U gipsu

Posle 36 godina gotovo neprestanog pisanja većina novinara nađe već neki način da bar na izvesno vreme odmori svoje pomodrele prste – neki dobiju neku ministarsku fotelju, drugi se sklone u neku ambasadu ili kabinet, trećima zapadne neka udobna stipendija za inostranstvo, četvrti osnuju „piar“ agenciju, peti se priklone nekom poslovnom dvoru, itd. Samo sam ja te sreće da sam zarad profesionalnog predaha bio primoran da metnem nogu u gips, te da se tako, sa dodatnim zdravstvenim komplikacijama, sklonim sa javnog poprišta – evo, već skoro četiri meseca. I to baš u vreme kada je Srbiji, a pogotovo Vojvodini – bilo najteže, posle „prvih stvarno demokratskih izbora“.

U gips od pete do prepone nisam dospeo baveći se nekim od ekstremnih sportova ili tokom nekakve rekreacije (poput pokojnog premijera); ovoga puta nisam se slupao ni u autu, niti sam se neoprezno našao na putu kakvom veselom kamiondžiji ili mašinovođi; nisam pao ni sa onog famoznog, unikatnog Karićevog bicikla sa 27 brzina, brilijantima i disk-kočnicama, koji je oslikan srpskom zastavom i motivima Pećke patrijaršije, a koji je današnji predsednički kandidat, još početkom februara, dobio na poklon iz Rusije; tu nogu nisu mi, hvala bogu, zbog nedovoljnog patriotizma onesposobili ni neki tajanstveni pripadnici „Crvene ruke“ niti sam nastradao u nekoj demokratskoj raspravi sa predstavnicima većinske narodne volje, s kojima sam već dugo u hroničnom akademskom sukobu oko nekih ustavnih pitanja; nisam nagazio ni na neku kasetnu bombu zaostalu od NATO udara ili svenacionalne proslave nekog sportskog uspeha državne reprezentacije (kojih je, srećom po naše gradove, sve manje i manje); jednostavno, otkinuo sam jedan važan mišić na levoj nozi (Leva, leva, leva…) u po bela dana nasred ravne Vojvodine, na jednoj maloj tociljarki koju je tridesetak metara od moga stana prikrio tanak sloj snega, a na koju sam bezazleno stupio zanesen brigama oko formiranja nove otadžbinske vlade, 30. januara. A đavo je namestio ugao pada, raspored težine i sve ostalo – pa mišić puče, a ja ostadoh na ledini.

Kada sam prevezen u novosadsku Pokrajinsku bolnicu i kada mi je lekar saopštio da moram na operaciju, bio sam zapanjen da se to baš meni moglo dogoditi, meni koji sam večito bio kadar „stići i uteći“. Nikakvu utehu mi nije pružila njegova napomena da je isti slučaj imao, nama dobro poznati, bivši američki predsednik Bil Klinton. Neću ovde prepričavati kako su tu okolnost kasnije neukusno razrađivali moji drugovi, kojima sam neoprezno spomenuo ovu nesrećnu analogiju.

Uzgred, tek tokom bolovanja o kojem pričam, shvatio sam zašto su bolesnici toliko dosadni, zašto u razgovoru sem svoje bolesti nemaju drugih tema i zašto se bolovi nekom drugom ne mogu uverljivo opisati.

Našavši se prvi put u gipsu u poslednjih 58 godina otkrio sam i užas onesposobljenosti za hiljadu položaja i pokreta koje dosad nisam znao da cenim – od spavanja na stomaku do dubokog, kreativnog razmišljanja na WC šolji itd., da vam ne pričam sve po redu. Još samo da spomenem da godinama nisam znao da ljudi sa štakama u dve ruke ne mogu isprazniti pepeljaru, niti prineti krevetu čašu vode iz kuhinje, kao što sam tri decenije bagatelisao i činjenicu da lift u mojoj zgradi ne staje na mom prvom spratu (pa je zbog tih 12 stepenica svaki moj odlazak u bolnicu zahtevao okupljanje pomoćnog ljudstva, kao da je u pitanju priprema desanta na Normandiju).

Tokom protekla tri i po meseca, što u bolnici, što kod kuće na krevetu, došao sam do još nekih mudrih saznanja, a ovde mogu spomenuti samo nekoliko. Prvo je da se morate osvrnuti oko sebe i uočiti da u bolnici (a valjda i u životu) ima i daleko težih slučajeva i da ima ljudi koji su u stanju sve to da izdrže, ne pitajući se zašto.

Tokom dugih bolničkih večeri, slušajući priče ljudi bez nogu ili ruku, onih na kolicima ili onih potpuno nepokretnih, uočio sam još jednu gotovo neverovatnu stvar: da su naši ljudi krajnje otvoreni prema slučajnim poznanicima i gotovo svi sigurni da su uspeli u životu. Jedan je za proteklih trideset godina sazidao ovde kuću i za sebe i za ćerku, treći ima u oboru čak pet svinja i dve krave, četvrti je zajedno sa ženom dogurao do državne penzije, peti je u svojoj kući u stepenice ugradio i fluorescentne mačje oči, itd. Neko zakeralo moglo bi zaključiti da ove priče o našim uspelim životima samo podsećaju iz kakve bede se ovde u proteklih sto godina kretalo, kad su nam životni bilansi toliko očajno skromni.

Istina, bilo je i onih koje uprava bolnice nije u stanju da pošalje kući, jer nikog svog nemaju, ili niko od njihovih nije u stanju da im obezbedi negu, ili su im najbliži dovoljno uticajni da mogu da ih jeftino smeste da žive po bolnicama i banjama. No, i ti ljudi su najlepše pričali o svojoj nekadašnjoj svakodnevici (ujutro kafa i rakija, preko dana samoupravljanje, vinjak i meze, uveče Mija i Čkalja na televiziji).

Uprkos ovim (i mnogim drugim) mudrim saznanjima koje možete steći dok ste u gipsu, ipak, ne preporučujem ovu vrstu imobilizacije i zaštite od novih tranzicionih povreda. Naime, posle bolnog mirovanja, još je bolnije – pokrenuti se.