Vrba

Odavno sam prestao čekati svemoćnu ruku koja bi, kao u italijanskom crtaću, prebrisala sve pogrešne korake. I sad tupo posmatram radnike dok strvinarski povlače uzice testera, a pod njihovim nogama, zgrabljena za kosu obesnim olujnim vetrom i svrgnuta u blato, leži kraljica mog detinjstva – Vrba! Kida se meso debla, drobe koščice granja, a u dimu, prašini i piljevini, lebde i uspomene zapretene ispod mrke i ispucale kore drveta…

Između zdepastih četvorospratnica, dve vrbe su uvojcima granja natkrilile klupicu i vratilo za kinjenje tepiha. Ako se nije sedelo na izlizanoj dasci, majmunisalo bi se u krošnji drveta i raspravljalo o vrstama puževa, zulufima fudbalera ili dometu gumpuški. Još uvek su na stablu vidljivi ožiljci od nunchaku palica koje smo pravili od oklagija, kopirajući brzoprste Brus Lijeve veštine zadivljeno upijane tokom nedeljnih bioskopskih matinea. Zajahavši taj ratoborni azijski vetar odlećemo u susedni kvart Masne ponjave, odakle se vraćamo bez sjaja u očima, ali bogatiji podlivima i iskustvom da su suparnici bolje shvatili istočnjacku mudrost tabanja.

Isprva su hlad činile dve vrbe, a onda se jedna potprištila mrkim zadebljanjima, te joj je podzemnim pakostima presečena žilica života, ne veća od crvene lepezice u mom omiljenom klikeru. S terena ispred vrbe svaka malo hrabrije podbodena lopta iskače iz orbite ka rogovima antena ili prozorima koji, ne baš uvek, odolevaju. S vrbe se lakometno prebacujemo u dvorište narogušene baba Lešine, odakle gomilice oraha same uleću u vrećice načinjene od povijenih i zubima pridržavanih majica. Baba nas tako vešto gađa starim crepovima da izmišljamo priču o Veselki Lešinić, nacionalnoj uzdanici u bacanju diska, koja znanim pozdravom šarmira ufitiljenog molera na berlinskoj olimpijadi.

Sav plen je, uz rane junačke, donošen na zborno mesto. Omiljeni su kiseli ringlovi koji se moraju ubrati tačno u minut, pre nego što se pretvore u slatke ruštove koje njupkaju samo devojčice i koji niti skupljaju usne, niti su pogodni za taktičke klozetske uzmake. U tepsolikom udubljenju pekli smo krompire, slaninu i kukuruze, koje lomimo iz obližnje njive čiji vlasnik (na spisku naših dušmana poznat po imenu Ludi Vlasta) uživa pustiti pse da nam komanduju sumanuti ritam bežanije.

Iza vrbe smo danima kopali tunel, skrovište za avlijanersku bitangu Džerija kad u nedeljna jutra neiživljeni lovci prazne trtaste patrone iz dvocevki na sve što mrda, laje ili cvili za milost. U blizini smo ga i našli opruženog kraj komada načete ćufte, pa za odmazdu, u „noći dugih praćki“, polupali prozore svim dvorišnim čangrizavcima (plus fizičarki, koja je bila nevina za keromorstvo, ali kriva po svim drugim tačkama optužnice), a da nikad nismo saznali ko je omiljenom smucalu umešao poslednji obrok.

Mesto pod vrbom suštinom se povija po potrebi. Trampe se ofuljane Sandokan sličice, špekule (tri staklenca za jednu gloriju), značke s Otpisanima, elektropionir zavrzlame… Froncle plastičnih čaša štipaljkama se kače za žbice biciklova da klepeću tokom vožnje. Dovoljno je zažmuriti (bolje ne u krivini) i kao da si stražnjicu popeo na kawasaki. Malo niže je otac, praćen buljukom šmrkavaca, novokupljeni crveni autić na daljinski pokušao privići na brdsko-planinske uslove dvorišta. Treba li reći da se čudo od igračke uhavarisalo nakon samo sedam minuta. „Kao tenk na frontu“, stručno je komentarisala glava familije, inače profesor ONO-a i DSZ-a. Pod vijaduktom od granja sam se, uz svatovac uduvavan u češalj, a bodren komšinicom kojoj je muž uskratio „Dinastiju“, tri puta srećno ženio, a jednom mladu doveo čak iz inostranstva, tu preko mosta, iz Iloka.

Baš na klupi sam uplašen zatekao oca lica prekrivenog dlanovima, dok je čika Rafajlo, u sceni podosta i komičnoj, optrčavao već deseti krug oko zgrade ridajući i urlajući: „Ajoj, kukala nam mater, nema više našeg dobrog Titee.“ A u večeri vrbopuca, kad tajne zatrepere, tu smo brojali probockana srca i cvetiće u Ciletovim pismima upućenim drugarevoj sestri koja smo presretali pa, ne uspevši da ih valjano zalepimo i zapečatimo, rascepkavali. Kad se, koju godinu kasnije, udala za nekog probisveta, griža savesti mi nije dopuštala da pogledam u oči.

Jednom nam je isti onaj ucveljeni sprinter, koji je očito voleo raznomazne uticaje, dao golicavi naramak slovenačkog porno časopisa „Vruči kaj“, čije ućebane crno-bele stranice na vrbi gutamo pogledom, dok nam premamne obline i slatko-slani delovi tela s fotografija ostaju na vrhovima prstiju kao sivkasta mrlja.

Na kastinskoj lestvici uspentravam se opasavši se vrbovim granama znanja iz knjižuljka izvesnog B. Zukića Vrba – magična šibljika. Kao samozvani Kraljević Vrbe zaluđujem mlađariju: sadimo vrbe zabadajući grane u tlo (to nikad ne uspeva), na vrbu kačimo končiće da nas prođu groznice i ringlovske sraćkalice, privezujemo napupele zelene grozdove uveravajući lakoverne babe u čudo. Najlakše se prima priča da u krošnji vrbe živuckaju vile. Jedna od njih, krezava i izubijanih kolena, nudi mi da se poljupcem kroz upleteni venčić zauvek vežemo. Žmirkajući, razmišljam da ponudu glatko odbijem (jesam se više puta do tad ženio, ama ne i ljubio), ali iza mene već musavi drugopozivac cupka u prašini gurkajući se ka obećanim čarima, a to već ne smem dopustiti.

Utihnule su motorne testere, odlazim svestan da se neka utočišta gube, a nova (ipak?) pronalaze. Vrba se morala skrhati u blato, da se uspomene, možda i poslednji put, uskovitlaju. Navlače se oblaci na obzorju. Pašće još jedna teška kiša!