"Statistika, naša dika", "Vreme" br. 1378
Miladin Kovačević, direktor Republičkog Zavoda za statistiku (RZS), u prošlom broju „Vremena“ objavio je da je RZS dobio „bitku“ protiv Fiskalnog saveta za koju nisam ni znao da se vodi. Tema pomenute „bitke“ koju je Kovačević navodno dobio je da li je moguć izuzetno visok rast zaposlenosti uz skroman, a u nekim periodima i nikakav, privredni rast – na šta ukazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) o snažnom rastu broja zaposlenih od 2012. do 2016. za najmanje 350.000 uz minimalni rast proizvodnje.
Kovačević smatra da zaposlenost može snažno da poraste bez rasta proizvodnje i to objašnjava ovako: „I teorijski i praktično je dokazano da ne postoji ta korelacija na kratak i srednji rok između BDP-a i broja zaposlenih…“ I u istom maniru: „..Takođe, ne važi ni zakonomernost o elastičnosti rasta zaposlenosti u odnosu na BDP. To su nekakve teorijske konsideracije, i profesori koji predaju tu teoriju nisu dobro upoznati sa metodologijom statistike i nisu dobro upoznati sa praktičnim stranama te stvari.“ (Vreme br. 1315).
Da ne ostavim Kovačevića i dalje u zabludi, veza rasta zaposlenosti i rasta BDP-a jeste teorijski i ekonometrijski (praktično) pokazana nebrojeno puta od autora u međunarodnim publikacijama koji su valjda znali smisao podataka koje koriste (inače im radovi ne bi bili objavljeni). Kovačeviću ekonomija očigledno nije jača strana, a bilo bi dobro i da nešto pročita iz oblasti o kojoj raspravlja, umesto što izmišlja dokaze koji ne postoje.
Stoga, imajući u vidu međunarodna istraživanja, ipak je malo verovatno da je Srbija od 2012. do 2016. bila po visokom rastu zaposlenosti ubedljivi rekorder među svim zemljama Centralne i Istočne Evrope, a da joj je u isto vreme privredni rast bio među najnižim u odnosu na te zemlje. Čudno je i to da su u Srbiji prosečne plate, privatna potrošnja, uplaćeni doprinosi za socijalno osiguranje bili potpuno u skladu sa skromnim rastom BDP-a, a da se jedino zaposlenost kretala potpuno nezavisno od njih, tj. imala fantastičan rast.
O ovome sam pisao u dva autorska rada sa kolegama D. Brčerevićem i S. Minićem, objavljenim u časopisu Ekonomika preduzeća (mart i oktobar 2016). U drugom objavljenom radu temeljno smo (stvarnim podacima) proverili sve hipoteze koje su Kovačević i pojedini analitičari ponudili u pokušaju objašnjenja ovih, blago rečeno, nelogičnosti u statistici tržišta rada Srbije. Detaljna provera pokazala je da nijedna od ponuđenih hipoteza ne može ni izbliza da objasni visok rast zaposlenosti uz skroman rast proizvodnje u Srbiji.
Normalno je, u akademskom svetu, da se kritika rada objavi u istom časopisu kako bi se znalo da ona postoji. Nasuprot tome, iz poslednjeg broja Vremena saznajemo da je kritiku na naš poslednji rad Kovačević kao koautor objavio početkom 2017. u biltenu u kome je on i član redakcije i autor priloga.
Potražili smo i tu „analizu“, koja inače nije dostupna u elektronskoj formi, i videli da ona ne samo što ne pobija naše zaključke, već ne zadovoljava ni minimalne profesionalne standarde. Kovačević ličnu potrošnju aproksimira rastom prometa u maloprodaji u tekućim cenama, premda postoji gotov podatak o rastu lične potrošnje korigovan za inflaciju koji, ironično, objavljuje upravo RZS. Korelaciju kretanja zaposlenosti i BDP-a izračunava poredeći dva uzastopna kvartala ignorišući sezonalnost i zbog toga dobija „dokaz“ o zavisnosti između njih. Najzad, u jednom grafikonu iskrivljenom razmerom prikazuje podatke kako bi oni vizuelno odgovarali iznetom, pogrešnom, zaključku (vidi okvir). Posebno je zanimljivo i to što Kovačević tvrdi da je praćenje rasta doprinosa onemogućeno kada se stope doprinosa promene. Taj račun, međutim, poprilično je jednostavan te bi trebalo da bude poznat i njemu matematičaru, a ne samo ekonomistima.
Stoji da je RZS unapredio istraživanje zaposlenosti tako što od 2015. prati i podatke iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO). Podaci iz CROSO, međutim, pokazuju da je registrovana zaposlenost u 2016. blago porasla u odnosu na 2015, za oko jedan odsto, što je ekonomski potpuno u skladu sa rastom BDP-a u toj godini od 2,8 odsto. A to je upravo ono što mi govorimo – zaposlenost bi po osnovnim i dokazanim postulatima ekonomije, koje Kovačević ne priznaje, trebalo da raste manje od stope rasta BDP-a. Mogući izuzeci od ovog pravila ograničeni su na mala i kratkoročna odstupanja što u Srbiji nije slučaj.
Zato ostaje potpuno nejasno kako ovi novi CROSO podaci iz prethodne dve godine pobijaju našu tezu da je malo verovatno da je u Srbiji zaista došlo do rekordno visokog rasta zaposlenosti od 2012. uz skroman rast BDP-a, što general Kovačević uporno tvrdi i sam presuđuje da je dobio bitku.
Na kraju, ali ne manje važno, Kovačevićeva tvrdnja da njegovi oponenti iznose neistine radi „dobijanja političkih poena“ nije argument u akademskoj raspravi, što takođe nije ni uvlačenje institucija u zapravo autorsko sučeljavanje. Izuzev, naravno, ako Kovačević sebe ne doživljava kao RZS.
Čitaoce „Vremena“ trebalo bi upoznati makar sa jednim konkretnim primerom „naučnih“ metoda koje koristi Kovačević za dokazivanje svojih teza.
To nije bio lak izbor u velikoj konkurenciji nedokazanih tvrdnji. Sledi citat sa pratećim grafikonom iz njegovog poslednjeg koautorskog rada na ovu temu (Vesna Pantelić, Miladin Kovačević 2017, „Da li još uvek ima prostora za sumnju u pozitivna kretanja na tržištu rada?!“ MAT 265)
… fond časova rada se i dalje menja nezavisno od rasta zaposlenosti
Prikazani grafikon (u foto galeriji) deluje kao ubedljiva ilustracija Kovačevićevog zaključka da ne postoji veza između kretanja fonda časova rada i broja zaposlenih u posmatranom periodu. Međutim, ove veličine prikazane su u pogrešnoj razmeri – leva skala za broj zaposlenih podešena je na 2200 do 2900, a desna skala za časove rada na 0 do 120.000. Kad se skale stave u ispravnu, uporedivu razmeru (vidi dole), postaje očigledno da isti Grafikon zapravo demantuje Kovačevićevu tvrdnju. Ako ne verujete svojim očima, evo i izračunatog koeficijenta korelacije koji to potvrđuje: 70 odsto. Čudno je da statističar Kovačević nije to sam izračunao.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditleja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
