Bez zdravlja nema biznisa

Sagovornik “Vremena” dr Ozren Tošić je lekar specijalista javnog zdravlja i strateški savetnik u zdravstvenoj industriji. Radio je sa preko 150 privatnih kompanija i nekoliko državnih administracija u preko 30 zemalja, na svim kontinentima sem Južne Amerike. Trenutno radi u Istočnoj Evropi, Severnoj Africi, na Bliskom istoku i u centralnoj Aziji.

“Samo je nekoliko zemalja poput Australije, Novog Zelanda i Kine uspelo da se dovoljno brzo mobiliše i spreči katastrofalan bilans mrtvih od kovida”, kaže za vreme dr Ozren Tošić. “Čovečanstvo je pandemiju dočekalo nespremno, uspavano, uprkos brojnim upozorenjima Svetske zdravstvene organizacije. Procena je da je do sada od korona virusa umrlo između 10 i 15 miliona ljudi u svetu, dakle skoro trostruko više nego što govore službeni podaci. Dobra je to što ćemo sledeću zdravstvenu krizu dočekati spremniji.

“VREME”: Kako su se zdravstveni sistemi suočili sa koronom?

DR OZREN TOŠIĆ: Mnogi su, pa i mi, odmah počeli da grade dodatne kapacitete, bolnice u sajamskim i sportskim halama, ali bez jasnog plana ko će tu da radi. Ja sam radio na opremanju jedne takve bolnice u Mančesteru, izgradili smo je za petnaest dana, ima 645 kreveta sa pripadajućom opremom za poluintenzivnu negu. Radili smo dvadeset sati dnevno da bismo na kraju shvatili da nema dovoljno obučenih zdravstvenih radnika da tu rade. Nikada nije bila popunjena ni do pet odsto kapaciteta.

Vlada Borisa Džonsona potrošila je milijarde funti na netransparentne tendere dok su lekari i sestre u bolnicama radili prekovremeno u rizičnim uslovima, bez dovoljno zaštitne opreme i kiseonika za pacijente. Met Henkok, ministar zdravlja u vladi Velike Britanije, morao je dati ostavku zbog neregularnosti i sumnji na korupciju. Njegov komšija, vlasnik lokalnog paba, na volšeban način je dobio tender za nabavku opreme za testiranje. Korumpirani, nestručni i nemarni ljudi na ključnim funkcijama postoje i drugde, ali ove naše moramo sami da ukrotimo, jer niko nema vremena da nam pomogne.

Desile su se i neke dobre stvari u društvu i inovacije u zdravstvenoj zaštiti. Strme krivulje zdravstvenih statistika, brojevi zaraženih, hospitalizovanih i umrlih postali su deo svakodnevice, a na svojoj koži smo osetili koliko košta napor da se ti brojevi smanje i da sačuvamo sopstveno zdravlje. Postali smo svesniji osnovnih vrednosti društvene zajednice u kojoj živimo i naše uloge u njoj. Za razliku od ugostiteljstva, turizma i drugih uslužnih delatnosti, zdravstvo nije moralo da stane – naprotiv. Zahvaljujući digitalizaciji i statističkoj analizi velikih setova podataka, sada možemo jasnije da definišemo šta plaćamo kada odemo kod lekara. Koliko smo spremni da platimo operaciju na srcu, a koliko da znatno smanjimo verovatnoću da će nam ta operacija ikada biti potrebna?

Zdravstvena zaštita u klasičnom smislu (bolnice i domovi zdravlja) utiču na zdravlje ljudi samo 10 odsto, a način života i socioekonomski faktori koji učestvuju sa 70 odsto su daleko važniji za naše zdravlje, što se videlo i tokom pandemije. Skupo je čekati da ljudi postanu bolnički pacijenti. Trenutno, u zdravstvenoj zaštiti naplaćuju se aktivnosti, proizvodi i procesi, drugim rečima intervencije, pregledi, lekovi, a ne rezultati. Nasuprot tome, kada budemo plaćali za rezultate, odnosno za merljivo unapređenje zdravlja, davaoci usluga će sami morati da integrišu funkcije organizacija i aktera van zdravstvenog sektora da bi zadovoljili interese pacijenata. Pred nama je veliki pomak u konceptu vrednosti koju nudi zdravstvena zaštita. Prevencija, u koju spadaju vakcinacija i protivepidemijske mere, mnogo je isplativija investicija.

