Todor

(egzercir iz stila uz dobre vijesti)

Stvarno se sprem’o da napišem, pa baš o njemu, odavno. Prič’o kolegama da ‘oću da mu, kako nego iz daljine, kad već ne možemo da se rečemo lično, ovako uputim čast, zvaše li se, pa na francuskom, omaž.

Četvrtak, ili bio petak, evo prilika. Kući, malo da’nem, kafa, filteruša, ovde nema turske, ili će, od nekog vakta, biti srpske, ‘vamo cigare, beli, nije Marković, nego marlboro, beše li, lajt. Taman za astal, kad čuje se, za koga nego za domaćina, pošta, novo „Vreme“. Ko i uvek, oko ponedeljka, nekad doduše, što da se lažemo, stigne a novi broj već izaš’o, do pošte li je, naše il’ one tamo, kaže li se, srpskocrnogorske. Otpakujem, sednem da čitam, kako nego zapadnjački, po redu, od reči, pa urednika, do „Vremena“, da li baš uvek, uživanja.

Od početka pa napred, evo ga, omiljeni autor i, već dosad jasno, ovog teksta tema. Ko i uvek, biće oko sredine, izveštaj iz Valjeva. I dalje sve isto, situacija, kakva jeste, tekst standardno njegov, na visini. Pa dalje, rubrike, kakve nego stalne, pa bi još nekoliko tekstova, sve Srbija, je l’ još, na Istoku. Kultura, Sajam knjiga – Milovan, isto dijaspora, Danojlić, i još jedan, je l’ francuski pisac, otvorili.

I onda, iznenađenje, pa kakvo: napokon, neki, ne znam čoveka, ali biće dobar urednik, rešio da ukoriči, pa u knjigu, sabrane, ili će biti odabrane, radove najboljeg neotkrivenog, nego kako nego savremenog, biće ipak, srpskog pisca.

Ne bi sad da ispadne, ali ovako beše. Dve‘iljadeprva, bi u Beogradu festival naše, da prostite, hrvatske književnosti, prvi put nakon onoga, desim se tamo, slučajno. Bi i kolumnista „Vremena“, upoznaše me, upitamo se. Rečem se, kako nego ozbiljno, da u Srbiji danas, sad je to onomad, ima samo jedan originalan, pa pisac, piše baš za „Vreme“. Razume šta pričam, čuo ranije, dalje nije reagov’o.

Pitam se, je l’ oni tamo čitaju te tekstove, nije novinar, ono je punokrvni, pa satiričar, kamufliran u izveštača iz, može li biti, valjevske nahije. Odgovor doš’o s neočekivanog mesta. Bi onomad reportaža, ko će da se seti više o čemu i odakle, ali Izveštač, kako nego spreman, na zadatku. Na kraju teksta i, beše li, proslave, priš’o mu pesnik Matija, nego kako nego klasik, Bećković. Upitaju se, klasik reaguje, pita izveštača, ničim izazvan, da neće valjda i o ovome na onaj način. To je, bi mi jasno, najveći kompliment koji je pisac mogao da dobije.

Nadao sam se, možda će neko da se seti, u’vati bločić, plajvaz, pa pobroji, toliko godina, toliko tekstova, da se ne zaboravi, pos’o koliki, a, iznad svega, da prosti autor, poezija i stil u njima. Jok.

Kad, odjednom počelo, rano li je da se primeti, nešto da se menja, i to, kako već ide, uđuture i u kratko vreme. Prvo, umetnik bio, pa u gostima, kod Olje, posle pis’o tekst za ovu rubriku, sâm najavio, sprema izbor, hoće li i to čudo, za svoju knjigu.

Onda se u „Pisma čitalaca“ javio neki njegov zemljak, je l’ se kaže tamo gejak, od onih što otišli u inostranstvo al’, za razliku, misle da, ko i oni sami što imaju, svako ima probleme, pa nerazrešene, sa vlastitim poreklom. Em sve krivo napis’o o umetniku, zamenio dva istoimena, em reko dobre stvari, samo on mislio, ili će biti, zamislio, kao kritiku. Otkrio nam usput i delove biografije našeg pisca, a nju sam, misterioznu, ko i svaki kuriozniji čitalac, sastavlj’o na ‘iljadu i po kilometara, što se kaže, od parčići. Pa dozn’o: pis’o pesme, voli kafanu, onaj tekst o konobarici, ne znam u kol’ko sam primeraka iskopiro drugima, ondak, radio za „Borbu“, davno, pravio intervju s Džonijem, kojim nego Štulićem. Ostalo tajna. Osim što piše ko niko drugi, gorko, duhovito, groteskno, u slobodnom neupravnom govoru, ko neki, da se ne zameri, srpski Svift.

Sad je tu knjiga, nema više nazad. Nisam još čit’o, kad bi pre, ali naslov već, vidi se iz aviona, samo njegov. U kulturi gde se knjige zovu Bitka za crkvu svetog spasenija ili, kod ovi’ pismeniji’, Peščanik ublebledog sleza, već da se knjizi da vak’i, otličan, naslov, šamar je jezične slobode stanju o kojem je onaj beogradski profesor napis’o celu knjigu i još turio reč, pa tursku, u naslov. Ako je on iskonstruis’o filosofiju, onda je moj omiljeni tamošnji pisac sastavio nešto mnogo teže: jednu odu, ili biće bogami, ceo pesnički ciklus, posvećene, kako nego kroz nemilosrdnu satiru, vlastitom zavičaju i kulturi. A da se tako najviše voli, daklem, kad se svoje najviše zajebava, e to je gore spomenuti irski čiča s’vatio, tri veka unazad, a zemljak iz Nemačke nije.

I Akademik, prošle nedelje u Valjevu, dao befel da Srbi treba da pri’vate jedno, da ne poveruješ, pa hrvatsko geslo. E, onda, kroz ovu malu, da prosti pisac, emulaciju njegovog stila, a povodom izlaska knjige, da mu i ja s naše strane predložim, umesto gesla, stih, što ga peva Oliver, koji nego Dragojević, na jeziku drugačijem, ali jednako bogatom i ludom, kao što je i onaj piščev: „Dobro doša Dragane, di si bija ti do sad…“