Reno klio 1,5 dci

Troši ko upaljač – naftu! Troši ko ruska vozila – živce!

Između te dve krajnosti smestila se sudbina vozača automobila „reno klio“ 1,5 dci. U najvećem broju slučajeva bele ili žute boje, što znači samo jedno: da su ti automobili u državama odakle su uvezeni bili takozvani „venovi“ i mahom su korišteni kao službena vozila raznih firmi ili pošte.

Iz toga proizlazi da im se stvarna kilometraža meri stotinama hiljada kilometara, dok displeji njihovih kompjutera na instrument tabli, maherski naštelovani, nevino pokazuju desetine hiljada. Aha, kako da ne! Ko hoće da se samozavarava, nek izvoli, ali u toj samoobmani će uživati do prvog kvara. Ako mu već tad ne bude sve jasno, već kod petog će se pitati kako je moguće da toliko stvari otkazuje na kolima koja „samo što su razrađena“? A onda shvatate ne samo da je vaš ljubimac prešao mnogo više nego što mu stoji na cajgeru, nego i da su vas prevarili više nego što možete da podnesete. E, tad je već kasno.

Postajete pacijenti tzv. ovlašćenih servisa koji su priča za sebe, ali bih iskustva s njima zadržao kao ličnu noćnu moru. Jer, rizično je zamerati im se, s obzirom na to da mi je automobil tamo češće nego na parkingu ispred zgrade.

„Izvolite, gospodine, sad ćemo da otvorimo nalog!“, odverglaju ljubazno, navuku celofane na sedišta, ufalčuju volan, zabeleže na šta se žalimo ove nedelje, ponude se da pozovu taksi i onda zanemoćalog „klija“ priključe na njegovo veličanstvo – kompjuter koji detektuje boljke. Bez njega nema popravki. A niti s njim.

Jednom na putu ka Crnoj Gori, tamo ispred Užica, motor „štucnu“, a posle nepun kilometar upali se lampica od grejača i auto izgubi snagu. Nastavim, snaga se vraća i gubi, sve dok dvadesetak kilometara dalje ne stadoh kod nekog servisa. Izađem, a „klio“ se trese ko nezadovoljena zečica. Majstori se dogegaše i samo odmahnuše glavama.

„Mi nemamo kompjuter!“

Valjalo je naći ovlašćeni servis. Sa kompjuterom, naravno! Telefonska konsultacija sa ovlašćenim u Beogradu upućivala je na nekakav RG, RB ili ‘bem li ga ventil, a to je u predvečerje kratkog novembarskog dana značilo noćenje na Beloj Zemlji.

Tu nabasam na neki „reno“ servis. Nije baš ovlašćen, ali je „specijalizovan“, zagrebem na zatvorena vrata ko zalutali u pustinji. Ali nećeš, majčin sine! Golobradi šegrt sahrani svaku nadu.

„Majstor otišao u Požegu da popravlja neka kola i odneo kompjuter!“

O, ne! Zovi majstora, kad se vraća, ne zna ni on, veliki kvar, šta da radim, vratite se nazad, imate servis u Sevojnu! Zovnem servis da slučajno ne zatvaraju, a i da proverim imaju li magičnu spravu, tamo gužva, ali ajde primiće me. A „klio“ kao za inat radi normalno, majku mu (ne)pokvarenu, šta da kažem ljudima, misliće da ih, s oproštenjem, zajebavam…

Ali kako u svakoj bedi ima i nečeg dobrog, tako i ja u tom Raketinom servisu sretnem čoveka. Majstora i čoveka sa velikim Č. Nije pričao bajke, nije filozofirao, nije coktao i na kraju, nije hteo ni da naplati uslugu. Tehnički direktor Zoran Vasić, već je spremio sve za prijem bolesnika, kompjuter dežura na postolju, prikopčaše „klia“, preskenira ga sokoćalo i saopšti: „Kvar na elektronskom ubrizgavanju na cilindru broj dva, u 15:03, pri brzini od 85 kilometara na sat i 1800 obrtaja!“

Čitam, a zebe mi oko srca! Šta ako ovaj Veliki brat, koga kao guju gajim ispod haube, beleži i ono kad psujem vlasti i državu, ili, ne daj bože, snima švaleracije. Pa se noću Služba ušunja u „klija“, priključi ga na lap top, a on izdajnički istrtlja: „Dana 16. 08. u 12 i 07 sprdao se na račun predsednikovih šlemova, citirajući stih Bore Đorđevića „ispod šlema, mozga…“! Ili, pak: „Sedišta spuštena 11. 7. u 2 .43 sata, dva traljava koitusa, minđuša se nalazi ispod suvozačevog sedišta!“ Užas!

Iz te strašne paranoje prenuo me je Zoranov glas: „Može biti dizna, a može biti samo kontakt!“

„Ali sve sam dizne promenio, to jest reparirao, pre samo nekoliko meseci!“, zabole me sećanje na petsto evra koliko me je to „diznanje“ koštalo. Setih se i remonta anlasera, menjanja kaiševa i španera, nosača motora, dihtunga glave (da su ga na mojoj menjali, bilo bi jeftinije), popravke klime više i ne brojim…

„Naše gorivo to brzo sredi, ali verovatno je kontakt. Znate li vi koliko ovaj vaš auto ima kablova?“ Slegnuh ramenima, blažen u neznanju!

„Nekoliko desetina kilometara. E, sad zamislite, negde se neki nažulja, skine izolacija, zarđa konektor..!“ Zamislio sam, ali ipak upitah šta da radim ako mi opet zasvetli ona odvratna lampica. „Ugasi, upali, eventualno malo prodrmaj ovaj kontakt na dizni, prekrsti se i vozi! Inače, ta lampica od grejača detektuje više od sto kvarova“, prosvetli me Zoran. Ošamućen silnim brojkama, zahvalim se i na drum. I evo već dve godine, lampica se po nekom svom ritmu (otprilike jednom u dva-tri meseca) iz čista mira, pali!

Tada otvaram haubu, psujem k’o kočijaš, drmusam onaj kontakt (palac i kažiprst desne ruke trajno su žigosani vrelim metalom), i vozim.

Ali, da ne budemo na kraj srca. „Reno klio“ 1,5 dci je u suštini odličan automobil… Zato, evo džentlmenske ponude zastupnicima Renoa. Da mi nabave „klio“sa jedno pedesetak hiljada pređenih kilometara (ali, stvarno), ja im vraćam ovaj moj, ovekovečen, i biću im promoter dokle god hoće. Kad mogu fudbaleri, što ne bi mogli i novinari.