Nažalost, potražnja za prevencijom bolesti na tržištu je mala u odnosu na stvarnu potrebu za ovim uslugama. U ovu potražnju treba ulagati na isti način na koji se ulaže u stvaranje potražnje za svim ostalim uslugama i proizvodima. Moderna informaciona tehnologija nam omogućava da to radimo istovremeno i masovno i personalizovano, prema potrebama javnog zdravlja i naklonostima pojedinaca. Ako su mogli da nas ubede da glasamo za Bregzit i Trampa, mogu da nas ubede i da redovno idemo u šetnju.

Kada smo već kod informacija, tačnost, poverljivost, pouzdanost i pristupačnost podataka su najvažniji za adekvatno upravljanje zdravstvenom zaštitom, što se pokazalo i u poslednje dve godine. Digitalizacija zdravstvenog sektora u Srbiji značajno je odmakla ali ostaje da vidimo koliko možemo da se oslonimo na podatke u sistemu, koliko su tačni, koliko umemo da ih upotrebimo i sa kojim ciljem. Nedostatak softverskih standarda i kvalitet baze podataka su i dalje veliki problem u Srbiji, a tačne i potpune informacije su neophodne za donošenje dobrih odluka.

Govorite o socioekonomskim determinantama zdravlja. Privreda je pretrpela ogromne gubitke tokom pandemije. Postoji li dilema zdravlje ili biznis, protivepidemijske mere ili ekonomija?

To je lažna dilema. Bez zdravlja nema biznisa. Kovidom i zdravljem ne bave se samo zdravstvene ustanove. Danas je epidemiološka situacija redovna tema na sastancima upravnih odbora, a prilagođavanje pandemijskom riziku deo je poslovne strategije.

U uslovima pandemije i uprkos otporu onih koji se pozivaju na pravo slobode odlučivanja, građanska prava i teorije zavere, privatni sektor je morao sprovesti javnozdravstvene mere i održati proizvodnju oslanjajući se na hijerarhijsku organizacionu strukturu. Nikome se ne isplati da radnik u najproduktivnijim godinama završi u bolnici zbog toga što neko neće da nosi masku ili se na bilo koji drugi način nepropisno i rizično ponaša na radnom mestu.

Kada je opstanak na tržištu doveden u pitanje, poslodavci ne mešaju mnogo građanska prava i slobode sa zakonskom obavezom da zaštite zdravlje zaposlenih. HTZ, higijensko-tehnička zaštita radnika i pravilnici o merama zaštite na radu postojali su i pre pandemije. HTZ oprema, zaštitne kacige, maske, respiratori, radni kombinezoni, cipele sa tvrdim prstima, odavno su propisani zakonom u mnogim industrijskim delatnostima. Nije onda čudno što raste poverenja u poslodavce i mere koje propisuju naspram poverenju u druge izvore informacija tokom pandemije.

Imperativ zdravlja nametnuo se kao ključni faktor u održivosti celokupne privrede, svakog biznisa ponaosob, a time i funkcionisanja društva. Privatni sektor sada postaje jedan od ključnih činilaca javnog zdravlja, oblasti kojom se do sada tradicionalno bavio samo državni sektor. Dalji tok pandemije, ali i zdravstvena promocija i prevencija bolesti, u budućnosti sve će više zavisiti od privatnog sektora.

Kako ocenjujete komunikaciju tokom početne faze pandemije, ali i onih kasnijih? Šta govore iskustva iz Srbije, a šta iz sveta?

Komunikacija je osnovni alat u borbi protiv epidemije i ima za cilj da pokrene društvenu zajednicu da svi deluju na isti način, a u cilju ograničavanja širenja zaraze. Adekvatnost i uspešnost komunikacije zavise od sposobnosti političkih vođa i javno zdravstvenog sektora sa jedne strane i nasleđenog poverenja građana u državne institucije sa druge. Više ćete verovati Đasindi Ardern, premijerki Novog Zelanda koja otkaže sopstveno venčanje zbog uvedenih protivepidemijskih mera, ili kraljici Elizabeti koja se kao i svi građani u njenoj situaciji pridržava pravila na sahrani njenog supruga, nego premijeru Borisu Džonsonu koji ide na žurku dan pre te iste sahrane, ili pak našim rukovodiocima koji retko nose masku u zatvorenom prostoru. Lični postupci govore više od reči i samog tehničkog sadržaja mera. To je poziv na zajedničko delovanje i, ako hoćete, politička šansa za ujedinjenje nacije oko zajedničkog i svima prihvatljivog cilja. Novozelanđani su to uspeli da urade, na primer, a mnogi drugi su propustili tu priliku zbog nesposobnosti ili neodgovornosti ili zbog istorijskog bilansa nepoverenja i korupcije. Najčešće zbog svega nabrojanog.

