Sistematski pregled

Kažu da je u odraslom dobu kompletan sistematski pregled jednom godišnje deo normalnog življenja. Uvek sam se slagao sa tom tvrdnjom, ali sam na prvi sistematski posle osnovne škole otišao tek u četrdeset šestoj. Nije u pitanju „bolje da ne znam“ filozofija, bar sam sebe u to ubedio, jer sam kod lekara odlazio bez straha kad god je bilo potrebno (što se, istina, retko dešavalo), i stoički istrpeo čak i neka grozna iskustva, poput gutanja sonde.

foto: m. milenković

Kompletnu dijagnostiku sam godinama odlagao, pravdajući se viškom poslovnih i porodičnih obaveza, uzdajući se u prethodno dobro održavanje. U međuvremenu, što zbog lenjosti, što zbog pomenutih obaveza, polako su izumirala nekad redovna, za zdravlje korisna zadovoljstva. Društvo za basket se odavno razišlo, povreda Ahilove tetive je ukinula trčanje, voljeni bicikl skuplja prašinu u podrumu i na svetlost dana se iznosi samo nekoliko puta u sezoni. Dok je svega toga bilo, ni slatkiši, pivo, celodnevna ishrana po pekarama, sedenje pred računarom, nisu bili problem. Bez toga, nekad čvrsti „trbušnjaci“ pretvorili su se u stomak koji je polako počeo da se preliva preko kaiša. Široke majice i košulje bar malo skrivaju ovaj estetski detalj, ali pred ogledalom u kupatilu, sve češćim bolovima u leđima i drugim tegobama koje polako pristižu, ne pomažu sećanja na slavne ture biciklom po planinama i davno pretrčanim kilometrima. Kad je postalo očigledno da nema ništa ni od višegodišnjih, sebi davanih obećanja o redovnom treningu i ishrani, koliko od sledeće nedelje, čim prođe gužva, došlo je vreme za trenutak istine.

Počelo je ultrazvukom abdomena. „Male promene na jetri, verovatno nije ništa ozbiljno, ali da ipak uradimo tumor markere iz krvi. Sitne ciste na bubregu, ništa strašno, ali trebalo bi da se povremeno proveri.“ Kada mi je kardiolog posle toga rekao da mi je pritisak 150, utešio sam se da je to od straha zbog prethodnih saopštenja, ali za povišeni holesterol nisu pomagala nikakva pravdanja trenutnim stanjem. Preporuku da kažem zbogom specijalitetima iz rodnog kraja, slanoj pršuti, kajmaku, čvarcima (nekako izgleda da na zdravlje uvek loše utiču stvari koje se najviše vole), propratio sam teškim uzdahom. Nije utešno delovala ni primedba da će se posle mesec dana videti da li dijeta daje rezultate, ili će biti neophodni lekovi. Na pitanje doktora da li bih možda mogao da prestanem da pušim, odupro sam se tvrdnjom da je takav pokušaj u novinarskom okruženju osuđen na propast. Istina, pomenuo sam da ima u redakciji nekoliko retkih primera koji su u tome uspeli, ali da je reč o mlađim osobama. Odahnuo sam kada sam čuo da su pomenuti tumor markeri pokazali da su one promene bezopasne, dodatno samopouzdanje ulila mi je vest da je srce u redu, ali sam ipak zamolio da holter, merač krvnog pritiska koji se nosi 24 sata, stavim za nekoliko dana. Bio mi je neophodan predah, previše informacija o zdravlju sam primio za jedan dan.

U tih nekoliko dana se pokazalo da pauze u obilasku lekara ipak neće biti. Kućni ljubimac Čipi, čileanska veverica, krvnički me je ujeo za prst dok sam pokušavao da ga uhvatim i vratim u kavez. Mada se, u međuvremenu, razvila neka vrsta obostrane simpatije, pomislio sam da je ujed posledica činjenice da Čipi nije zaboravio vreme svog dolaska, kada sam ga potpuno ignorisao ljut što me niko od ukućana nije pitao da li dozvoljavam da se životinja unese u kuću. Posle sam shvatio da je povređeni prst samo ukazao da je došlo vreme da obiđem lekare svih specijalnosti. Mada sam, pokušavajući da primim vakcinu protiv tetanusa, utvrdio da je moj karton u Domu zdravlja davno arhiviran, zbog višegodišnjeg nedolaženja, Čipi i vakcina su ipak kompletirali dijetu, zabranom da nedelju dana okusim bilo kakav alkohol. Da, bilo je, u međuvremenu, i nekih drugih sitnih defekata, na desnoj ruci lakše istegnut mišić, a na levoj dijagnostikovan „teniski lakat“, kažu posledica nepravilnog položaja ruke prilikom kucanja na kompjuteru.

Drugi deo sistematskog pregleda započeo je stavljanjem holtera, sprave koju do tada nisam nikada video i koja me podsetila na priručnu opremu bombaša samoubice. Čine je nešto nalik tranzistoru što se kači oko pojasa, preko leđa i vrata nekim gajtanom povezano sa manžetnom oko ruke. Svakih desetak minuta pišti i bruji, naduvavajući manžetnu da bi se pritisak izmerio, izazivajući čudne poglede saputnika u prevozu, prolaznika na ulici i kolega u redakciji. Rezultati merenja će biti poznati, novinarskim jezikom rečenom, kada ovaj broj „Vremena“ bude u štampi. Ako sve bude u redu, tešim se da kompletan bilans i neće biti tako loš, posle tolikih godina čekanja. I oftamolog je rekao da će mi naočare za čitanje biti potrebne za godinu-dve, taman u vreme sledećeg sistematskog pregleda.