Tečno nebo

Sigmund Frojd je za života pozvan da održi predavanje na samo jednom američkom univerzitetu – Klark univerzitetu u Vusteru. Bronzanog Frojda u univerzitetskom dvorištu još ne krasi moćna mrzovolja patrijarha sa klasičnih fotografija. Spomenik predstavlja mlađeg čoveka sa stomačićem i okruglim naočarima. Kad sam ga prvi put video, Frojdov spomenik bio je uflekan tragovima bačenih paradajza. Mrlje od paradajza na okruglastom Frojdovom stomaku protumačio sam kao neverbalni komentar neke feminističke grupe na teoriju „zavisti zbog penisa“.

Ime grada u kome bronzanog Frojda gađaju paradajzom piše se Worcester (kao sos) a čita se Vuster (opet kao sos). Odnos Vustera i Bostona, po veličini, udaljenosti i broju stanovnika, sličan je odnosu Beograda i Novog Sada. Impozantne zgrade u centru govore o prosperitetu Vustera sa početka dvadesetog veka. Bodljikava žica „laka kao vazduh a jaka kao viski“ proizvodila se u ovom istočnom gradu a prodavala rančerima na zapadu Amerike. Most u Vusteru se pruža preko vode široke kao Sava, koja u stvari nije reka nego dugačko jezero. Vuster ima čuvenu galeriju, još čuveniju kolekciju srednjovekovnog oružja, koncertnu dvoranu „Hol mehaničara“ i noćni klub, kom je ime nadenuo Vasko Popa, „Tečno nebo“. Ima i bezbroj univerziteta i etničkih restorana, koje vaš hroničar sa skromnom prilježnošću nastoji da poseti. Kroz grad Latinosi voze kola, spuštenih prozora, iz kojih trešti salsa. Kao i oni, i ja redovno pazarim u velikoj latinoameričkoj samoposluzi na Glavnoj ulici (koja je u stvari sporedna). Odatle donosim kući mladi kolumbijski sir, meksičke sosove, konzerve španske sipe u mastilu i dominikanskog gulaša od nekog povrća za koje nisam čuo nikad u životu. Posle tupo zurim u nedopojeden gulaš, dok se u mojoj kosmopolitskoj duši rađa sumnja da možda ima razloga što nikad u životu nisam čuo za ono povrće.

Deo grada u kome živim je zaseban mali grad, koji se zove Lester. Tu se, neposredno pre građanskog rata, nalazila stanica „podzemne železnice“ – sistema javki na tajnom putu, kojim su robovi s juga bežali u slobodu na severu. Zgrada u koju sam se uselio u avgustu izgrađena je 1812. Iako su tu dvesta godina živeli ljudi, nije se osećala nikakva težina prethodnih života. Nije uzalud jedan kineski putopisac nazvao Ameriku „zemlja bez duhova.“ Sred avgustovske omorine sedeo sam go u golom stanu i slušao predenje ventilatora. U sobama nije bilo ničeg sem sunčeve svetlosti. Onda sam otišao u jednu od džinovskih prodavnica, koje Evropljani posećuju kao katedrale, i kupio mesingani krevet sa porculanskim kuglama i lampe sa zelenim senikom. Stolicu za ljuljanje, ukradenu iz Foknerovog romana, postavio sam na terasu i posmatrao kako se menjaju godišnja doba. U septembru, veverice su i dalje jurile uz drvo pored terase, ali ugao svetlosti se promenio. Padalo je lišće. Padale su i one suve čaure koje se u letu okreću i koje smo mi u detinjstvu zvali „helikopteri“. Oni imaju čudesnu moć da se zadenu u svaku pukotinu kola, odakle ih je posle teško izvaditi.

Do oktobra sam držao neke prozore stalno otvorene. Onda je zahladilo. Po gradskim ulicama vetar je nosio lišće kao u epizodi „Korto Malteze u Irskoj“. Dok su se godišnja doba smenjivala, ja sam u Vusteru otkrio kafić „Javanske glave“ i „svoju“ prodavnicu vina. Pratio sam polemiku u „Vremenu“. Čitao sam izvrsnu knjigu Metafore memorije, zbornik eseja o egzilu, Isaijua Berlina i Nila Gejmena. Vozio sam svako jutro na posao sa suncem u oči i vraćao se popodne, opet sa suncem u oči. Iz mog radija slapovima se izlivao džez i ja sam plivao u njemu kao šargarepa u zlatnoj supi. Petkom sam odlazio u Boston, prigradskim vozovima, sličnim onim pančevačkim, i vraćao se u ponedeljak ujutro. Onda je zahladilo još više i stogodišnji radijatori u mom stanu počeli su da šište kao čajnici. Jedne noći sam slušao kako led lomi park. Ledena kiša počela je da pada još predveče. Savijeno pod težinom leda, drveće je izgledalo kao od stakla. Od ponoći do jutra, grane su se, s praskom, lomile. Iz kreveta sam slušao kako, zajedno sa granama, led zvonko treska o zemlju i sasipa se kao kristalni luster. Jutro je osvanulo sunčano. Uzbudljiv i strašno-lep spektakl noći bio je završen. Nije uzalud onaj putopisac nazvao Ameriku „zemljom bez duhova“. Stružući šoferšajbnu u mrazno jutro, pitao sam se da li je Vuster, prema kome ću se sad povesti, sa suncem u oči – lep grad? Odgovorio sam rečima mudrog Solomona: „Sve je lepo u svoje vreme“.