Na specifičnom nivou, mislim da izraz socijalna distanca koji se uvrežio od početka pandemije nije pomogao u primeni mera jer netačno opisuje ono što je bitno, a to je fizička distanca. Mi možemo da se socijalizujemo i na dva metra razdaljine. Ljudi su društvena bića i plašim se da je ova poruka podsvesno odmogla u sprovođenju efektnih mera.

Što se tiče života u pandemiji, najviše bih voleo da sam u poslednje dve godine bio u Novom Zelandu ili Australiji, naravno sa članovima moje porodice i većinom prijatelja. Australijanci i Novozelanđani platili su znatno manju cenu od svih ostalih zemalja kada se meri brojem umrlih i ekonomskim parametrima. Naravno, ostrvskim državama je bilo lakše da zatvore granice.

Imamo antivakserski pokret? Zbog čega?

foto: marija janković

Ja sam dovoljno star i pamtim takozvane stare bolesti koje smo pobedili vakcinacijom. Danas retko viđamo poliomijelitis, difteriju, tetanus ili dete obolelo od velikog kašlja koje se toliko zaceni da poplavi. Ljudi su zaboravili kako to izgleda jer su programi vakcinacije protiv tih bolesti uspešni. I onda dolazi do paradoksa prevencije: ljudi dovode u pitanje potrebu da se zaštite od nečega što se ne dešava ili nije toliko vidljivo, kao kovid. Mnogo više ljudi bi se vakcinisalo protiv kovida kada bi svima koji se zaraze curila krv iz očiju. Ovako im je lako da počnu razmišljati o neželjenim efektima vakcinacije koji su u stvarnosti ekstremno retki, ali ih oni preuveličaju uz svesrdnu pomoć promotera teorija zavere koji deluju kroz društvene mreže i zarađuju ogromne pare. Povrh toga, gledajući korumpirane i nesposobne vođe kako finansijski i politički profitiraju na pandemiji, nije im teško da to povežu sa stečenim znanjem sa Fejsbuka i postanu borci za slobodu i ljudska prava što je, složićete se, jedan od najplemenitijih životnih ciljeva. Ovo je samo jedna od manifestacija ozbiljnih problema sa mentalnim zdravljem, a koji su u stvari normalna reakcija na nenormalne okolnosti u kojima živimo, kako to lepo kaže Tamara Džamonja Ignjatović u prošlonedeljnom saopštenju za javnost Društva psihologa Srbije. Tu ćete naći i neke odgovore na pitanje šta treba raditi. Srbija nije usamljena u ovom problemu, a neodlučnost u vezi sa vakcinama u koju spada i antivakserski ekstremizam je među deset najvećih pretnji globalnom zdravlju na listi Svetske zdravstvene organizacije.

Kolika je uspešnost vakcinacije?

Uspeh vakcinacije meri se delotvornošću same vakcine, brzinom dostave do krajnjeg korisnika i brojem ili procentom stanovnika koji su je primili. Ovo sve zavisi od distributivnog lanca koji uključuje skoro sve društvene činioce, brojne aktivnosti i faktore, od naučnika koji prave vakcine, farmaceutskih kompanija koje ih masovno proizvode, transporta, pa do zdravstvenog sistema, državnih institucija i ostalih koji omogućavaju da što više ljudi primi vakcinu. Faktori kao što je politički interes, veština komunikacije i socioekonomski stepen razvoja neke zemlje imaju veliki uticaj na uspeh vakcinacije. Primer je Srbija koja je početkom prošle godine vakcinisala veliki broj ljudi da bi se danas stalo na ispod 47 odsto vakcinisanih sa dve doze, što je ispod svetskog proseka. Ili afričke zemlje gde je stepen vakcinacije u proseku ispod 10 odsto. Nije dovoljno samo imati vakcine. To važi i na globalnom i na lokalnom nivou. Ipak, češće se raspravlja o delotvornosti različitih vrsta vakcina nego o uspehu vakcinacije jer ljudi refleksno prvo misle na sebe i šta će najviše da im pomogne.

Naravno da su vakcine delotvorne. Deset milijardi doza je ubrizgano u ljude širom sveta u poslednje dve godine, što je više nego dovoljno da se sagleda efekat koji su vakcine imale na zaštitu zdravlja u ovom periodu. Operativni podaci o zaraženima, stopama hospitalizacije i smrtnosti svakodnevno se objavljuju i svedoče o delotvornosti vakcine. Najnovija studija britanskog Centra za reviziju i istraživanje intenzivne nege (ICNARC) uporedila je nevakcinisano i vakcinisano stanovništvo prema broju prijema na intenzivnu negu u poslednjih šest meseci. Nevakcinisani imaju, zavisno od starosti, od pet do pedeset puta veću šansu da završe u kritičnom stanju na odeljenju intenzivne nege. To je ono što je važno jer vakcina štiti od teškog oblika kovida, od hospitalizacije i smrti, ali manje od zaraze. Svi ćemo se na kraju zaraziti ili biti vakcinisani. Sve više viđamo slučajeve koji su se zarazili dva ili tri puta uprkos vakcinaciji. Jedna moja koleginica se zarazila četiri puta iako je vakcinisana i sa busterom – svaki put je imala simptome koji liče na blagi grip, ali je morala da se izoluje i izostane sa posla.

