Utisak

Među lepo vaspitanim ljudima o ličnim utiscima ne priča se često i opširno. Računa se, kao ispašće na ogovaranje. Ipak, tuđ utisak je važan korektiv vlastitog mišljenja. Njega obično proveravamo kod prijatelja i ljudi od poverenja. Međutim, odrasli svoj iskreni utisak obično ostavljaju zaključan iza vrata konvencija, popularno rečeno: političke korektnosti. Nasuprot njima u dečijoj svesti ta vrata nikada nisu pod ključem. Deca svoje utiske iskazuju na načine o kojima roditelji samo maštaju – neposredno i precizno. Za to su mi petogodišnji Igor i njegovo društvo najbolji uzor. Njihova slika sveta deluje uprošćeno ali istovremeno ona posredno odaje slikarsku veštinu njihovih roditelja. Dečiji iskazi i reakcije nagoveštavaju kulturu, ubeđenja i zablude roditelja, sve ono što odrasli u javnosti tako pažljivo kontrolišu.

„Ja govorim hrvatski“, kaže ponosno šestogodišnji Bruno. Setim se Štefice Cvek i onog „Ja sam Hrvat i govorim hrvatski“ i kažem sebi – e, ovog puta nećes proći. „Ali ti razumeš i srpski“, kažem mirno. „Ne-eee“, brani Bruno svoju poziciju. „Znaš, dok se igrate Igor govori srpskohrvatski a ti ga razumeš. Znači, razumeš i srpski“, zaključujem trijumfalno, zadovoljan ovom vežbom praktične primene krićanske logike na predškolskom uzrastu. „A, ne“, gleda me Bruno samouvereno, „sa mnom on govori samo hrvatski“.

Kulturne razlike su popularno objašnjenje različite percepcije stvarnosti odraslih. Utisak mnogo zavisi od kulture kojoj se pripada. Kulturnim razlikama se pravda ali je taj, pardon, uvek na udaru evrocentrično orijentisanih sagovornika. Deca tu dilemu eliminišu, ne krijući da su svetovi iz kojih dolaze nedvosmisleno različiti. Sem je Holanđanka. Ona je Igorova najbolja drugarica. Njihovo prijateljstvo traje bukvalno od pelena. Obaveze roditelja ih ponekad rastave za duže vreme. „Sem, mi ćemo da se venčamo, zar ne?“, pita Igor posle jedne od takvih pauza. „Ne mora, nije obavezno“, odgovara Sem preko ramena i nastavlja da slaže pazl Snežana i sedam patuljaka.

Na drugoj strani, ove razlike su čest uzrok pogrešne procene dece od strane odraslih. U Holandiji je policajac službenik čiji je zadatak da pomaže ljudima. U školi se deca upućuju da s njima, kao i sa drugima, opšte bez straha. Igor pohađa školu u Amsterdamu. U Beogradu, u blizini Američke ambasade planduju grupe policajaca pod punom opremom. U prolazu pored prve, Igor gleda ispod oka i priča o zločestom zubaru. Pred ulazom u zgradu takođe stoji grupa policajaca. Zazvonim na interfon pored natpisa „Stomatološka ordinacija“, tik pored policajčevog uha. Vrata se otvore. Uđemo i Igor najzad pita: „Šta rade ovi policajci?“

„Pitaj ih“, savetujem ga u šali.

Na moje iznenađenje on se okrene, izađe i stane pred najbližeg policajca. Kroz poluotvorena vrata vidim Igora koji policajca kažiprstom kucka po opasaču i pita: „A šta vi ovde radite?“

„Čuvamo kuću“, odgovori prisebno policajac.

Igor se okrene, uđe u ulaz i ponovi: „Čuvaju zgradu“.

Ja se vratim da zahvalim policajcu na ljubaznosti u momentu kada ga kolega sa šlemom pod pazuhom pita: „šta je hteo mali?“.

„Ćale mu reko da pita šta radimo, pa me zaskočio.“

Uzrečica „Ako me utisak ne vara…“, ređe odaje nesigurnost u sopstveni sud a češće ograđivanje od izlajavanja na pogrešnom mestu ili strepnju da je utisak pogrešan, da je stvarnost maskirana nekim trikom iz domena privida. Ta zebnja je svagda prisutna i ima jednu važnu posledicu – oprez. Prvi se utisak zato višestruko proverava.

Šestogodišnji Luka je visok koliko i Igor. Stoji pored stola na koji se postavlja večera. Oči su mu na visini tik iznad ploče. Prilazi Igor i staje pored njega. Propinje se na prste i naslanja bradu na ploču stola. Luka ga ugleda iznad sebe i unezvereno baca brz pogled u pravcu poda. Umiren viđenim kaže kao za sebe „Nije!“.

Razlozi zbog kojih se utisci o istom razlikuju su mnogobrojni. Najčešći su to razlike u iskustvima, odnosno generacijama, ali i to što jedna ista pojava vremenom menja značenje. Suština postaje nevidljiva. Ostaju fizički fakti. Tako se i najveće tragedije mogu videti drugim očima, pojednostavljeno i bez emocija. Prema poslednjem bombardovanju Beograda sam imao ambivalentna osećanja. Bilo mi je strašno i istovremeno sam se osećao postiđenim. Pored ostalog, nikako nisam mogao da shvatim rušenja Doma vazduhoplovstva i zgrade SSNO-a. Nisam ja ljubitelj vojni. Ove dve građevine su bile vredni monumenti moderne arhitekture u Beogradu. Ono što je dokazivalo da je Beograd deo evropske kulture, protivno tadašnjim kako lokalnim tako i evropskim političkim retorikama. Njihovo rušenje sam doživljavao kao markantni znak gubitka kompasa.

Elem, zaboravilo se. Dok sam poslednji put prolazio pred ruševine bivšeg SSNO-a kažem Igoru, vršnjaku bombardovanja: „Vidiš, ovu zgradu je pogodila raketa“.

Bio je pod utiskom prizora: „Vauu, dve kuće jednom raketom“.

„Da, bile su dve rakete“, ispravim se, misleći na to kako toj ruševini više nema pomoći, da je Dobrovićeva zgrada otišla u nepovrat kao i moje detinjstvo.

Utom prođemo pored ulaznog aneksa, takođe srušenog.

„Bile su tri rakete“, ispravlja me Igor pragmatično, ponosan na svoje otkriće i bez srdžbe uobičajene za situacije kada otkrije da nam se utisci razlikuju.