Vozač

Ne znam kome je bilo teže tokom časova vožnje, meni ili instruktoru, inače rođenom ujaku. U početku je pokušavao da deluje pedagoški, dokazujući na bezbroj iskustava iz njegove karijere da svaka budala može da dobije dozvolu, što je ilustrovao primercima pored kojih smo svakodnevno prolazili. „Imaš trideset godina, studirao si na smeru za motorna vozila, sramota je da ne voziš. Samo se opusti.“ Problem je, međutim, i bio u tom opuštanju. Otkad znam za sebe pomisao na vožnju mi je bila noćna mora. Ponekad bih sanjao bezizlazne situacije u kojima moram da sednem za volan, a svaki takav slučaj se završavao katastrofom posle koje bih se budio mokar od ledenog znoja.

Na časove vožnje sam pristao u trenucima depresije, prilikom jednog dužeg boravka kod roditelja. „Biće ti lakše da položiš ovde, u Užicu, znaš kakva je ludnica u Beogradu“, hrabrio me ujak. Kada sam prvi put došao na poligon, uveo me u kamion. „Isto ti je to, kad položiš za C kategoriju dobićeš i B.“

Posle izvesnog broja časova, kada se valjda kod normalnih kandidata već razviju nekakvi vozački refleksi, pedagogiju je zamenilo nerviranje. „Pritisni malo taj gas, vidiš li da pešaci idu brže od nas!“ Trzao sam se svaki put kada bi zazvonio telefon jer sam očekivao da čujem ujakov glas: „Dođi danas da malo vozimo.“ Kada je prošlo beskrajno dugih 40 časova obuke, osvetlao sam obraz i položio testove sa maksimalnim brojem poena. Kod ujaka se probudila nada. „Vidiš da ti super ide, samo se opusti na polaganju.“ Na pitanje kako ću položiti kada se ne osećam sposoban da samostalno vozim, ujak je odgovorio da ne brinem jer je on u komisiji. I ono malo što sam naučio ostalo je zatrpano pod naletom panike, tokom polaganja sam napravio sve prekršaje koji se mogu zamisliti. Obamro od sramote, čuo sam ujaka kako ubeđuje kolege: „Ma uplašio se, ne znam šta mu je danas.“ Kada mi je uručio papir uz koji se dobija dozvola, rekao mi je da ćemo morati još mnogo da vežbamo. Promrmljao sam izraze zahvalnosti i sutradan zbrisao za Beograd.

Posle traumatičnog iskustva, ušančio sam se u verovanju da sam nepopravljiv slučaj. Kada nisam uspeo u Užicu i skoro pustoj Tari, čemu da se nadam u beogradskoj džungli. Sledećih desetak godina sam kao nevozač živeo sasvim lagodno. Često sam isticao prednosti takvog statusa – manje košta, nema mogućnosti da ostaneš zaglavljen u autu usred gužve, u gradskom prevozu se vreme može uvek koristiti za čitanje i spavanje…

Sve je manje-više normalno funkcionisalo dok sam bio samac. Brak i dete su situaciju iskomplikovali. Istina, supruga je vozač, pa sam godinama uživao u lagodnoj poziciji suvozača, osobe koja koristi sve prednosti vožnje, a ulaže minimalan trud. Na povremene primedbe da bih mogao da se aktiviram i da tako podelim napor koji vožnja donosi, objašnjavao sam da se protiv psihologije ne može, da je strah jači od mene i da je za porodicu manje opasno ako ne pokušavam. Stoički sam trpeo i sve češće ponavljano pitanje da li u gradu ima još neki muškarac koga žena stalno vozi. Kada sam se zaposlio u „Vremenu“, došao sam kući i zadovoljno saopštio da ih ima još, i to nekoliko. Umesto očekivanog razumevanja, dobio sam cinični komentar: „Ala ste se našli…“ Često sam iz defanzive prelazio u napad, na tvrdnju da je užasno teško prevesti 4000 kilometara za 15 dana odmora, odgovarao sam da ništa lakše nije ni zabavljati dete na zadnjem sedištu sve to vreme. Međutim, pritisak je i dalje rastao. Počele su i pretnje razvodom, predosećao sam da će se nešto sudbonosno uskoro desiti.

Završni udarac zadalo je preseljenje, uz činjenicu da će supruga zbog održavanja trudnoće morati da leži sledećih devet meseci, mada sam se još neko vreme očajnički odupirao. Ubedio sam dete da nije nikakva tragedija ako putujemo gradskim prevozom do obdaništa u starom kraju. Ubrzo sam počeo da koristim i ljudsku bolećivost, računajući da stoperu sa detetom vozači rado staju, mada mi nije bilo lagodno dok je ćerka informisala ljude dobre volje: „A moj tata ne zna da vozi.“

Sa trudnicom se više nije dalo razumno raspravljati. Na zahtev da donesem dokument od nadležnog lekara da psihički nisam sposoban da vozim nisam mogao adekvatno da odgovorim, pa sam morao da upišem dodatne časove vožnje, sve verujući da će se slučaj nekako rešiti. Onda je jednog jutra usledio šok. Ispred kuće se obreo „jugić“, 92. godište, u voznom stanju. Izbegavao sam ga sve dok nisu krenule jesenje kiše, kada je došao sudnji čas.

Negde na putu prema Dorćolu me ćerka upitala: „Tata, može li ovaj auto brže da ide?“ Nervozno sam se brecnuo: „Moram pažljivo da vozim zato što si ti u kolima. Uostalom, brže je nego da idemo autobusom.“ „Pa jeste, ali svi iza nas nam trube.“ Kakav sam pakao prošao narednih nedelja znaju samo sapatnici sa istim problemom. Birao sam prazne ulice, propuštao svako vozilo, trpeo psovke besnih kolega koji su me preticali. U sledećim nedeljama mi se izdešavalo ono što normalan vozač prođe za godinu dana – pred auto mi je izleteo par na motoru koji sam skoro očešao, „jugić“ se pokvario i odneo ga je „pauk“ dok sam očajnički tražio pomoć okolo, ogrebao sam nečiju limuzinu dok sam pokušavao da se parkiram (kukavički sam utekao sa mesta incidenta, za moje tadašnje psihičko stanje bi bilo previše da se još objašnjavam sa besnim vlasnikom)…

Da je nekako krenulo, shvatio sam posle izjave: „Tata je počeo da priča dok vozi!“ Prestao sam da majicu natopljenu znojem menjam posle svake vožnje, ne moram da stanem da bih se prestrojio, bacim pogled preko ramena čak i na Slaviji, u popodnevnom špicu. Danas, godinu dana kasnije, ponekad se kasno noću zaustavim na početku dugog i pustog Višnjičkog bulevara. Dok čekam da se na semaforu upali zeleno, zapalim cigaretu. Onda polako dodajem gas i menjam brzine, čak do četvrte. Dok „jugić“ leti osamdeset na sat, povučem dim i osetim, teško mi je da priznam, nešto što bi se moglo nazvati čak i uživanjem.