Nakon početnih rigoroznih mera, od sredine prošle godine gotovo da nema ozbiljnijih restrikcija u Srbiji…

Dok se u stručnim krugovima raspravlja da li treba čekati da se naprave specifične vakcine za nove varijante ili da se krene u davanje četvrte doze (drugog bustera) kao u Izraelu i Švedskoj, veliki broj donosilaca odluka, ohrabreni smanjenjem stope smrtnosti u odnosu na stopu zaraženosti, “otvaraju društvo” da bi odobrovoljili birače, pa broj infekcija opet vrtoglavo raste. Ovo dovodi do pretrpanosti bolnica i neizdrživog pritiska na zdravstveni kadar. I to se ne dešava samo u Srbiji.

U nekim zemljama ukidaju se sve restrikcije, a u nekima se pažljivo bira šta da ostane, a šta više nema smisla. Greška je što su u Velikoj Britaniji opet ukinuli obavezno nošenje maski u javnom prevozu kad je broj zaraženih lepo počeo da pada na dnevnom nivou. Jednostavna mera, nikoga ne ograničava, čak i da nema korone možda bi i dalje bilo prijatnije nositi maske da ne udišemo sve što onih 100 ljudi oko vas izdišu iz svojih pluća, sa 20 centimetara udaljenosti. A i ne miriše lepo. Nisam o ovome razmišljao pre pandemije, ali otkako sam počeo da upotrebljavam masku u autobusu i metrou, ne mislim da ću prestati. I to dobru masku koja ne štiti samo druge ukoliko sam ja zaražen, već i mene. U ovoj situaciji, kada broj zaraženih vrtoglavo raste, a teški slučajevi opterećuju bolnice, mislim da je to jedna od mera koje definitvno treba da ostanu. Drugo, pored nošenja maski, držanje fizičke distance sa ljudima koji nisu u intimnom odnosu sa nama ne samo da smanjuje mogućnost zaraze i širenja virusa već je i pristojno. Nikada nisam voleo da mi se neko unosi u lice sem ako ne nameravamo da se ljubimo i grlimo. I treće, drago mi je da je promaja napokon prestala da bude najveća pretnja po zdravlje u Srbiji. Nadam se da u autobusu nikada više neću da čujem ono “majstore, zatvori prozor, ubi promaja” jer promaja znači zdravlje, to je sada i naučno dokazano. Provetravajte zatvorene prostore što češće!

To što ćemo svi da se zarazimo kad-tad ne znači da ne treba da se čuvamo. Smrtnost od kovida, uključujući i omikron, oko dvadeset puta je veća od smrtnosti od gripa kod nevakcinisanih osoba. Jeste da su to jednocifreni procenti od ukupno zaraženih, ali je i dalje višestruko opasnije biti nevakcinisan, bilo da planirate trudnoću ili imate neku hroničnu bolest, ili pak jednostavno želite da živite koliko-toliko normalnim životom. Broj male dece hospitalizovane od kovida raste u Velikoj Britaniji jer su uglavnom nevakcinisana, ne znam kako je kod nas, a zdravstveni radnici padaju s nogu. Kraj pandemije u smislu prestanka akutnog stresa pod kojim živimo već dve godine još uvek se jasno ne nazire. Mada, imam osećaj da smo počeli da se nadamo i to je dobro.

Kako ocenjujete slučaj Novaka Đokovića?

U Australiji sam radio kao lekar za ministarstvo zdravlja Kvinslenda i pokrivao teritoriju 1000 km dugačku i 300 km široku, te sam imao službeni automobil sa državnim registarskim tablicama koji sam prema ugovoru mogao da upotrebljavam i za privatne potrebe. Jedne lepe nedelje odvezao sam se sa porodicom na roštilj kod dobrog prijatelja, koji me je odmah pitao: “Zašto voziš moj automobil preko vikenda kada ne radiš?” Na trenutak sam zastao, a onda sam shvatio da je to zaista njegov automobil.

