Voz

Neko zaspi čim legne, neko tek kad se pomoli. Dok se jedan muči da usni, drugi zadrema i na fotelji. Nekog uspava dobra knjiga. Nekog uspava loša knjiga. Sve to zavisi od preloma. Svako ima svoj ritual. Moja brižna baba-tetka, recimo, naročit. Kad krene na spavanje, obiđe sve prostorije, zavuče se pod svaki krevet i otvori svaki orman, tek da proveri da se nije neki od ovih naših i stranih haških optuženika sakrio u njen šifonjer. Čisto da proveri, da može mirno da spava. Vidiš ti kakva se buka oko toga diže! Zato uvek pogleda, tek za svaki slučaj, da ona posle ne bude kriva! Bez tog rituala, nema joj mira i sna.

Mnogima televizor sklopi oči. Zbog malog prijemnika imaju šarene snove, a često i noćne more. Svakojakog programa mogu da se nagledaju pogotovo oni koji ležu posle ponoći. Kakvih sve tu premijera i repriza nema. Ko prati vesti, ne može a da se ne poplaši. Sve gore od goreg. Da ne puštaju izjave političara koji nam posle sve te vesti nekako drugačije pojasne, ublaže i prikažu u boljem svetlu, optimistično, analitički bogato i ekspertski, objašnjavajući da se cela stvar može gledati i iz drugog ugla, prevrtali bismo se po celu noć. Ovako, saslušaš i mirnije spavaš. Znaš da se neko brine umesto tebe. Da neko nikada ne spava.

E, ali zašto Voz? Već duže vreme, uspavljuje me jedna prilično čudna televizijska emisija, drugačija od svega što sam do sada uspeo da vidim. Emituje se u kasnim noćnim ili ranim jutarnjim časovima – sve zavisi kako volite – na nemačkoj televiziji ARD, koju na svu sreću uspeva da uhvati satelitski tanjir koji sa krova moje kuće u Mokrinu uspeva da pogodi međ zvezde. Emisija očigledno popunjava noćnu programsku šemu, pa nekada traje sat, pola sata, deset minuta, ali upravo ta forma savršeno odgovara sadržaju koji nam nudi. A sadržaj je više nego zanimljiv.

Na vr’ lokomotive postavljena je kamera. Voz se kreće i vi gledate kuda ide. Ništa više. Nema razgovora, političkih svađa, scenarističkih i drugih upinjanja da se stvori genijalna televizijska stvar. Još jedan dokaz da najveće i najgenijalnije ideje čuče u malim, običnim životnim stvarima. Voz se jednostavno normalno kreće, redovnom linijom, ne obazire se što je kamera na njegovom početku, staje u stanicama, ukrcava, iskrcava, ponekad trgne, a vi gledate kuda ide, kao da ste seli na „odžak“ lokomotive. No, zanimljivo je što se kamera seli. Kada se završi jedna tura koju gledate noćima, kamera promeni voz, mašinovođu, prugu, ali i zemlju. Ove nedelje putovali ste Australijom, sledeći put gledaćete Novi Zeland. Prošli ste put između dva grada u Kini, kroz pola Švajcarske. Sjajno. Dok vas putopisci vode po gradovima, prezentujući vam, uglavnom, neke već znane destinacije, hotele i slično, sa vozom na ARD-u putujete kroz one ćoškove svih tih lepih zemalja, kojih na običnim turističkim putovanjima često nema. Sve zahvaljujući jednoj kameri i lokomotivi koju isto ne vidite, iako na njoj sedite. Pred vama, tačnije pod vama je duga pruga, okolo pejzaži, šareni kao svet. Šta ćete lepši putopis…

Već duže vreme putujem ovim vozovima, ali nikom ne pričam. Kako da objasnim šta mi se sviđa? Šta da prepričam? Kad jednog dana, dok sam sedeo u baru sa svojim prijateljima iz Nemačke, oni mi oduševljeni pričaju o televizijskoj emisiji koju gledaju uvek kada se vrate iz noćnih provoda. Emisija je magična. Zalepi te za sebe, ne da ti da odeš, natera te da ustaneš u pet ujutro da bi brojao pružne pragove, gledao kako pored tebe brzo promiču svetovi. Tad shvatih da je emisija „Die schönsten Bahnstrecken der Welt“ pravi fenomen i to iz mnogo razloga.

Jedan od njih je što vas uvek lepo uspava. Baš kao što većinu ljudi uspavaju putovanja vozom ili autobusom. Možda je baš to velika psiho igra koju sakrivenu u sebi sadrži ovaj program: igra koja se aktivira dok gledate najlepše pruge sveta. Najavna špica kratko nas obavesti u kojoj se zemlji nalazimo i na karti povuče crtu, od kog do kog grada putujemo. Plava linija označi celu dužinu, a crvena deo koji nam je ostao da pređemo, dok voz ne stane i dok ne krene novom prugom. Zatim sledi onaj jedan jedini kadar. Pogled sa lokomotive. Voz polako kreće. Kad krene, pojačajte televizor. Ton je možda najvažniji u čitavoj priči. Ne čujete voz onako kako se čuje kad ga posmatrate dok prolazi, spolja, već ga čujete iznutra, kao da sedite u vagonu. Takođe, čujete i onaj tihi i nerazumljivi razgovor koji vas dodatno uspavljuje. Kao da ste u spavaćim kolima, dremate, i čujete, kroz zatvorena vrata kupea, razgovor onih koji stoje u hodniku – onih koji ne mogu da spavaju u vozu – gledaju kroz prozor, a ne naginju se kroz njega. Tiha buka izobličuje njihove glasove, škripa kočnica ih nekad sasvim pokrije.

Taj mali detalj čini da doživljaj bude potpun.

O svemu onome što se vidi kroz kameru, ne može se reći mnogo toga. Taj pogled nije moguće prepričati. Scenografija je drugačija od zemlje do zemlje, od pruge do pruge. Ali kad mašinovođa ubrza, kad kraj vas počnu brzo da promiču bandere, a lokomotiva krene da guta pragove, i oči se sve brže sklapaju. Budni ste još taman toliko da vidite sela koja ostaju za vama, drveće, planine, automobile koji pred rampom čekaju da prođete, seljaka koji vodi kravu pokraj pruge i koji odmahuje mašinovođi koji ga je upozorio da pazi, piskavim glasom lokomotive.