Putujuća knjižara

Idem ja tako kroz staze i prečice znane, ophrvan teškom sholastičkom dilemom koju bih štampu od one na koju nisam pretplaćen mogao da kupim. Naizgled je sasvim običan dan, kad na zelenoj površini između dva parkinga ugledam neobičan prizor, što kažu, gde mu mesto nije. Veliki crveni autobus s natpisom „Putujuća knjižara“. O-ho. Šta da učini (ne)radni čovek, drug i patriota, nakratko upravo obodren solidnom finansijskom injekcijom u krhko telo svog proleterskog žiro-računa, koji ne pije, ne puši, kladionice zaobilazi a ni krkanju, što bi rek’o Đole, nije sklon? Da pazari, nego šta! Gledam, pokucam, nigde nikoga. Naiđe ipak nešto kasnije žena koja otključa vrata, došlo je do nekog kvara i pošto muž i ona inače žive u zgradi preko puta, dok se isti ne otkloni, ova simpatična limena grdosija, putujući Gutenberg u našem malom mistu, ostaće bar nekoliko dana.

Može li da se uđe unutra? Znate, mi samo vozimo, prodaje inače devojka koja je sada baš u čitaonici, bili smo i na Sajmu knjiga, jeste, imamo veliki izbor knjiga, o popustima ne treba ni govoriti, prodaje se k’o alva, naslove ne znam napamet, pa da li ste vi svesni koliko toga ima, naravno, razumem vas, nema problema, ali ne mogu ništa bez muža, sačekajte ako imate vremena, a kako se baš potrefilo da imam, reših da poslušam mudar savet i pričekam njegov dolazak. U međuvremenu stiže još jedna žena i njih dve na svom zavičajnom naglasku razmeniše savete oko zdravstvenih tegoba i procene aktuelne situacije. Uto stiže i muž, kao iznikao iz onog cehovskog evergrina Šoferska je tuga pregolema, ne može čoveka da ne podseti na neupitne legende žanra Paju & Jareta, s tim što – pogodićete – gabaritima i specifičnim vizuelnim autoritetom više podseća na gospon-Čuturu.

Otključava prostoriju, birajte slobodno koliko god treba, kažem da se smrkava i da je možda bolje da dođem sutra, da mi nešto ne promakne, kad baja poče da prebira po sklopkama koje dotad nisam ni primetio, a koje neodoljivo podsećaju na kakav komandni modul svemirskog broda iz spejs opera s početka šezdesetih, elem, trang, treng, tras, tres i tu je: rešenje za osvetljenje. Hvala, majstore, nema na čemu. Ali uključi se i domaćica, morali bi uskoro da idu, možda i na nekoliko sati, da li mogu da požurim, eh, znate kakav je osećaj kada vas požuruju, ništa se tada ne može kako treba, pa mi u pravi čas sinu spasonosna misao da me zaključaju spolja, pa kad opet dođu, došli su. Rečeno – učinjeno. Klik.

A tamo? Da li ste nekada zamišljali – a sigurno niste, jer zašto bi to neko pri zdravoj svesti & pameti činio – koliko u običnom (pri)gradskom ili putničkom autobusu ima raspoloživog prostora? Oduzmite pedesetak sedišta i dva stepeništa i dobićete sasvim solidnu kvadraturu. Police maksimalne visine s obe strane, gomile poluraspakovanih kartonskih kutija, jedna dosta udobna fotelja – s radnim stolom pride – pristojan izbor naslova, sve složeno po žanrovima, znači devojka je dobro obavila posao, cena prava sitnica. Vreme prolazi, niko (i ništa) ne ometa, nije teško da se izgubi onaj opterećujući osećaj prostora/vremena – zaštitni znak modernog doba. U toj božanstvenoj kakofoniji harmonično disonantnih glasova, iskusnom posetiocu takvih mesta ne može da promakne onaj osobeni miris knjige, koji nadjačava sve ostalo. Jeste, ovo je mesto na kojem može da se diše punim plućima.

Priznajte da ste nekada, makar u onom dobu koje se nepisanim socijalnim dogovorom zvanično naziva infantilnim, kao da to i sva ostala nisu, sanjali da se nađete na jednom ovakvom mestu. Sami, daleko od svega, a ipak na sigurnom, toplom utočištu s tom povoljnom klauzulom da ne morate da tražite svoje egzotično ostrvo poput Robinsona. Van domašaja. Zaboravite sve što ste dosad čuli ili pročitali o sličnim mestima, mada bi, priznajem, brodska knjižara usred Atlantika bila sasvim validna alternativa, kada bi postojao i promil mogućnosti da i na minut tamo budete sami, neometani. Doživljaj sveta u tim trenucima teško je verbalno prevodiv. Ko razume, shvatiće. Čuvar plaže u zimskom periodu. Kapetan od bela lađa. King for a day, fool for a lifetime.

I tako, pošto sam načinio sopstveni izbor, koji može ovde da ostane i privatan, po zaista bagatelnoj ceni – a do povratka vlasnika ovog mobilnog objekta – osećanje zavisti naspram njih, stavilo me na ozbiljno iskušenje. Kad se već danas ispunjavaju davnašnji snovi, zašto ne bih – kad to već može i jedan Ben Aflek, uostalom – zakratko postao i protagonista nekog SF serijala. Tim pre što je sineastički opis putešestvija jednog sličnog autobusa zasluženo proglašen najboljim srpskim filmom svih vremena. Pa da se pod mudrim vođstvom, makar i nasukane oklopnjače onog carskog ministra za kapitalne investicije – a dok ne stigne konačno taj komunizam, gde će svako doprineti prema mogućnostima a uzimati prema potrebama – podigne sidro. A ona će nas, oklopnjača, ne sumnjajte u to, bezbedno provesti između scila surovog, ali bolno otrežnjujućeg brutalizma i haribdi monotone, ali zato i te kako banalne svakodnevice. Do odredišne luke Hakslijevog vrlog novog sveta. U slučaju da se i ne stigne na cilj, ima nešto i u samom putu. Da završimo ipak kako smo i počeli, u jednako optimističkom tonu, referirajući na jednu od ključnih scena gore pomenutog filma. I tata bi sine.