Nije mi jasno kako su savetnici gospodina Đokovića za odnose sa javnošću i njegovi australijski advokati mogli da ignorišu ono što je svakome jasno posle nekoliko meseci života i rada u toj zemlji. Australijski državljani su veoma svesni toga da su oni poslodavci državnih službenika. Instagramom najavljeno pojavljivanje nevakcinisanog najboljeg svetskog tenisera na australijskoj granici nije moglo proći bez detaljne analize da li se granična policija odnosi na isti način prema gospodinu Đokoviću kao prema svima ostalima, njihovim roditeljima, braći, sestrama i prijateljima u inostranstvu koje nisu mogli videti dve godine. A takva detaljna analiza, kao što se videlo, izazvala je mnoge sumnje: u verodostojnost rezultata PCR testa izdatog od strane Batuta, u izjave o kretanju pre dolaska u Australiju i, najbitnije, u društvenu odgovornost najboljeg tenisera sveta koji se, navodno već zaražen, družio sa decom i fotoreporterima. To nekome ovde možda izgleda naivno i manje važno od pobede na Australijan openu, ali velika većina Australijanaca ne misli tako.

Prvu žalbu na tretman službenika granične policije gospodin Đoković je lako dobio jer su službenici granične policije sa njim postupali onako kako verovatno stalno postupaju sa svima, ali se i tu odmah videlo da Australijanci ne haju baš mnogo što pred sobom imaju prvog na ATP listi – svi su jednaki na međunarodnoj granici Australije, pogotovo ako su posebni kao naš teniser.

Kada je viza gospodina Đokovića poništena i drugi put, tu je imao priliku da se naljuti i ode. Neshvatljivo mi je bilo koliko su se pravnici, australijski i naši, zapetljali u detaljima pravnog argumenta naspram, u tom trenutku, vrištećeg pitanja o poverenju u državu koja je propisivala protivepidamijske mere tokom poslednje dve godine, a kojih su se australijski građani uz velika odricanja pridržavali. Kako je poverenje u državu javni interes, a izabrani politički predstavnici australijskog naroda imaju diskreciono pravo da odlučuju o takvim pitanjima, oni su to pravo i iskoristili. Sumnjam da bi bilo drugačije i bez predizborne kampanje koja se sada tamo zahuktava, kao i kod nas. Da li je ova epizoda sa vizom i PCR testom gospodina Đokovića iskorišćena za učvršćivanje poverenja u državne institucije Srbije, prosudite sami. Mi smo poslodavci Predsednika, svih zaposlenih u Vladi Republike Srbije, u policiji… Mnogo je glasna tišina koja se čuje iz Batuta ovim povodom, pa se plašim da će i ova kriza ostati neiskorišćena da se preispita i unapredi način na koji se upravlja podacima u zdravstvenom sistemu Srbije.

Da li smo i šta naučili u doba pandemije?

Naučili smo dosta iz grešaka koje smo napravili, iz nespremnosti u kojoj nas je korona virus zatekao. Ovo je akutna javnozdravstvena kriza koja će proći, a novu pandemiju možemo relativno uskoro da očekujemo, možda već tokom sledećih deset godina. Najverovatnije će to da bude zoonoza, nešto što će kao i korona virus, da se prenese sa životinja na čoveka, pandemije se obično tako dešavaju. Moramo se redovno pripremati za pandemije. Pandemijske vežbe su kao vojne vežbe, priprema za rat, sa simulacijama i povremenim mobilisanjem svih činilaca koji učestvuju u pandemijskom odgovoru. To smo zaboravili i zato nam se ovo na ovaj način i desilo. Pandemijski odgovor je kompleksan proces koordinisan od strane Svetske zdravstvene organizacije.

Naučili smo, podsetili se, da su ljudski genij i nauka neverovatne pojave u svemiru. Ono što je čovečanstvo izdržalo i stvorilo tokom ove dve godine je za divljenje.

Opet smo se uverili da zdravstvo i društvo ne mogu da funkcionišu bez ljudi, pa sam i lično postao svesniji onoga što svi u principu znamo, a to je da ne smemo propustiti nijedan trenutak da pomognemo, da se javimo jedni drugima, jer već sutra neko od nas će da ode, u nepovrat, nesrećan ili iscrpljen posle dugačke smene na odeljenju intenzivne nege ili sam u svojoj sobi. Najviša stopa obolevanja i smrtnosti od kovida, kao i kod skoro svih drugih bolesti, zabeležena je kod siromašnih i onih koji preživljavaju na marginama društvene zajednice.

I na kraju najvažnije: klimatske promene su ipak najveća javnozdravstvena kriza sa kojom se suočavamo.