su u Srbiji prosečne plate, privatna potrošnja, uplaćeni doprinosi za socijalno osiguranje bili potpuno u skladu sa skromnim rastom BDP-a, a da se jedino zaposlenost kretala potpuno nezavisno od njih, tj. imala fantastičan rast.
O ovome sam pisao u dva autorska rada sa kolegama D. Brčerevićem i S. Minićem, objavljenim u časopisu Ekonomika preduzeća (mart i oktobar 2016). U drugom objavljenom radu temeljno smo (stvarnim podacima) proverili sve hipoteze koje su Kovačević i pojedini analitičari ponudili u pokušaju objašnjenja ovih, blago rečeno, nelogičnosti u statistici tržišta rada Srbije. Detaljna provera pokazala je da nijedna od ponuđenih hipoteza ne može ni izbliza da objasni visok rast zaposlenosti uz skroman rast proizvodnje u Srbiji.
Normalno je, u akademskom svetu, da se kritika rada objavi u istom časopisu kako bi se znalo da ona postoji. Nasuprot tome, iz poslednjeg broja Vremena saznajemo da je kritiku na naš poslednji rad Kovačević kao koautor objavio početkom 2017. u biltenu u kome je on i član redakcije i autor priloga.
Potražili smo i tu „analizu“, koja inače nije dostupna u elektronskoj formi, i videli da ona ne samo što ne pobija naše zaključke, već ne zadovoljava ni minimalne profesionalne standarde. Kovačević ličnu potrošnju aproksimira rastom prometa u maloprodaji u tekućim cenama, premda postoji gotov podatak o rastu lične potrošnje korigovan za inflaciju koji, ironično, objavljuje upravo RZS. Korelaciju kretanja zaposlenosti i BDP-a izračunava poredeći dva uzastopna kvartala ignorišući sezonalnost i zbog toga dobija „dokaz“ o zavisnosti između njih. Najzad, u jednom grafikonu iskrivljenom razmerom prikazuje podatke kako bi oni vizuelno odgovarali iznetom, pogrešnom, zaključku (vidi okvir). Posebno je zanimljivo i to što Kovačević tvrdi da je praćenje rasta doprinosa onemogućeno kada se stope doprinosa promene. Taj račun, međutim, poprilično je jednostavan te bi trebalo da bude poznat i njemu matematičaru, a ne samo ekonomistima.
Stoji da je RZS unapredio istraživanje zaposlenosti tako što od 2015. prati i podatke iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO). Podaci iz CROSO, međutim, pokazuju da je registrovana zaposlenost u 2016. blago porasla u odnosu na 2015, za oko jedan odsto, što je ekonomski potpuno u skladu sa rastom BDP-a u toj godini od 2,8 odsto. A to je upravo ono što mi govorimo – zaposlenost bi po osnovnim i dokazanim postulatima ekonomije, koje Kovačević ne priznaje, trebalo da raste manje od stope rasta BDP-a. Mogući izuzeci od ovog pravila ograničeni su na mala i kratkoročna odstupanja što u Srbiji nije slučaj.
Zato ostaje potpuno nejasno kako ovi novi CROSO podaci iz prethodne dve godine pobijaju našu tezu da je malo verovatno da je u Srbiji zaista došlo do rekordno visokog rasta zaposlenosti od 2012. uz skroman rast BDP-a, što general Kovačević uporno tvrdi i sam presuđuje da je dobio bitku.
Na kraju, ali ne manje važno, Kovačevićeva tvrdnja da njegovi oponenti iznose neistine radi „dobijanja političkih poena“ nije argument u akademskoj raspravi, što takođe nije ni uvlačenje institucija u zapravo autorsko sučeljavanje. Izuzev, naravno, ako Kovačević sebe ne doživljava kao RZS.
Čitaoce „Vremena“ trebalo bi upoznati makar sa jednim konkretnim primerom „naučnih“ metoda koje koristi Kovačević za dokazivanje svojih teza.
To nije bio lak izbor u velikoj konkurenciji nedokazanih tvrdnji. Sledi citat sa pratećim grafikonom iz njegovog poslednjeg koautorskog rada na ovu temu (Vesna Pantelić, Miladin Kovačević 2017, „Da li još uvek ima prostora za sumnju u pozitivna kretanja na tržištu rada?!“ MAT 265)
… fond časova rada se i dalje menja nezavisno od rasta zaposlenosti
Prikazani grafikon (u foto galeriji) deluje kao ubedljiva ilustracija Kovačevićevog zaključka da ne postoji veza između kretanja fonda časova rada i broja zaposlenih u posmatranom periodu. Međutim, ove veličine prikazane su u pogrešnoj razmeri – leva skala za broj zaposlenih podešena je na 2200 do 2900, a desna skala za časove rada na 0 do 120.000. Kad se skale stave u ispravnu, uporedivu razmeru (vidi dole), postaje očigledno da isti Grafikon zapravo demantuje Kovačevićevu tvrdnju. Ako ne verujete svojim očima, evo i izračunatog koeficijenta korelacije koji to potvrđuje: 70 odsto. Čudno je da statističar Kovačević nije to sam izračunao.
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
