Moć: U pošti je preko šezdeset stepeni – i preko sto ljudi, u pet zmijolikih redova. Sa svim mogućim „mirisima“.
Stajem u red, a onda počinjem da se osvrćem i vidim da su svi prozori zatvoreni. „Zauzimam“ mesto i odlazim do prozora, otvarajući jedan po jedan.
„Ko je otvorio prozor? Promaja je?“, ljuto viče službenica.
Umesto da mudro ćutim, pokušavam da je ubedim da je bolje da puste malo vazduha nego da nas kupe sa patosa. Službenica, još ljuća, tresnu kartonom na onaj otvorčić na šalteru i napusti mesto.
Sada me svi besno gledaju.
Neko odmah uslužno zatvara prozore i potvrđuje čuvenu izreku da od smrada još niko nije umro, a od promaje jeste.
I ja sam preživela.
Biro: Prvo su nas podelili prema završenim školama i svaka škola (ne mi) imala je svog referenta. Onda su sve sabili u sobu broj 2. I škole i nas.
Na početku sam podugačkog reda, a redova sita i presita. Niti ko ulazi, niti ko izlazi. Kucam, ulazim, javljam se i umesto odgovora na pozdrav dobijam krik: „Sačekajte!“
Osim nas dve, nikoga drugog nema. Naravno da me nije ni pogledala, naravno da me ni slučajno nije ponudila da sednem i naravno da sam, izdresirana tokom dve godine, izašla napolje.
Posle pola sata, ponovo krik: „Dalje!“
Opet se javljam, kažem: „Izvolite“ i pružam „evidencioni karton nezaposlenog lica“. Ćutke me pečatira, naravno i dalje ne gledajući, zahvaljujem, pri odlasku opet pozdravljam…
I opet krik: „Dalje!“
Bušotina: „Stisnite šaku“, oštro komanduje sestra dok gumom čvrsto steže moju ruku. Bez straha gledam u injekciju, opušteno čekajući ubod, jer tako su me naučili, ali ipak se trzam. „Ne trzajte se“, još oštrija komanda.
„Obično to ne činim, ali vi iglu niste uboli nego zaboli!“
Sestra ćutke počinje da šeta iglu u mojoj ruci: levo, desno, pa nekako talasasto, istraživački, a ja, naježena, sve čekajući da igla pukne, stežem zube, zadržavajući jauk. „Nije dosta što ste zaboli, sad još i bušite!“, kažem smejući se, u pokušaju samoj sebi da olakšam.
„Šta da radim, kada ne znam svoj posao“, posprdno mi odgovara. „Pa i ne znaš“, govorim, ovoga puta u sebi. Nisam blesava da kažem naglas.
Igla je u mojoj, ali i u njenoj ruci.
Sistem: U banci, potpuno svejedno kojoj, uplaćivala sam za Veliki rečnik stranih reči i izraza Ivana Klajna. Evre je prvo trebalo pretvoriti u dinare i, podrazumeva se, sve to proknjižiti, a zatim proknjižiti uplatnicu – narudžbenicu.
Vrednica je prvo gunđala da nema pedeset evra za kusur (usitnila mi
stranka do mene), onda je gunđala zbog računa i pitala da li sam pravilno popunila, a kada sam joj ugovorom dokazala, kameleonskim licem počela je da knjiži.
Onda je „blokirao sistem“.
Eh, Klajne, Klajne.
Trnje: „Dobar dan. Ja opet na groblje. Molim vas isti buket kao i neki dan, od sto pedeset dinara.“
„A gde ste vi to dobili? I kakav je to buket od sto pedeset dinara?“
„Pa kod vas! Prekjuče. Dva karanfila i zelenilo. Vi ste rekli cenu.“ Cvećar prilazi kofi s karanfilima, uzima dva crvena…
„Nemate one tamnije? Bordo. Nekako mi ne ide da komšiji, starcu od osamdeset šest godina nosim crvene karanfile. A ni bele.“
„Onda idite na pijacu. Tamo se sve može. Tamo se možete i pogađati za cenu. Pijaca je sada za sve glavna“, proderao se, šopio karanfile u kofu i otišao iza pulta.
„Zašto ste toliko ljuti? Stalno kod vas kupujem i nisam navikla da ste takvi. U pravu ste. Ja se izvinjavam. Može dva crvena.“
„Nisam ljut. Vi mene zavitlavate. Crveni ne mogu jer su ljubav, žuti ne mogu jer su posesivnost…“, i dalje galami i ne mrda od pulta.
„Ne zavitlavam vas. Zašto se ljutite?“
„Zato što mi je dosadilo da stalno slušam budalaštine. Idite na pijacu.“
Ćutke izlazim, pitajući se zašto sam se uopšte – ja izvinjavala?
Vlast: Mrzovoljno je cvikovao karte, poguren, ispod oka odmeravao svakog putnika, bez reči se probijao između onih koji su stajali, bez reči naplaćivao karte onima koji ih nisu imali, a mi, putnici, bez reči smo u svemu tome učestvovali.
„Molim vas, kada voz stiže u Novi Sad?“, upitala je putnica, negde na sredini cvikovanja. I cvokotanja, jer u vagonu je bilo hladno.
„Mene pitate? Pitajte predsednika države. U ovoj državi se ništa ne zna. Ni da li voz uopšte ide, ni kada stiže, ni kada kreće, ni gde će stati. Budite srećni ako uopšte stigne“, izderao se, odjednom uspravan, sevajući očima.
I on vlast, u svom ataru.
Nagrada: Pri izlasku iz smousluge našla sam novčanik.
Vraćam se do blagajne, objašnjavam šta sam našla, blagajnica me s nerazumevanjem gleda, ponavljam objašnjenje – i dalje me belo gleda, otvaram novčanik… Pun je dinara i evra.
Videvši evre blagajnica je odjednom sve shvatila, govori da oni imaju službu za „te poslove“, a moj mozak izbacuje natpis sa ulaza: „Za ostavljene stvari ne garantujemo“.
U novčaniku je i lična karta. Lako sam, sama, pronašla vlasnika.
A onda je procurio bojler. Zatim je crklo grlo od lustera. Potom je šiknula voda iz česme u dvorištu.
Uvek sam tako nagrađena.
Trade: Festina lente, Metals, Tajm aut, Rajfajzen, Aboridžinal, Metro, MB, Eksim, Maksi, Beliks, Femili lajn, Amaris, Proton, M&B-CO, Eskada, Sosijete ženeral… Hipo Alpe-Adrija, LaSiti, Mobeliks, Maksers Montana, Kosmobil, Makjato…
Šetajući glavnom ulicom, u svom gradu, ispod stoletnih krošnji platana i bođoša, gledam izloge i imena prodavnica. Kao da sam zalutala!
Odjednom miris hleba. Iz pekare „Stari grad“.
Dobro je.
Ipak sam kod kuće.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve